Još sam na pučini modroj, dok

obala se čini miljama daleko.

Brod što u susret mi plovi,

svetli, kao nade trag što se budi.

Poneku lađu tek ispratih nespremnu

da nađe put ka luci, slepu da pročita

zvezdanu kartu i bez snage da okrene

jedra.

Isplovih u kasnu noć da ih tražim,

preko bačenih mreža, na koje se

ulovih i teško posle pokidah veze.

Konačno, na pučini slobodna i

gorda, moja jedra, bez kapetana

plove, dok iz magle izranja grad,

kao najlepši bedem tuge što duši

je spas i oslonac za samoću.