Gledam decu iz ulice kako igraju mali fudbal na praznom automobilskom parkingu. Moj tata kaže da su to sve moji drugovi.

Ono što moj tata ne zna je da me ti „moji drugovi“, ne puštaju da sa njima igram fudbal kada ih je paran broj i mogu da se lepo podele na dve ekipe. Kada ih nema dovoljno, onda me puste da budem sa njima, ali me oteraju na gol.

Pošto loše branim, ubrzo primim gol – obično kroz noge.

Kako to iznervira onu decu koja su sa mnom u ekipi, i da ne bi više primao golove bezveze, puste me u igru, ali mi ne daju loptu. Kada neka slučajno dospe do mojih nogu, ja se onda zbunim, pogrešim, pa se onda deru na mene.

Kakvi su mi to drugovi.

(objavljeno u: OTISCI SRCA PLANETE – najbolje priče sa VIII konkursa za kratku priču na jednoj stranici, Beograd 1995. i ČUVARI OZONA – najlepše priče sa konkursa 1987-1997, Beograd 1997.)