Marina je bila mlada i lepa. Dobro, ni ja nisam bio ružan, iako dosta stariji. Marina je bila obrazovanija. Dobro, i ja sam kasnije vanredno završio fakultet. Jeste, Marina je, kad smo se uzeli, i dobili sina, bila uzorna supruga i majka, što za sebe ne bih baš mogao da kažem. Ali naš mali Denis nije još ni pošao u školu, a Marina je počela sumnjivo da se ponaša. Doduše, i ja sam u međuvremenu imao nekoliko avantura, beznačajnih, i ona o tome ni slušajno nije mogla da sazna. A seti se Marina, koliko si me, dok smo se družili sa prvim komšijama nervirala svojim koketiranjem. Misliš da ja verujem kako nije bilo ništa više od toga? Ništa ti nisam govorio, samo sam te nekoliko puta istukao, doduše u pijanom stanju. Seti se Marina prvog Denisovog učitelja! Zar si morala baš ti da ideš u školu? I toliko često. A tek drugi učitelj, onaj što je bio mlađi od tebe. Mnogi su posumnjali da si sa njim nešto imala. Ja to nisam proveravao! Dobro, ni ti nisi proveravala u kakvom sam ja odnosu sa tvojom dobrom drugaricom Zoricom. Imali smo neko vreme seksualne odnose. Pa znaš da je ona bila slobodna, a zgodna. Morala si da posumnjaš. Ovako ispada da samo ja sumnjam. Posle one proslave dvadesetogodišnjice tvoje mature, kada sam te išamarao jer te dopratio jedan školski drug, dara je prevršila meru. Misliš da iz onih tvojih srednjoškolskih slika nisam ukapirao da si bila zaljubljena u njega? I misliš kako ja verujem da sada nemaš ništa sa njim? Varaš se, kao i uvek. I varaš me, kao i uvek. More, ja ću podneti tužbu za razvod braka, a ne ti. Nisu ovo samo blebetanja jednog pijanca. Ja ću sutra, kad se istreznim stvarno to i da učinim. Ali pre toga ću te tako izlemati da ćeš me zapamtiti za sva vremena!

Dragan J. Ristić, Kovači svoje sreće, str. 72, Niš, 2010.