Dođe vreme kada čoveku ostane vrlo malo vremena. To se i meni desilo. Ostao sam bez vremena, tačnije bez novca. A, vreme je novac, tako da je to isto. Otkaz sam dobio pre deset godina, za to vreme sam prodao sve što sam imao, mnogo vremena sam proveo ispod mostova, na ulicama i ispred kontejnera, ali otkako narod više ne baca hranu u kontejnere, meni je osvanuo crni petak (iako je danas sreda)! Evo, već dva meseca živim u nekom napuštenom stanu. Istina, to je neka rupetina, ali važno je da imam krov nad glavom. Što se smeštaja tiče, ne žalim se. Imam jednu stolicu, krevet od dasaka (bolji od svakog pomagala za leđa, otkako spavam na njemu mene leđa više ne bole, samo bubrezi, kolena, prostata i ostale sitnice!) i jedan luster. Ništa više u toj sobici nema. Ali, kao što rekoh, ne žalim se. Sve što mi treba imam. Odeću, obuću, pribor za higijenu, kao što je na primer čačkalica, imam! Sva prava takođe imam! Mogu da bijem i da budem bijen, a mogu čak i da glasam! Jedino što nemam jeste hrana! Vi se sad sigurno pitate ko je za to kriv? Pa moja bivša žena. Otišla je! Pa da li je imala duše? Zar je morala da ode baš sada kada vlada kriza?! Zar nije mogla da nađe neki pogodniji trenutak da umre?! Ne vredi više ovako. Došlo vreme da za mene života nema. U džepu imam još sto dinara. Za te pare ne mogu ništa da kupim. Juče sam mogao da kupim  hleb,  danas ne mogu, poskupeo je! Razmišljao sam i na kraju shvatio da ću za te pare da kupim štranjku iliti kanap. Rešio sam da se obesim ko čovek, zapravo životinje se i ne bese, ali da se obesim ko gospodin čovek. Istina, gospoda su se nekada besila o kravatu za luster ili radijator, ali danas je to izašlo iz mode. Danas se svi bese štranjkom. Kanap, konopac, gajtan, uže, vrpca, traka, vezica, pantljika, konopčić – reg. korda, petlja, vrpca, banda, šnur, potegača, uzao, žnora, priveznica, sidžim, uza, hvat, šnira, tenef, kabl, streka, špaga, gurđela, priveza – suž. štrik, učkur, puto (uže kojim se vežu prednje noge životinji), potegač (konopac za podizanje jedra), gaćnik, širit (ukrasna traka na odeći), putilo (uže kojim se vežu prednje noge životinji), laso (konop za hvatanje stoke), gumina (debelo brodsko uže), oputa … Sve su to sinonimi za štranjku. Toliko naziva, a samo jedna namena. Ne vredi, rešio sam pa bog! Otišao sam u prvu prodavnicu (jer se kanap sada prodaje na svakom ćošku) i kupio najkvalitetniju štranjku. Kupio sam stranu štranjku, a ne našu. Što je sigurno, sigurno! Otišao sam kući i napisao pismo. A, u pismu je pisalo: „Danas tačno u podne, rešio sam da se ubijem, odnosno samoubijem i specijalno za tu priliku kupio sam kanap i to engleski jer sam čuo da su oni najjači! Možda me sada grize savest ili je to zbog gladi, ali za te pare mogao sam da kupim jednu kiflu, najedem se ko čovek, popnem se na savski most i skočim u već zagađen Dunav. Ali ja ipak nisam to uradio. Ipak imam neko dostojanstvo, neki ponos. Šta ako je voda mokra i hladna ili ako ne uspem da se udavim, posle bih morao da plivam do obale i tako mokar da idem kroz grad. Mogao bih da nazebem, pa da umrem od zapaljenja pluća! Ne, ne žalim ove pare koje sam dao za štranjku, jer u Engleskoj nije ništa trulo. To je tamo u Danskoj. I Šekspir je valjda iz Danske, a ne iz Engleske?!  Ali, ne mogu više da pišem jer mi se ruke tresu od gladi.“ Uzeo sam onu štranjku, vezao mrtvački čvor (joj bože kakva ironija!) oko vrata, popeo se na stolicu, vezao drugi deo konopca za luster, izmakao stolicu i… TRAS o pod i ja i luster. Joj samo da znate kako me je luster lupio po glavi, umalo da me ubije! Pa zar je to moguće, engleski kanap koji je toliko hvaljen i reklamiran, pukao je! A, i luster nije mnogo bolji. On je iz Nemačke. Na njemu lepo piše da je nosivost osamdeset kilograma, a nije izdržao ni mojih pedeset pet. Odmah sam odneo kanap i luster da se žalim. Posle nekoliko dana dobio sam novac za odštetu.

Bila je to dobra para. Ali i to se potrošilo. U džepu mi je ostala još samo stotka!