SJENKA

Ja  sam  umrla  davno!

Niste  znali?

Toga  dana

Nisu  izlazile  novine.

Ova  što  se  polako

Na  polomljenim  nogama

Vuče  kroz  život,

To  nisam  ja.

Šunja  se  ona  tako

Od  juče  do sjutra

Pokaže  ponekad

Nešto  nalik  osmjehu,

Ne  vjeruje  rumenom  jutru,

Najbolje  razumije  noć

Prazan  pogled

Putuje  tamom.

Ona  nema  više

Slanih  jezera

Presušili  su odavno,

Nema  ni  srca

U  koje  bi  se

Zario  nož  zlobe,

Ne  razlikuje

Nadu  od  tuge,

Njoj  je  svejedno,

Ona  je  samo  sjenka.

A  ja?

Ja  sam  pjevala  pjesme,

Trčala  stazama  života

Gazila  trnje  bola

Sadila  ruže  prkosa

Nisam  žalila  juče,

Radosno  čekala  sjutra,

Osmjehom

Razgrtala  sivilo  neba

I  krotila  vjetrove,

Moja  je  svitanja

Sunce  pretakalo

Zlatnim  rukama,

Mjesec  mi  je  bio  drug,

Pratio  vjerno

Putevima  sumnje.

Ponekad  bi  se  biseri

Kotrljali  licem

Kad  bih  dobila

Šamare  zablude.

U  srce  mi  se

Zario  nož  zlobe,

Krvarilo  je  dugo.

Očekivanja  me  ostaviše.

Postah  samo  sjenka.

Branka Vojinović – Jegdić rođena je 1962. godine u Pljevljima. Živi u Podgorici. Piše poeziju, prozu, poeziju za djecu, haiku poeziju, satiru, prikaze knjiga, a sakuplja i narodne umotvorine. Nagrađivana više puta za svoje stvaralaštvo. Zastupljena je u mnogim časopisima, zbornicima, almanasima, panoramama, sajtovima, i antologijama, kako kod nas tako i usvijetu. Objavljila je zbirku poezije I TAMO ME IMA 1999. godine. U štampi joj je druga zbirka OSTAJEM U PJESMI. Član je Književnog kluba „Stihom govorim” iz Bijelog Polja, kao i Književnog kluba „Dalma” iz Pljevalja. Član je Haiku udruženja Srbije i Crne Gore, sa sjedištem u Beogradu.