Isusovo detinjstvo/The Childhood of Jesus Dž. M. Kucija
AUTOR: MILICA RADENKOVIĆ, izvor: danas.rs
„Nadao sam se da će se knjiga pojaviti sa praznim koricama i praznom naslovnom stranom tako da čitalac tek nakon što pročita poslednju stranu naiđe na naslov – Isusovo detinjstvo. Ali u izdavačkoj industriji, kakva je danas, to nije dozvoljeno“, rekao je Dž. M. Kuci povodom svog novog romana Isusovo detinjstvo, koji je objavljen u martu ove godine.
Ipak, praznina i odsustvo, koje je pisac želeo da postigne i samim dizajnom knjige, dominiraju delom. Iako je Kuci čitaoca odavno navikao na svet nalik snu, bez jasnih obrisa i granica, svet kome nedostaje čvrstina i u kome sve može a i ne mora biti vešto građena alegorija, i ovoga puta, kao što je to bio slučaj i kad se pojavio roman Čekajući varvare 1980, javlja se ista dilema – da li je Kuci, koji je majstor hoda po tankoj liniji između čistog realizma i apstraktnog, sa novom knjigom zagazio previše u svet ideja. I dok mu jedni zameraju da se roman isuviše oslanja na idejnost tako da ne ostavlja dojam književnog dela, drugi ističu da je ovo vrsta knjige koju pisac može dozvoliti sebi tek kada je stekao ime u književnom svetu.
Zaplet je jednostavan. Sredovečni muškarac Simon i dečak David stižu brodom u grad Novilja (Novilla) nakon što su proveli šest nedelja u nekoj vrsti izbegličkog kampa gde su učili španski kao pripremu za novi život. Svi koji dolaze u Novilju zaboravljaju svoju prošlost, tako da čitalac o prošlom životu dvojice junaka ne zna ništa osim da su se upoznali na brodu u trenutku kada je David izgubio pismo u kome se nalazilo ime njegove majke. Od tog momenta Simon postaje neka vrsta Davidovog čuvara preuzimajući na sebe obavezu da pomogne dečaku da nađe izgubljenu majku, za koju neobjašnjivo veruje da će je prepoznati trenutka kada je bude video iako ne zna ni kako izgleda ni kako se zove.Nakon nekoliko jalovih pokušaja, Simon potpuno slučajno nailazi na devojku Ines, koja mu se učini jako poznatom, što je dovoljno da ga ubedi da se radi o Davidovoj majci. U nastavku romana Ines i Simon zajedno brinu o Davidu. Međutim, kako dečak ne može da se prilagodi u školi, vlasti odlučuju da ga pošalju u neku vrstu internata za decu sa posebnim potrebama. Ni Ines ni Simon se ne slažu sa takvim planom i da bi pobegli od vlasti koje prete da će poslati Davida u korektivni centar, njih troje napuštaju Novilju i besciljno kreću u potragu za mestom gde će započeti novi život.
Od prve strane čitalac je suočen sa nedostatkom i prazninom koja se proteže preko fizičkog, emotivnog i duhovnog horizonta stanovnika Novilje. Naviknuti na ishranu koja je isključivo vegeterijanska i koja se sastoji od hleba, povrća i vode, stanovnici Novilje ne osećaju glad. Kad Simon u trenutku očajanja, nakon nekoliko dana provedenih na vodi i hlebu, uzvike da želi šniclu iz koje se cedi mesni sok, uzorna građanka Ana objašnjava mu da treba da potisne glad i da se navikne na umerenu ishranu. Nedostatak fizičke gladi i zadovoljavanje oskudnom, nezačinjenom hranom ima svoju paralelu u odsustvu bilo kakvih seksualnih, ali i emotivnih želja. Skoro svi stanovnici Novilje su kolektivno dobronamerni kao po nekom spoljašnjem diktatu, ali toj pravolinijskoj dobronamernosti, koja ni u jednom trenutku ne zaokreće ka jačim emocijama, bilo ljubavi, bilo ljutnje, kao da je oduzet svaki sastojak ljudskosti, tako da na trenutke podseća na automatsku reakciju kakvog
robota naučenog da pruža emotivne odgovore. Došavši u novu zemlju, oni ne samo da su zaboravili svoju prošlost, već i prethodni način razmišljanja koji je, kako Ana objašnjava, značio da čovek nikad nije zadovoljan jer uvek želi nešto više. Pošto su u sebi ugasili svaku želju, i fizičku i emotivnu, i postali skup dobronamernih zombija koji je podvrgnut kolektivnoj amneziji, oni žive ponosni na sposobnost da ništa ne žele i ni za čim ne čeznu. Izraz sprati sa sebe/washed clean of, koji Ana koristi da bi objasnila njihov novi život, u kome su odbačeni i prošlosti, i sećanja, i stare veze, priziva religijsko tumačenje i navodi na pomisao da je Novilja mesto u koje se stiže nakon ovozemaljskog života i to nakon što se prođe more a prethodni život zaboravi. Ipak, u ovom mestu nema mesta za religiju, bog se ne pominje, a sistem vrednosti je čudna mešavina budističkog odricanja želja, prosvetiteljskog racionalizma, socijalističke jednakosti i hrišćanskog praštanja. U takav svet dolazi David, koga čitalac, povučen naslovom romana, hteo ne hteo, želi da poveže sa Hristom.
Ipak, svaka od tih veza koje možemo uspostaviti isuviše je labava i daleka da bismo i jednog trenutka sa sigurnošću povukli znak jednakosti između Isusa i Davida. Na jednoj strani David je dečak bez roditelja u nepoznatom novom svetu. On nalazi majku Ines, koja se manje ili više otvoreno dovodi u vezu u Marijom. Istovremeno, David za sebe kaže – „Ja nemam oca, ja nemam majku. Ja prosto jesam“, da bi kasnije napisao – „Ja sam istina“. On veruje da može da vaskrsne mrtve udišući im vazduh iz svojih pluća. Međutim, sve ovo može biti plod dečje mašte koja beži u imaginarno jer u stvarnom svetu nema oslonac i oseća se nesigurno, što je i objašnjenje koje daje školski psiholog za Davidovo problematično ponašanje. Na drugoj strani, dečak sa svojim odbijanjem da govori španski, umesto koga stvara sopstveni jezik, prkošenjem logici i redu i insistiranjem na magijskom lako se može uporediti sa Vordsvortovim detetom, koje još uvek nije zatrovano racionalizmom
odraslih i koje baš zato oseća punoću života, ali i sa Don Kihotom, inače Davidovim omiljenim junakom.
Da li je David Isus koji se pojavljuje među ljudima-zombijima u nekom neodređenom prostoru na ivici sna ili se pre radi o vordsvortijanskom detetu koje se kroz imaginaciju približava bogu i besmrtnosti? Možemo li Davida videti kao borca protiv beživotne racionalnosti i logičkog reda koji se kao njegov omiljeni junak Don Kihot bori za jedan boji svet ili je prosto u pitanju nesigurno ali i razmaženo dete koje su roditelji ubedili da je posebno? Ovo je samo jedan mali deo pitanja sa kojima se čitalac suočava, bez mogućnosti da ni na jedno da čvrst odgovor.
