Hiljadu šesnaest godina…

Sirena nije vodila ljubav.

Hiljadu šesnaest godina i sedam meseci…

Sirena nije otključala srce, čak ni da ga provetri.

U proleće, leto, jesen i zimu, sakupljala je patnje.

Njeno telo je bilo topli dom za bolove beskućnike.

Kada bi bolovima postalo pretesno, otvarala je frižider.

Posle jela, Sirena je zatrpavala patnje.

Oslikavala je zvezdane bolove.

Vezla je ledene pokrivače.

Kada bi se glad promeškoljila u utrobi, punila je zamrzivač.

Previše debela, previše repata za urbanu sirenu, beskućnicima je bila savršen domaćin.

Posle hiljadu šesnaest godina, sedam meseci i dvadeset devet dana…

Došla je noć kada su hrana i bol izgubili smisao.

Sirena je ustala na levo peraje.

U glavi su joj pucali gromovi.

– Skočite s mosta! – rekla je patnjama.

Patnje nisu imale kud!

Uzele su zavežljaje i izabrale most koji se dobrovoljno javio.

Želeći da uveća značaj života, Sirena je donela još nekoliko drastičnih odluka:

Odlaziće na plivanje, da ojača koščice.

Napisaće Dnevnik o podsvesti.

Popeće se na jarbol.

Postaće pretraživač sopstvenog duha.

Na kraju putovanja, odbaciće balast.

Napraviće malo mesta, za nešto novo.

Po hitnom postupku, Sirena se razvela od muževa-mornara.

Posejdonu je poslala neopozivu ostavku.

Podigla je novac iz banke.

Umetnička sloboda je povezana sa siromaštvom.

Pisaće dok traju zalihe.

Sirena je isključila telefon.

Zaustavila je vreme, koje se prostire unutrašnjim svetom.

Pokrenula je memoriju…

Posvećenu otkrivanju čestitih čestica ljubavi.