PONOVO IZNEVERENI BREHT
Po stoti put u ovim kritikama, sećam se i delim sa vama dragi slušaoci, davnašnju jednu rečenicu iz jednog predavanja profesora i reditelja, psihijatra i pedagoga, tada već pred penzijom, a sada već i pokojnog  – Doktora Huga Klajna. To je, zapravo, kao neka maksima, neki kredo, ili neka mera stvari za svaki umetnički rad, kako je to tada dr Klajn saopštio i ja od tada zapamtio – mada mi se tada to činilo kruto i okrutnio, kao da je na neki način, uskraćivalo slobodu i maštu stvaralaca. To je njegova izreka – U OSNOVI REČI UMETNOSTI JE GLAGOL UMETI!

A ja se još podsećam da se u Antičkom Grčkom jeziku i civilizaciji – umetnost zvala TECHNE, ako sam dobro zapamtio, ali svakako pojam je vezan na našu kasniju reč i pojam TEHNIKE i tehničnosti, pa onda, svakako i tehnologije, što je – zamislite – sve neka vrsta – izgleda, umetničkog delanja! Dr Klajn je, ovu svoju, za mene znamenitu rečenicu, izrekao u nekom predavanju studentima, ali i amaterskim pozorišnim stvraocima, za koje se on mnogo brinuo i, u  skladu sa vremenom, držao paralelone kurseve i mnogo pisao – najpoznatija mu je kniga iz tog ciklusa OSNOVI REŽIJE, uz koju su mnogi tadašnji reditelji pravili svoje prve predstave, a mnogi nosili tu knjigu celog radnog veka i čitali je stalno, kao Bibliju. Sada mi se, kako godine odmiču, a odmakle su poprilično daleko, pa se i moj radni vek bliži svom zalasku, to sve čini mnogo važnije – eto koliko se sećam te izreke i te knige i profesora režije, doktora psihijatra, Huga Klajna.

Još bih hteo jednu malu digresiju da vam ponudim, kao neko vitalno razmišljanje, ukratko i nezlobivo, koliko god ja to mogu.

Naime, u predstavi Šabačkog Pozorišta BUBNJEVI U NOĆI, Uprava Šabačkog pozorišta je sve uradila što je bilo do nje i uz očigledno, maksimalne produkcijske napore, dovela ovaj projekat do realizacije. Kad pogleda čovek taj rezultat, to je prosto neverovartno, da je jedno od najmanjih i najsiromašnijih pozorišta u Srbiji, uspelo da sklopi jednu tako grande produkciju – sa mnogo glumaca, sa mnogo novih kostima, sa ogromnom scenogarfijom i velikom radnom disciplinom i elanom. Kad kažem da je Uprava  uradila sve da napravi veliku predstavu i njome otvori sezonu i to u Narodnom Pozorištu u Beogradu – hoću da kažem da je ciljano odabrano odlično Brehtovo mladalačko, čak – simbolično – PRVO izvedeno delo – BUBNJEVI U NOĆI, danas kao nikad do sada potrebno na ovim prostorima – pre dve godine predstava Prilepskog pozorišta Vojdan Černodrinski, u režiji mladog Kočovskog, nagradjeno je na Festivalu MESS u Sarajevu. Uprava je dalje, poklonola poverenje reditelju koji godinama živi u Kanadi – Aleksandru Saši Lukaču, koji se od davnih dana bavi politički provokativnim i društveno odgovornim teatrom, odrešilo je kesu – čitaj ispozajmljivalo se verovatno na sve strane, za razne velike izdatke, anažovalo ogroman ansambl, što svojih a što, čini mi se, glumaca iz okoline – jer ne verujem da ih toliko ima na plati – oko dvadeste, koliko ih se na sceni pojavilo u dva dela predstave – onom već napisanom i dodatom, kabaretskom.

I sve bi bilo u redu da je Lukač imao dovoljno poverenja u Brehtove Bubnjeve, koji biju u noći posle, za Nemačku prvog izgubljenog Svetskog rata, da je pokušao da se zaista pozabavi specifičnom pozorišnom tehnikom OTUDJENJA od uobičajenog, psihologističkog i melodramskog sadržaja i da se sa glumcima bavio specifičnim uglovima posmatranja i predstavljanja ovog neobičnog dela.  Jer, da podsetim, Breht je zbog nečega igru u ovom komadu žanrovski označio kao KOMEDIJU U PET ČINOVA! A u toj komediji – jedna devojka za udaju, iz neke skorojevićske porodice, čekala je svog mobilisanog momka da se vrati iz te ratne klanice celih pet godina, pa kad je bilo dovoljno indicija da je poginuo na nekom frontu, ona, pod pritiskom porodice, pristane da se uda za drugog, opet jednog skorojevića, bogatijeg trgovca i ratnog profitera, ali njen se vojnik vraća iz tog rata i izgubljen – traži svoju devojku natrag. Ne bismo baš rekli da je to neka komedija, pre bi to mogla biti lična tragedija, ali to je svako jedna komedija od društva i od porodice, koja se dešava posle jednog tako gorko izgubljenog rata, koji je izazvao revanšizam i novi, Drugi Svetski rat i još veći pokolj. O svemu tome piše Breht, jasno i dovoljno u svojim Bubnjevima u noći, koji biju da nas probude i pozovu na promenu ponašanja, što bi u svakom slučaju, nama danas, trebalo da bude interesantno, poučno i opominjuće, zar ne?

Ali Lukač (na slici) je počeo da – bez pravog poverenja u Brehta i njegov originalni tekst i songove – počeo da dopisuje. Koristio je i neke Brehtove pesme i neke kabaretske numere, lascivne skečeve i situacije, a dopisivao je i sa nekim selovima Hinkemana, još jednog povratnika iz tog rata, a nije uzeo – što je indikativno – društveno utemeljenijeg – Wojceka, takodje neslavnog povrartnika u nemačko posleratno društvo, u potpunom rasulu i dugotrajno “iskočilo iz zgloba”.

I baš u tom izboru dodatka za Brehtov originalni tekst i leži odluka da se IZNEVERI Breht i da se ne priča priča o raspadu društva i da se, eventualno, pravi prava paralela sa našim društvom danas, jer – zašto bi se inače uzimao taj komad u rad, ako ne zbog te jasne paralele, nego da se, zapravo pravi lascivna priča o izvitoperenim i javnim seksualnim  aktivnostima i namerama raznih likova na sceni, da se pomeri i stil i žanr, prema nekoj vrsti surove i sirove slike ljudskih, pojedinačnih, seksualnih deformacija, sa analize društvenih kalupa ponašanja. U svakom slučaju i u tekstu i u kabarertskim numertama, glavni materijal su seksualno-orgijsko-lascivne pričice i radnje, pa su onda svi dodaci u kojima se progovara o društvenom promašaju i svim slabostima tog posleratog haosa Nemačke dvadesetih godina dvadesetog veka – sve to ostaje spolja, nakalemljeno i neubedljivo i kad se pojavi – jedva čekate da prodje.

Tu spada nekoliko drskih monologa direktnog obraćanja publici, sa neprimerenim uvredama i optužbama an mass, koje neki opskurni likovi iz kabaretskog dela govore u medjuvremenu. Da ne govorim o ofrlje upotrebljenom sredstvu bele šminke i to samo u jednoj sceni i u jednom liku, i da ne govorim o upornom ponavljanju Nemačke himne “Deutschland, Deutschland, über alles…”, što potpuno zatvara svaku asocijativnost na savremenost – izmedju ostalih površnih rešenja.

Tako smo dobili još jedno pogrešno tumačenje Brehta, inače jasnog i odredjenog u svemu, a naročito u konkretnoj nameri da kritikuje tačno odredjene pojave u društvu i to suptilnim i specifičnim sredstvima visoke umetničke aspiracije i veštine – umeća. Dobili smo jednu prilično haotičnu i, pomerenu prema banalnoj priči, uz mnogo vike i dernjave glumaca, predstavu koja je trebalo da bude i antiratna i samokrtična i samoironična, bar koliko da se ispoštuje originalno žanrovsko odredjenje autora – KOMEDIJA U PET ČINOVA. Šteta, jer je Uprava Šabačkog pozorišta uložila, mnogo, možda i više nego što može i nego što stvarno ima, da sklopi ovu pozorišnu igrariju.

Ali jedna tačka oslonca u ovoj predstavi u kojoj je moglo biti mnogo više takvih i tačaka i oslonaca, svakako je precizna i sveža, sasvim brehtovska gluma Anete Tomašević. koja je jedina shvatila i imala snage i samostalnosti da tačno, kreativno, znalački i nadahnuto, odigra lik devojčine Majke i da kroz taj lik uspešno propusti kritiku mnogih i mnogih društvenih odnosa i u porodici i u istoriji i usvetu – tada, danas i uvek!…E, da je bilo više takve hrabrosti i kod reditelja i kod glumaca, ovo je mogla da bude kultna predtava u Srbiji o Srbiji danas! Ali, nažalost – ne dade nam se! Toliko!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2- utorak, 7.septembar 2010.