Videlo se odmah da je to živ i životan autor koji se uključuje u preispitivanje stvarnosti i konteksta, u razlaganje iskustava i nada, u ubijanje Boga u nama i u sebi – samo ako mu se nešto čini grozno i nepodnošljivo. A njegovom osetljivom oku i uhu, iskustvu i percepciji, mnogo toga je bolno i živi kao u onom surovom oklopu od trnja, koji mu je odenuo svakodnevni život i bode ga taj oklop, no nema moći da ga skine i oslobodi se bola. Ili – još bolje – kao da taj oklop bola i trpljenja, pobune i razludjivanja, sam oblači da bi jasnije ukazao na sve bolove koje svi žive, a prave se da ih ne osećaju.

Drugi moj susuret sa dramskim opusom Svetislava Basare bio je ponovna potvrda njegove lične karte svežeg i rečitog, psovačkog i srbijanskog satiričra – što se kaže – novog Radoja Domanovića, pisca STRADIJE i naravno, u delu NOVA STRADIJA, u prilično artificijelnoj postavci Kokana Mladenovića, koja je – postavka – izgleda ponešto ubila i potisnula oštricu samog teksta, pa je – možda i zato, izgleda, Basara sam uzeo da režira svoj sledeći tekst, koji sam, kao treći njegov izlet u pozorište, gledao sa ostalim zvanicama u Indjiji, u Kulturnom Centru, u subotu 9.aprila.

Kažem ona predstava u Narodnom pozorištu u Beogradu, bila je jaka i razigrana u mizanscenu i u naglosti igre, ubitačna u tempu, silna u jakim govornim pasažima glumaca koji su vilkaliu i vikali… pa se valjda autoru Basari činilo da je bolje i primerenije, da spusti loptu što se spoljne forme tiče i pojača unutarnji pritisak – emocije, asocijacije, činjenice, dosetke, vica, sarkazma, priče, istorije i istine, pa je glumce, umesto da se deru i viču na ceo svet, usmerio na suptilniju samoanalizu, ali i na analizu teksta i konteksta, što se ispostavilo primerenije i korisnije i za tekst, i za smisao i za pozorište – pa naravno, time i za komunikaciju sa publikom.

Eto zašto je i kako Basara, autor teksta, postao i reditelj teksta, pa se tako svrstao rame uz rame sa Dušanom Kovačevićem i drugim piscima koji režiraju svoje komade, sve bežeći od lične uzurpatorske ruke reditelja tiranina koga se svi, izgleda, strašno plaše u pozorištu, a reditelji tirani im u tome, Bogme, svesrdno pomažu, tumačeći tekstove pisaca, pa i na prvom izvodjenju – na praizvedbi, više kao stilsku vežbu za rediteljske kerefeke, nego kao dramsku radnju i karktere. Tako je Basara rešio da se prepusti, pre svega jednom dobrom glumcu Predragu Ejdusu, profesoru glume i dobitniku svih nagrada kod nas, pa je zaslužio i Dobričin prsten i o njemu je napisana i knjiga, koja uz Prsten i ide. I, ne bez razloga se Basara prepustio Predragu Ejdusu, jer ga je ovaj glumac skroz pročitao, da tako kažem i delovalo je kao da je, ne samo igrao Basaru, nego kao da je sam lično i personalno – NAPISAO i igrao tekst i priču o – ne nekom tamo policajcu u penziji, nego o SEBI LIČNO, toliko se pretvorio u lik koji je – ne igrao – nego stvarao, glancao i prefinjeno montirao – produbljivao i didaktički prikazivao – tu pred nama – na sceni Doma Kulture u Indjiji!

Drugi gliumac – inače prisutan i savestan, nenametljiv i precizan, odgovoran i staložen, jasan i otresit – Branislav Trifunović, zahvaljujući autoru teksta Basari, njije imao šta mnogo da igra – nažalost! Basara je napisao faktički MONODRAMU – ispovest suludog bivšeg policajca, sadašnjeg polu-kafedžije-polu-advokata, alkoholoičara ipo i još preko svega i prikrivenog HOMOSEKSUALCA, “pedera” – istog onakvog, protiv koga se buni svaki damar njegovg policijskog i patriotskog bića, inače!

Šteta je što Basara nije hteo da se bavi i likom tog mladoig i slobodoumnog novinara, Igora Furtule, sina pokojnog, umrlog od samoubistva vešanjem – bivšeg kolege policajca, koga Trifunović spremno zastupa kao borca za ravnopravnost svih i kao predstavnika te popularne – DRUGE – proevropske, mondijalističke i slobodarske Srbije. Imalo bi se tu šta pisati i igrati, ali Basara se opredelio za druge vode, koje su ga odvele u naručje šema i tema Dušana Kovačevića, pa onda – sa njim lepo igrajući se i polemiše na sceni i kroz likove.

Predrag Ejdus igra nekog raskupusanog Luku Labana – tipskog Dušano-Kovačevićevskog bivšeg policajca, pa se još šegači i sa njegovim originalnim replikama koje i komentariše… veselo, spretno, kabarestski – SATIRIČNO! Jer u ovom komadu – sve je satira i to sve samo zato da ne bi bila SATARA!…Odnosno – toliko ima Basarine energije potkazivanja stvarnosti – što stvarno, što literaturno izmaštano i samouspostavljeno, iz vica, iz istorije ogovaranja, iz rekla-kazala izvora, ali i iz pravih policijskih izvora, koji su mu bili izgleda ne-zna-se-kako dostupni i koje tumači sarkastično i veselo stručno – SATIRIČNO, ili ako baš hoćete – sasvim SATARIČNO, bespoštedno RASTURIČNO – sasvim svojeglavo i samosvojno i samosvojstveno – BASARIČNO!

Predrag Ejdus, ne samo što se opija kao ražalovani policajac-kafedžija-advokat i kaže da Srbi nisu više što su bili – niti se tuže koliko su se pre tužakali, niti loču koliko su pre lokali – pa ako otvoriš kafanu, ne možeš izaći na kraj finansijski, taman koliko ni ako otvoriš advokatsku kancelariju – jedini način da preživiš je da otvoriš i spojiš – OBE ove stvari – kafanu u advokatskoj kancelariji, ili advokatsku kancelariju u kafani!…

Ha..ha…ha..kažete i vi, naravno, zvuči poznato – ali tu počinje ona prava i rasna SATIRA, koja satire sve predrasude i pravi je obrazac Basarinog pisanija – koje sprovodi već neko vreme, čak iz dana u dan, na poslednjoj strani lista DANAS – svaka čast, nema šta!…

Kažem, Predrag Ejdus razlaže i cizelira lik svog ličnog i Basarinog Luke Labana – Mitra Kurdulije – zdušno i samoironično, kasapi ga tu pred nama, kao što kasapi sve pojmove kojih se dodirne…igra se na ivici pretnje i čistog mangupskog zezanja…igra i stvara lik iz svih raznih iskustava i glumca i čoveka, bavi se prototipom jednog prototipa života i sveta u tom liku policajca, koji nas sve predstavlja i bojadiše nas bojama plave policijske farbe, da svi poplavimo od sramotre što živimo takav život, u kome nam je bila i ostala ta policajčina brend i zaštitni znak nacije i naroda, društva i pojedina!..Da, da – baš tako!

Tu sramotu Basara podcrtava strukturalno i predstavalja lik tog policajca-nacionaliste i brutaliste, kao lik običnog, kukavnog, neodbranjenog, ljubavnog homoseksualca iz obzira i dužnosti – koji ljubaviše po kancelarijama SUP-a sa svojim pretpostavljenim, zbog čega – kukavno i nimalo muški i nimalo hvalospevno SRPSKI, izgubi i posao!…Ta strukturna ubitačnost je glavni domet ovog komada, a komunikacviju  mu obezbedjuje FASCINANTNI i nadasve kreativno duhoviti i kritički – Predrag Ejdus – možda bi se moglo reći i autentični pozorišni koautor ovog programa – satarističke satire, vrednog i opservativnog, gospodina ENFANTE TERRIBLLEA srpske proze, pozorišta i SATIRE… pisca ovdašnjeg, Svetislava Basare.

Ono što bi Basara još mogao da začeprka dublje i konkretnije, onoliko konkretno koliko je začeprkao i proburazio PROŠLOST, u kojoj – razume se, živimo delimično i danas – što se vidi po tome koliko krivaca za lošu današnjicu iz prošlosti i dalje šeta slobodno i ponovo nam KROJI KAPU, jeste – da, ali – kažem ono što bi vredelo da Basara direktnije pročešlja, mogla bi bita SADAŠNJOST!..To, svakako, nedostaje ovom komadu – imena današnjih Luka Labana i njihova konkrtetna delatnost!..Ako se time ne bavi onoliko koliko se bavi prošlim – onda Basarina SATIRA možda ostaje samo zabavana  OPŠTA SATARA, od koje stradaju samo jadni jagnjići i telići, prasići i pokoji zeka…a one preve zveri – VUKOVI, MEDVEDI, RISOVI, LAVOVI, TIGROVI…oni se ni ni ne obaziru – ni brigeša ti njih!

…A dok Basara ne potegne i na njih svojom SATIROM, kojom se i oni mogu SATRETI – bar od stida i srama – dotle nema one prave Satire i nedostajaće nam sve više…Zar ne? Na zdravlje!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2- utorak, 13.april 2010.