Поезија Тодоре Шкоро је љубавна и дубоко лична, иако обилује митским мотивима и искуствима из народног предања. На свој начин она лирски тумачи мит, даје му свој печат, не бојећи се да он на крају песме може да буде измењен.
Верна слушкиња речи, али и сваког гласа, сваког акцента, Тодора Шкоро пише поезију која би требало да се слуша, а не да се безгласно чита. У тој скоро опчињености звучањем, њени стихови ипак не губе у значењу, напротив. Њена свака песма је песма-прича у којој се најчешће почиње „невиделом“, опсеном, после кога следи отрежњење, па окренутост судбинском, које је нужно болно. Управо онако какав је и читав људски животни пут – од „невидела“ и неискуства младости, преко мудрости зрелог доба до жала на заласку живота.
Иако су пуне бола, песме Тодоре Шкоро нису ни мрачне, ни песимистичке, јер бол у њима надглашава љубав. Она је већа, љубав  је највећа од свега, можда чак и од судбине.
Тодори Шкоро је, како и сама у наслову збирке констатује, “суђаја дала…“ Дала јој је реч, моћну, јасну, сликовиту и она је у овој збирци несебично дели са читаоцима. Суђаја јој је дала такође и  чисто и моћно осећање које уме правом речју да изрази. Она ни у својим стиховима не крије тежњу да пронађе праву песму, прави стих, праву реч, можда једну једину којом би обухватила све. У песми „Тама“ она то и успева – да породи једну песму, да опише цео свој унутрашњи свет и у њему бескрајно снажно осећање – само једном речју, односно неколиким речима различитих значења, а потеклих од једне исте речи, од речи истог звучања.

Светило моје,
свет без тебе
не светли,
ни свеци ми
нису свети,
ни њихови ореоли
светли,
без тебе,
светило моје,
мој свете,
на небо
вазнети

Због ове и оваквих песама у збирци глас Тодоре Шкоро, осим што мило звучи, он и – светли  Као ореол њених осећања, судбом и болом обликованих.

Рада Рајић-Ристић

——

ТОДОРА ШКОРО – ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ “СУЂАЈА МИ ДАЛА“

Варка

У тами заумља
мним:
не постојиш
и није те било.
Варка си тек
и сен,
ветром донет
као туга
на моје крило
док сним.

Магле

Кад се разиђу магле
што си их у мом оку скупио
неће остати ништа осим стида.
А тог свевида се бојим и стрепим
да ћу лепим звати неке јадне неизгледе,
па дрхтим да ли то моје магле бледе
и хоћу ли једном кад све мине
морати да очи склопим
да голе ме истине не заслепе.

Феникс

Ниси ти ватра
којом светлим;
само си огњило био
мојих тама,
трен мога буђења
из кошмара
и случајни сведок
овог феникса
од чијег плама бих
да те сачувам.

Пут до себе

Колико странпутица има
на стази до Светог Грала?
Колико падања и надања?
Колико лажних пехара без сјаја?
Ако на том путу
напоји ме жедну
тек кап из чаше
мојих сầњā
и мојих веровања,
зашто још ходим
стазама многим?
Зашто ми не каже неко
да Свети Грал је далеко,
далеко…
У срцу мом скривен.

Орионов усуд

Син ветра сам
па проклет лутам
без смираја.

Чедо даљина,
и неразума,
и неспокоја.

Војник слободе
без станишта,
без циља.

Ловац тек
са уловом
од снова,

Не лови ме, зато,
Артемидо
моја.

Анима

Буди мој мир
и бићу јасика
без ветра
устрептала.

Буди роса
и бићу нога
девојачка
у јутрење.

Буди кладенац
и бићу жедна
љубављу
напојена.

Само буди,
буди ту.

Пређа покидана

Без пређе и кудеље
снове ткам.
Нит се истрошила,
покидала,
некада свила била,
сад ни кучина,
ни паучина,
а ја ткаља очајна
што снаге има
да сања и без
предива.

Мук

Веровах
Песма што боли
Био си

Чуо се пој

Сад само
Тишина јечи
И мој

Непребол

Тама

Светило моје,
свет без тебе
не светли,
ни свеци ми
нису свети,
ни њихови ореоли
светли,
без тебе,
Светило моје,
мој свете
на небо вазнети.

Живот

као испуштена
петља
једног плетива,
осуђеног
да се рашива,
да се распара,
док не остане
нит нема,
безлична
и док га плетиља
уморна
у клупко не свије
и скрије
у заборав.

Ономе Који Јесте

У безречју, а не у стиху
те налазим.
Насмешен и благ
збориш језиком љубави
пред којим васиона ћути,
а песници поглед крију.

Разлика

У мом сну
боје се смеше,
а у твом плачу.

У сну моме
разлежу се песме
раскалашне,
а твојим влада
светачки мир.

Мој сан
мирисом  љиљана
опија,
твој тек за
тамјан зна.

Како ме онда
сањаш,
мој грешниче?

Тодора Шкоро рођена је 1964. године у Добром Долу, малом  шумадијском селу. Гимназију и Филолошки факултет ( на групи за југословенску и општу књижевност) похађала је у Београду. Радила je у НИП Политика објављујући текстове за „Експрес политику“, сада објављује за неколико часописа.
Збирка „Суђаја ми дала“ је четврта књига коју објављује. Објавила је збирку прича „Варке душе“ и поезије „Неизмер“ (2009.), а
2010. објавила је и коауторску збирку песама, где су јој песме препеване на италијански и немачки језик – „Небо над Србијом“./“Sotto il cielo di Serbia“.
Живи и ради у Београду.