Bez daha, trčao je zaleđenom ledinom, spuštajući se od aerodroma ka gradu. Osvrćući se, gubio je dragocene trenutke jer je usporavao. Nigde šume, samo visoka trava u koju se nije mogao sakriti i koja je ometala bežanje.

Još nisu primetili da ga nema, inače bi se čuo lavež pasa tragača i vika potere. Prešao je ledeni potok, izašao je na seoski put, a onda na asfalt kod prvih seoskih kuća. „Ovuda niko ne prolazi“, mislio je, „mogu da se odmorim“.

Tetka i stric su ga namamili dan ranije. „Dođi u naselje“, rekli su, „nećemo ti ništa, samo budi sa porodicom. Ići ćeš u školu; ne moraš da radiš.“ Vraga! Čim je ušao, stric ga je vezao, a otac je došao posle dva minuta. „Daću ti motor za Damira“, čuo je kako stric govori u drugoj sobi. Stric je više puta prodavao svoje ćerke neženjama; budu s mužem godinu – dve, razvedu se, a onda ih on ponovo proda. I majku je tako prodao, da se kurva u Austriji. „Neću da znam za tebe“, rekao mu je otac, „od mene deca ne beže. Od sada ti je stric gospodar – i otac i majka i gazda.“

Kad niko nije gledao, najstariji stričev sin Kenedi ukrao je kost, podmitio šarplaninca u dvorištu i Damir je izašao na kapiju. „Neka te sreća prati, Damire, mi je ovde nemamo“, rekao je. „Dobro je što su ciganski psi lenji, kao i sami Cigani, mrzi ih da traže“.

Prednost je bila mala i sa brda je jasno video da ga prate. Doduše, išli su pogrešnom stranom livade i trebaće im dosta vremena dok pse nagnaju na njegov trag. Nisu pretpostavili da se usudio da pregazi potok, ali bio je lagan i led je izdržao. Osim toga, ovde već zalaze među srpske kuće, pa će morati da sakriju poteru.

Za Damirovog strica radi dvanaestoro dece – sinova, rođaka, siromašnih komšija, dece pronađene na deponiji. Na njih je bio posebno ponosan. „Tu ste rođeni, tu radite, tu ćete da završite. Cigani su nastali od đubreta, đubre jedu, đubre su i sami“, govorio je. Svako bi ujutru dobijao zadatak. Trebalo je sakupiti određenu količinu kartona, hrane, isprositi dovoljno novca ili uloviti pacova koliko je naredio. Ne vraćaš se dok ne obaviš zadatak. Ko se žalio, dobijao je ćušku, ko je plakao – kaišem po golom dupetu, a ko bi pobegao, bio bi vezan za dalekovod na deponiji. Ako te ne ubiju struja i hladnoća, pojedu te pacovi. Bilo je i dece dužnika. Dok ne odrade dug roditelja, deca rade kod strica. Njih bi štedeo, radili bi lakše poslove, voleo je da se o njemu priča kao o dobrotvoru. I opet bi pozajmljivao roditeljima, jer bi mu se dug uvek višestruko vraćao.

Sada su svi bili uključeni u poteru. Na mešavini ciganskog, srpskog i albanskog stric je izdavao komande i naređivao im gde da traže. Pretpostavljao je da se Damir krije u nekom šahtu, gde im je i savetovao da se kriju od hladnoće i policije. Ulazili su u dvorišta, podizali poklopce, tražili cevi od toplovoda. Druga mogućnost je bila da je krenuo prema gradu, i u tom slučaju će ga lako stići. Ka gradu je vodio samo jedan put, i dok se ne izađe na magistralu treba ići kilometrima. Na magistrali je još neko i mogao da ga poveze, ili da naiđe na nekakav autobus, a seoskim putem retko ko noću prolazi, jer drugi kraj puta se završava u ciganmali na Dunavu. Sa obe strane puta je skoro neprohodno žbunje, pa ako se tuda uputio, lako će ga uhvatiti. Zato je polovinu tragača poslao upravo na put.

Oduvek ga je nervirala ta mala skitnica. Pošto je smešten u Dom u gradu, otac i stric su izgubili sve veze sa Damirom. Majka je mislila da će ga spasiti prosjačenja ako ga preda državi na staranje. I tako je i bilo dok se slučajno nisu sreli, Damir sa vaspitačima, a stric sa svojom decom. Znao je na koju kartu treba odigrati; deca su uvek mekana kada su roditelji u pitanju. „Dođi kući, nedostaješ nam. Tetka će da peče pitu samo za tebe“. I došao je. Stric je hteo da ga odvede na Kosovsku Mitrovicu dok se stvar na primiri. Kome trebaju Cigani? Policija bi ga tražila par dana, a onda bi ga zaboravili. „Cigani su prljave i izdržljive životinje“, mislio je, „plivam po mulju, on me usporava, lepi za dno, ali me i dobro sakriva…“

Damir je voleo da skita, a ne da radi dosadne poslove za strica. Da sedi ceo dan iza starog crnog šešira, bila je veća kazna nego da pretura po deponiji i bori se sa pacovima često većim od mačaka ili zečeva. I u Domu mu je bilo dosadno; stalno neke obaveze, besmisleni zadaci. Rasporedi za kupanje, pravila ponašanja, redovi u trpezariji, uredne frizure. Škola, užasna škola. Ako ne ideš u školu, ne ideš ni na letovanje. I nije išao. Stalno je bežao, leti je spavao u starim automobilima, zimi u ulazima zgrada, hranio se ostacima iz pekara. U Dom bi dolazio da se okupa i kada ne bi više imao gde. Grad je bio zanimljiva šarena džungla. Za njega, džungla bez pravila. Gledao je ljude u stanovima kroz osvetljene prozore, zavirivao u izloge prodavnica, išao po pijacama, vozio se gradskim prevozom. Nije dugovao nikome, nije mario ni za koga. Grad je bio sloboda.

Sad mu je cilj bio da stigne u Dom. Znao je da mu tamo stric ne može ništa, da bi policija jedva čekala da se pohvali kako je spasla neko dete. Njegovi gonioci se ne odlikuju pameću, osim možda Kenedija, ali on je na Damirovoj strani. Zato je ponovo promenio pravac puta i krenuo ka Dunavu. Spustiće se niz reku, pa preko mosta u grad. Hladno je, ali hladno je i stricu.

Brisao je niz strminu ka reci. Mrak, arlauču ciganski psi, uvek nervozni, vezani, zli. Njih čuju psi gonioca i kreću u tom pravcu. Hladnoća, vetar, Damiru sve kvari planove. Prsti na rukama su mu odrveneli, grudi ga bole od disanja zaleđenog vazduha. Prolazi kroz ribarska naselja, upliće se u mreže, preskače nasukane čamce. Reka preti s jedne, stric sa druge strane. Ipak, reku ne mrzi, više vredi hladna smrt u reci nego bedni život ako ga uhvate.

Grad se nazire i Damir dopušta sebi malo odmora. Do mosta ima još samo kilometar. Ko zna koliko je već pretrčao. Otvara šaht i silazi u mrak. Tu je toplo i vlažno. Prija. Pri svetlosti ulične sijalice koja je prodirala kroz rešetke šahta raspoznaje kako pauk umotava muvu u mrežu. Iako u kanalizaciji, u govnima, pauk nitima jačim od čelika vezuje svoju večeru. Oseti se kao u mreži. Tužna i mračna ciganska zver se probudi u njemu. „Zar da završim na đubrištu? Da budem hrana pacovima? Nikad!“ U džepu je stezao mali švajcarski nož.

Posle nekog vremena ih čuje kako hodaju po površini. Kenedi ih predvodi. Pretražuju dvorište i odlaze napred, ka mostu. Nije mislio da su tako blizu. Znači, sad su i ispred i iza njega.

Izašao je i krenuo ka mostu. Tanka jakna koju je nosio natopila se vlagom i isparenjima u šahtu i sada se polako smrzava na velikom mrazu. Vetar čini hladnoću još jačom. Pravo napred! Kenedi i braća su na mostu, a on će ispod njega, požarnim stepenicama iza njihovih leđa, pa na sajle, a onda polako iznad zaleđene reke i plutajućih santi leda do grada.

Brzo je stigao do mosta. Još izdaleka je video prikaze klošara kako se guraju oko vatre. Obišao je i te čudake koji pričaju nerazumljivim jezikom, prošao pored kućice čuvara i krenuo ka dnu mosta, po svom planu.

Zaklonjen na terasi mosta, Kenedi je dobro video da se Damir približava i bilo mu je jasno kuda se uputio. Zato je rasporedio braću na druga mesta, a sam otišao na stepenice da ga sačeka. Stric nije shvatio ko je pomogao Damiru da pobegne. Rekao je da će to kasnije da ispita. U Kenedija nije sumnjao, Kenedi mu je desna ruka, preko njega kontroliše ostale. Čak razmišlja da mu prepusti da samostalno vodi ulicu, prosjake. Jer, Kenedi je u godinama kada treba da se ženi, a na ulici ima mladih, tu su ciganke za udaju, mlade, može da se bira. S kim da se oženi u ciganmali? Sve kljakave, krezube, siromašne.

Sačekao je da Damir dođe do kraja stepeništa. Video je kako se penje, čuo je tup odjek metalnih pragova. Sakrio se i osluškivao. Odjeci su onda prestali, znači došao je do terase sa koje je mogao ili da se popne na most, ili da pokuša preko sajli. Preko sajli… Sa košavom koja briše, sa smrznutim rukama na zaleđenim sajlama. Trebalo je gaziti po jednoj, a držati se za drugu iznad glave. Znao je taj put, i sam ga je prešao. Ali nikada noću i po ovakvoj hladnoći. Jedna greška i u reci si. Na sredini mosta ima jedna platforma na kojoj se moglo odmoriti i sa koje je mogao da se popne na most. Verovao je da se Damir baš ka njoj i uputio. Do nje je trebalo preći oko dvesta metara i Kenedi je tu napravio zasedu. Pogledao je ka braći; oni nisu ništa sumnjali. Uvukli su se u zavetrine i čuvaju ulaz na most.

Damir je krenuo. Sajla je bila teška i nije se ni pomakla kada je stao na  nju. Samo se blago ljuljala od vetra. Prsti su počeli da se lepe za smrznuti čelik, pa je morao da navuče rukave jakne preko njih. Gornja sajla nije na istoj visini celom svojom dužinom. Pošto visi na nekakvim čekrcima, sajla blago pada ka sredini; na krajevima bi je jedva dohvatio, a na sredini mu je u visini grudi. Išao je brzo, nije se plašio. Još malo i na platformi je.

Baš kada je došao do platforme, sajla se zaljuljala od autobusa koji je prešao preko mosta. Damir izgubi ravnotežu i pruži ruku ka platformi. Odozgo, neko ga jako ščepa za rame i izvuče ga na most. Kenedi. Jake vilice su se cerile svom ulovu.

„Brate“, reče sa albanskim akcentom, „zar da te izgubim u ovom mraku? Ti stvarno pobeže, a mi mislili da se šališ.“

„Dobro je da je Kenedi ovde“, pomisli Damir, ostali bi me već gurnuli u reku.

„Moramo brzo kući, ako te drugi nađu, ubiće te“.

„Zašto kući? Pa ti si me od kuće i pustio.“

„Jesam, Damire, brate… Ali trebaš mi. Otac će da mi da celu ulicu. Hoću da se ženim.“

„Ulicu… Kako si glup! Nikad ga se nećeš osloboditi! Ceo život ćeš da radiš za njega, davaćeš mu sve što zaradiš, davaćeš mu i ženu kad mu bude trebalo!“

„Otac radi loše stvari Ciganima, ali bez njega bili bi prodati u Austriji, Italiji, Kosovu. Koliko je Cigana spasao? Koliko je prehranio? Koliko je dugova oprostio? Mi Cigani nemamo drugi život, moj Damire… I posle Doma, šta bi radio? Opet bi došao nazad da moliš za posao. Zato te vodim nazad. Kad odradiš kaznu, radićeš za mene u gradu. Rekao je, ko te uhvati, njegov si! I mora da izgleda kao da si se branio.“

Kenedi ga uhvati za kosu i položi na asfalt. Uze veliki ventil, navuče ga na ruku i poče da ga udara po licu, temenu, ušima. Krv poteče, podliše se modrice. Zatim ga podiže i držeći ga za vrat, pogura nazad ka ulazu na most, gde ga je čekao ostatak potere.

Dok je gutao zube, Damir se okrenuo i pogledao u svetlost grada koji je bio svega stotinak metara udaljen. Još jedan Ciganin ispunjava svoju sudbinu. Zatim se odlučno uputio ka braći koja su ga nasmejano čekala na početku mosta.