I eto, završen je i taj drugi pozorišni Festival na atraktivnoj Tvrdjavi Smederevskoj, koji je ove godine hrabro stavio u naslov i tu reč – pojam AMBIJENTALNO!…Istovremeno i izazov propagandnog nastupa, ali i obavezujuća kategorija koncepta i repertoara. Repertoar se, zapravo, sastojao od izabranih domaćih predstava, sa redovnog repertoara pozorišta u Beogradu, Kraljevu, Novom Sadu, Užicu i Somboru, kao i od predstava uličnih trupa i revijalnih mimohoda iz inoistranstva. Izuzetak je bila predstava na otvaranju koja je bila virtuozna cirkuska, ali i estetska atrakcija, na nivou velikih svetskih promocija vrhunskih sportskih sletova, a za kraj je specijalno izabran jedan amalgam ovog dvostrukog koncepta – revijalni nastup, opet jednog domaćeg pozorišta, sa predstavom sa redovnog repertoara i to izvan konkurencije, za nagradjene, SAN LETNJE NOĆI po Šekspiru, ali kao PLESNA PREDSTAVA Novosadsakog pozorišta Ujvideki szinhaz, na madjarskom jeziku, kao njihova druga pojava na Festivalu, posle ČOVEKOVE TRAGEDIJE Imrea Madača i Kokana Mladenovića.
Prirodno je što sam se nadao izvesnom uspehu ovog nastupa u atraktivnom prostoru Malog Grada, odlično restauriranog dela Tvrdjave visokih estetskih, ali i scenskih uslova. Te drvene stepenice uz ogromni zid do samog vrha – kao da idu pravo nebu pod oblake i smelo povezuju svetove koje Šekspir povezuje, konfrontira i ukršta, u svom Snu Ivanjske, najduže u godini, noći. Pa te platforme i razni zidovi i zidići, prozori i rupe u zidovima od starih greda, pa neki tajni prostori srednjevekovnih muka i radosti, u visinama i daljinama drevnih zidina, pa ta voda dobrog i strašnog Dunava, svuda oko tvrdjave, ali i u šancu oko zidina Malog Grada… Mostovi i mostići, kule i puškarnice!..Već sam, u svom snu, video veliko Šekspirovo delo raspojasano po celoj tvrdjavi, po kojoj bi publika samo hrlila, od slike do slike i od scene do scene – po prostorima velikog zdanja istorije i vrhunca, kao i pada države i jednog celog naroda, u prošlosti.
Već sam zamišljao – koji će deo komada u kom delu prostora scenograf i reditelj, sa glumcima osvojiti i na koj način će ga odrediti, tako da nam sudar moći i nemoći, komedije i tragike čovekove prolaznosti i nepostojanosti, o kome Šekspir piše – bude jasniji, bliži primamljivije oslikan i sveže shvaćen. Zamišaljo sam moje omiljene, odlične glumce ovog pozorišta – disciplinovane, razigrane, raspevane, moćne u emocijama i prilagodjavanjima raznim situacijana. Zamišljao sam ih kako briliraju u scenama borbe svetova moći, protiv svetova ljubavi, i pravio u glavi moguću podelu uloga, zamišljajući danima, dok je festival trajao – koji li će glumac i koja li će glumica, dobiti da igra koju ulogu, od mnogih u ovoj gala predstavi velikog maga Vilija? Pogotovo što je pisalo u najavi, kao žanrovska odrednica – PLESNA PREDSTAVA. Jer – ja pod plesom podrazumevam sve što je telesni izraz, sve što se fizičkim habitusom glumca izražava na sceni, a, zamišljao sam da će, oslobodjeni terora reči i stiha, glumci pokazati posebnu maštovitost i domet poezije pokreta, kao moguću, mnogo bližu odrednicu SNA i SANJANJA, od poetskog teksta.
A šta smo dobili?…Plesnu predstavu na jednoj drvenoj platformi, improvizovanoj pozornioci, kao da bi bila bilo gde – koju kao da je spremala ekipa polaznika plesne škole – grupa igrača salonskih plesova – od tanga do stepovanja, uz neki neodredjeni valcer i fokstrot, sa nekoliko vratolomija gimnastičkog nastupa u parternoj gimnastici – zvezda i premet. Bilo je tu i vučenja po sceni zaspalih ljubavnika – to jest premeštanja nijihovih tela da leže sad na jednom, a sad na drugom partneru, što je trebalo da prikaže moć Vilinskog sveta nad uspavanim ljubavnicima. A ljubavnici su plesali i udvoje i utroje, neki skoro rock ‘n rol aranžman, ali sasvim kao na časovima plesne škole!
Muzika raznih autora savremenog džeza i plesne muzike, bila je dobra, ali svejedno je utisak bio isprazan i totalno amaterski. To je bilo pre svega zbog dramaturgije predstave, koja se vodila scenama koje je napisao Šekspir, ali ih je prevodila, banalno i srednjoškolski, na loše plesne numere. I bar da su to bile neke numere, nego su to bili revijski aranžmani jedne prilično kiselkaste lokalne TV stanice, koja je rešila da, uz pomoć dima i svetla , sa jakim ozvučenjem i izabranom poznatom muzikom miliona, otpleše naučene korake, bez mnogo truda da nešto sveže odigra i izvede, nego je to bio banalni šablon za šablonom na sceni. Još su i kostimi bili tako kičasti, kao za nastup pomenutih plesača u takmičarskom programu plesnih škola – sve je svetlucalo od šljokica i turističkog zlatnog veza na odelima, a devojke su još nosile i istovetne frizerske, plastične perike, kao da bi bile deindivdualizovane – i bile su nema šta!…Zapravo sam se začudio kad sam posle predstave prepoznao neke svoje omiljene glumice ovog vrednog i talentovanog ansambla, koje na sceni nisam uopšte primetio.
Sve u svemu – kakav Festival, takva i završnica!…Slabo, slabo, naivno, nemaštovito, na ivici diletantizma, zasnovano na logici mladjih od 17, godina sa mnogo pretenzija i sve to u fascinantnom viševekovnom prostoru drevne Tvrdjave Grada Smedereva, na Dunavu mirnom i trajnom. Sve je to tamo izgledalo još slabije i prolaznije. Valjda će se neko dosetiti jadu, da to tako ne ide, pa će se uzeti u pamet!…Ali – da je publike bilo – bilo je i to mnogo, mnogo, nema šta!…Ali, videćemo dokle će!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2- ponedeljak 23.avgust 2010.
