Srdić će reći sve je ostalo isto, dok njegov tematski i istom ambicijom nadahnut parnjak Sreten Ugričić u svom romanu predviđa da se ništa neće promeniti ni u budućnosti. Okrenut ka prošlosti, roman kikindskog autora jeste otvorena borba protiv zaborava i samozaborava, protiv privida da se okretanjem glave i/ili zabijanjem iste u pesak može negirati ono što se dešavalo i ono što se dešava.
Forma romana je jedna od najrastegljivijih u književnosti, posebno od kada je završeno vreme velikih devetnaestovekovnih romana. Od modernizma naovamo, ovaj žanr je preživljavao metarmofoze i još nije, a verovatno nikada i neće, biti strogo kanonizovan. Što je još važnije, prethodni oblici romana nisu napušteni i žive paralelno sa najnovijim „istraživanjima“ u formi, tako da ne treba da čudi što je moguće da se u dvadeset prvom veku u srbijanskoj književnosti pojavi nešto što neverovatno podseća na modernističku formu romana toka svesti, a posebno na njegovu paradigmu – Džojsov Uliks, i to ne samo po slobodnom korišćenju drugih žanrovskih struktura, već i po snazi jezičkog izraza i eksperimenta.
Posle izvanrednog Ugričićevog romana Neznanom junaku s početka godine, pojavljuje se roman prvenac mladog kikindskog pripovedača Srđana Srdića Mrtvo polje (Stubovi kulture, 2010) koji uliva nadu da ovdašnji roman ima budućnost i da je književnost zaista bitna ljudska delatnost. Odnosno da je moguće pronaći jezička sredstva kojima se na umetnički uverljiv način izražava nešto što ima veze sa grozomornom stvarnošću sveta oko nas, u Srbiji, 2010. godine. Već sama metafora iz naslova može da ukaže čitaocu o čemu se zapravo radi, a kada se zaroni u naizgled neprohodnu džunglu teksta otkriva se evociranje možda najgore godine u povesti ove države, u svim njenim istorijskim oblicima i pojavnostima – ratne, inflatorne i pobesnele 1993.
Kao i njegov veliki irski uzor, i Srdić je svoj narativ smestio u dvadeset četiri časa jednog užasnog dana, Ilindena pomenute godine, i poput radnje u Uliksu, ni u Srdićevom narativu se ne dešava ništa spektakularno, odnosno dešava se sve ono što bismo jednom lakanovskom metaforom mogli nazvati uverljivim pretakanjem Stvarnog u Simboličko. Dva momka beže od pozivara (sećate li se toga?!) iz Beograda ka Kikindi, a jedna devojka beži iz Kikinde ka Beogradu. Na sredini puta, kraj banatskog sela Perlez dolazi do smrti, susreta, ljubavi i novih smrti, do onoga što u malom postmodernističkom obrtu lik u romanu upečatljivog imena Srđan Srdić naziva pričom, a, kaže on dalje: „svaka je priča značajna“.
Kritika teži da svede roman na nekoliko značenjskih mogućnosti, na nešto što bi se uklopilo u određenu paradigmu. To je ograničenje žanra, njegova priroda, a svako književnovredno umetničko delo nije moguće sabiti u nekoliko hiljada karaktera. Svestan ovih ograničenja pokušaću da ukažem na još nekoliko važnih čvorišta u Mrtvom polju, ali predlažem čitaocima da se poduhvate ovog teksta sa velikom pažnjom i da ga iščitavaju jer se tek kroz više čitanja mogu otkriti mnogostrukosti njegovih značenja.
Bahtin je govorio o polifoniji kao jednoj od najvažnijih osobina romana. U svojoj studiji o Dostojevskom Bahtin otprilike kaže da polifonija karakteriše roman kroz različite vrste jezika, kroz podražavanje mnogoglasnosti koju roman izvodi ne bi li oponašao stvarnost. I zaista, Srdićeva upotreba mnogostrukih perspektiva, njegovo menjanje rakursa, ritma i stila, puštanja da se likovi oglašavaju na različite načine, njihove, na koncu, značajne ćutnje, sve doprinosi neverovatnom jezičkom bogatstvu i stilskoj razbarušenosti. Pitanje polifonije neminovno postavlja u središte pažnje i predstavljanje Drugog i Drugačijeg, davanje prava Različitom da se oglasi uz najmanju moguću intervenciju. Kroz ovakav pristup Srdićev roman postaje studija naravi, precizna sociološka analiza zasnovana na jeziku i jezičkom ponašanju. Polifonija takođe uvodi i intertekstualnost koja se u Mrtvom polju ne zaključuje samo na unutar književnom, dakle relativno stručnom referencijalnom polju, već se iskazuje i kroz popularnu kulturu – muziku i film, pre svega.
U čemu je značaj pisanja o devedesettrećoj danas, sedamnaest godina posle? Najjednostavniji odgovor je da je to ključna godina za onaj Zeitgeist koji je i danas dominantan. Tada smo pokazali ko smo i šta smo i, na žalost, nismo se od tada mnogo promenili. Mrtvo polje u svom poslednjem poglavlju sadrži kodu, neku vrstu pesimističnog zaključka naših života. Srdić će reći sve je ostalo isto, dok njegov tematski i istom ambicijom nadahnut parnjak Sreten Ugričić u svom romanu predviđa da se ništa neće promeniti ni u budućnosti. Okrenut ka prošlosti, roman kikindskog autora jeste otvorena borba protiv zaborava i samozaborava, protiv privida da se okretanjem glave i/ili zabijanjem iste u pesak može negirati ono što se dešavalo i ono što se dešava.
Naposletku, Srdićev roman jeste potvrda tragičkog osećanja sveta koje se kroz književnost provlači od Homera pa do dana današnjeg. Svi likovi su zasnovani na toj premisi. Sledeći logiku usuda, hibrisa, koja se kod njih ogleda u, na ovim prostorima, uvek nepopularnoj različitosti, ljubavnici spojeni u surovom zanosu neminovno otkrivaju da su u rodoskrvnoj vezi. Srbijom hoda anđeo uništenja, oličen u liku tipičnog edipovca, kapetana Zorana Čukića, pred kojim čak i oni koji veruju u ideologiju krvi i tla i koji su mu u osnovi slični, ne mogu da opstanu. Pred njim neće nestati samo oni koji su, poput saobraćajnog inspektora Brace Josijevića, njegovi saradnici u redovima vlasti. Ukratko, u dramatičnom tour de force-u stvarnost potvrđuje svoj užas i pljuje nam u lice.
Veličanstven je Srdićev roman kako u tematskom zamahu, tako i u jezičkoj realizaciji. Njegova recepcija u srbijanskoj oficijelnoj kulturi biće priča za sebe, nadam se veselija od one koju tekst Mrtvog polja nudi svojim čitaocima.
Piše: Vladimir Arsenić, e-novine
