Popodnevni odmor Antona Jegoroviča je završen kada se sunce javilo odbljeskom sa starog boljarskog mača koji je krasio zid iznad kamina i opomenulo ga da je vreme za jaki crni čaj…
Lagano, kao kišna kap koja dugo putuje preko lista velikog hrasta u njegovom dvorištu, vremešni trgovac je krenuo ka dnevnoj sobi, još mamuran od geštalta misli i sećanja koje su mu pravile društvo tokom ritualnog odmora…
Gospođa Nataša Maljukina, služavka u ovoj kući još od vremena kada je Anton Jegorovič ponosno uređivao svoje prve brkove, prepoznala je korake i ponela srebrni poslužavnik sa čajem i domaćim kolačima koje je stari gospodin jako voleo …
Ne, nije bilo razgovora, smireni pogledi su sve govorili, a lagano klimanje glave je odavalo zahvalnost za male i ugodne trenutke koji su život gospodina Antona činili punim i sigurnim …
Okružen prastarim knjigama, u tišini, Anton Jegorovič je srkutao čaj, grickao kolače i gledao kroz prozor u veliki park ispred svoje kuće, prisećajući se mnogih stvari koje su u knjizi njegovog života bile napisane …
Sin jedinac bogatog trgovca platnom, odrastao u poznatoj plemićkoj porodici, nikada nije oskudevao u bilo čemu – na dohvat ruke su mu bili privatni učitelji, odlična hrana i sjajna garderoba u kojoj se predstavljao svetu kao egzemplar sjaja i moći ruske carevine u punom cvatu …
Dobri gospod ga je darivao retkom vrlinom za ljude njegovog soja – promućurnošću, tako da je on, i pored obilja mogućnosti da postane još jedan u nizu oholih gospodičića, odabrao bogato obrazovanje i društvo umnih ljudi za svoje rane korake u životu stasalog čoveka …
Više slušajući no pričajući, mladi gospodin Anton je brzo učio i stekao dobar osnov za siguran i uspešan život…
Kockice su se slagale jedna za drugom, rano je upoznao svoju suprugu, prelepu Vanju, poreklom iz skromne, ali dostojanstvene porodice, oženio se i hodio smelo kroz život ukorak sa svojom Vanjuškom, obasipajući je pažnjom i ljubavlju …
Preuzeo je posao od oca, razvio ga do te mere da su mu i carski činovnici zavideli, poštovao ljude koju su radili za njega i veselo mu klicali kada god je obilazio svoje fabrike, magacine i radnje …
Krug prijatelja je bio veliki, svako se grabio da bude u njegovom društvu, najvećim delom zbog uticaja koji je imao i konstantne želje da pomaže ljudima oko sebe …
Život Antona Jegoroviča tekao je kao u najlepšim snovima mnogih težaka, dok su lepe dane smenjivale večeri u elitnim kafanama, mesta na koje je išao da ne bi uvredio svoje brojne prijatelje …
Dok je čekao vreme za povratak svojoj Vanjuški, odjednom je pred njegov sto došla grupa cigana koja je ekstatičnim pevanjem i igrom odvela sve prisutne u neki drugi svet, lišen ovozemaljskog …
Ruke su same pošle nagore, noge u visokim oficirskim čizmama niko nije mogao zaustaviti, oči su tražile mir u dubini duše, a zvuci poznate pesme su ga vodile širokom stepom na leđima neosedlanog konja …
Niko nije mogao prepoznati smernog i tihog Antona, sa svih strana se čulo : „Maladec“, prilazili su mu mnogi, ali je on igrao sam i plovio samo njemu znanim morima čulnosti …
Sve dok nije osetio gustu, crnu kosu male ciganke na svojim grudima, njeno vitko telo se uvijalo kao čigra dok se, okrenuta njemu leđima, topila u vatri ciganskih melodija …
U njenim krupnim, crnim očima video je svet koji nije poznavao, svet koji je naterao njegovu krv da ključa, njegovo tiho srce da zavija kao stepski vuk a njegove damare da ritmično biju dok su se ruke same privile uz mlado, nasmejano čeljade…
Litar za litrom, pesma za pesmom, osmeh za osmehom, noć je polako ustupala mesto zori, a zora novom danu …
Ciganska filgarmonija se utišala, njegovi prijatelji su dremali na stolicama, a Anton je i dalje, poluotvorenih očiju, plesao sa mladom cigančicom, bez reči, dok su im pogledi sekli kafanski dim i, s velikim prezirom, odbacivali mogućnost postojanja realnosti oko sebe …
Došao je i trenutak kada su se rastali, ponovo bez reči, ispunjenih srca i lakih koraka …
Anton Jegorovič je otišao kući, tamo ga je sačekala njegova Vanjuška, ne pitajući ga ništa dok mu je poslužila čaj i pripremila krevet za odmor …
Dan za danom, godina za godinom, Anton je nastavio sa uspehom u poslu, stekao je i visoka zvanja, izrodio sa Vanjuškom troje divne dece i …
Nikada više nije otišao u kafanu …
Čuvao je tu davnu noć kao najlepši biser koji nije hteo kvariti prozaičnim veseljem i lakim dogodovštinama …
Došla je i starost, svoj posao prepustio je sinovima i kćeri, Vanjuška se razbolela i napustila ga jedne tmurne zimske noći …
Od tada, on se povukao na svoje seosko imanje sa gospodjom Natašom, koja mu je pomagala da svoje ovozemaljske dane mirnije nosi …
Ono što ni ona, niti bilo ko drugi, nisu znali, to je mala slika u oku koja je i dalje držala starog Antona u životu …
Uspomena na krupne crne oči, najlepši osmeh i muziku koja još uvek luta njegovom dušom …
Uspomena na jednu davnu noć, ljude koji su davno otišli nepoznatim stazama i osećaj nekog drugog života …
Dok je gledao kroz prozor i pripremao se poći na poslednje putovanje, lagano se osmehnuo i zahvalio maloj cigančici na trenucima sreće koji su ga kroz život pratili…
Možda će ga i ona tamo čekati za još jednu ludu noć, vatreni ples i puno srce …
