„Mi, izbrisani”, novi roman Slobodana Vladušića, je posle velikog uspeha „Forwarda” (Stubovi kulture, 2009), novi samouvereni korak ka etabliranju ovog eminentnog urednika, kritičara i pedagoga u status jednog od najznačajnijih novih glasova srpske proze.

Beskompromisan u eksperimentu, Vladušić izaziva čitaoce da ga prate u jedan mračan, teskoban svet, dva zapravo, onaj stvarni i virtuelni, koji se nalazi u okviru simulacije pod imenom Metropolis, ali i na Facebook-u i drugim već poznatim internet toponimima.

Pisac zabašurava sumornu srpsku svakodnevnicu odevajući je u mistično NF, odnosno sajber ruho, ali zato ne okleva da istakne ekstreme, i da ukaže na opasnost implikacija koje donose nove tehnologije. Da li je istina sve to što piše na onlajn profilima ljudi, i može li se voditi istraga o zločinima podjednako uspešno na mreži kao i na ulicama grada, samo su neka od manje važnih pitanja kojima se zamajavate, dok vas potpuno ne obuzme iščašena perspektiva romana.

One suštinske socijalne posledice vrlog novog sveta u kojem živimo ili životarimo, Vladušić raskrinkava postepeno, dajući identitet zlu koje nema ime, zlu beskrupoloznosti, otuđenosti i zaborava, sili sposobnoj da briše ljudske priče čak iz samog sećanja njihovih aktera.

Najzad, bonusi u vidu materijala koji će autor postavljati na sajtu www.slobodanvladusic.net, i to tokom cele godine nakon izlaska romana, predstavljaju još jedan korak dalje i dodatno oneobičavaju percepciju ove knjige.

Pavle Zelić