OVDE JE MOJE DRUGDE
nikuda neću
ovde je moje drugde
blaženo malo daleko
meko i toplo tamo ovde je
drage boje severa
i hrizantema milonge lipa
«čergare u sećanju drugih umrlih»1
u dubokom letu u baštenskim
avenijama svetlosti kada nikuda neću
ovde sam kada hoću ovde je moje drugde
ma gde ga tražio.
1* Adam Zagajevski: „Razglednice“
Innsbruck, 11. februara 2006.
PRISTUP U SLUČAJ
ušao sam u slučaj svoje crkve
svoje vere izašao našao se na polju sneg
ispred svoga krsta našao se obodren
bogojavljenski mraz severac tuda luta
umoran od prolaznog umiranja dolazio sam
ulazio izlazio iz slučaja u slučaj
govorilo se to je tvoj život izadji udji
bilo me je svuda
bejah kao svako istinsko zbogom ka novom svakom zbogom
ulazio sam u svoje vrtove u alpska zvona
a moj život potonuće
ući će u toplo i hladno u vlažno i meko
u inje godinâ pred grob u grob ući će
u slučaj u ljubav u obećanu mudrost
kako je već uvek govoreno kada je govoreno.
Innsbruck, 11. februara 2006.
JOŠ MNOGO PUTA BIĆE USPUT
još mnogo puta biće usput
sećanje na darove na led na svetlost
na barice posle pljuska još mnogo puta
biće usput darovi voda koja se skuplja u čvrstu tvar
svetlost koja po svetlosti pada barice tame;
biće usput svi oblici vremena neiskazive stvari
koje su samo reči još mnogo puta biće usput
Heraklit i Rim svaki put nevešto ponavljanje
biće sećanje na darove na led na svetlost na vodu
još mnogo puta biće usput ovo zapisati
potrošiti reči koje će potrošiti sebe
još mnogo puta biće konačno usput
vreme koje će uglačati vreme
zaludno biće ono što videše oči ono što videše mnoge
jednom i mnogo puta još konačno biće kako već biva.
Innsbruck, 5. februara 2005.
POSLEDNJA PITANJA O ZADNJOJ TIŠINI
moja pitanja moje tišine o zadnjoj
tišini poslednja pitanja na kraju puta
koja se ne moraju postaviti ne i nužno
već će se čuti svevišnji odgovori ni bolji
ni gori od onih koje sam očekivao
koji su tu bili pre i ostali posle
i sa kojima ću živeti pre i posle
u svejedno kojoj večnosti
u skrovištu ionako neprestanom i trenutnom
poslednje tišine poslednjih pitanja.
Innsbruck, 27. decembra 2005.
SVRŠETAK KOJI ĆE MI TVORITI
I MESTO I VREME
biće zemlja koja će me spustiti
do svršetka zemlji svetlost i padanje krotko
poput snega kako pada na Badnju večer, na Božić
kako pada radost po svršetku po zemlji
koja mi tvori i mesto i vreme
konop i svilu
i povod da pre zore
budem i polje i trava
i život i pokrov nadamnom da budem
kao i sve što jesam i što sam bio
i što će tvoriti
mesto i vreme
da sam tu
da ne budem.
Innsbruck, 25. februara 2006.
O AUTORU
Boško Tomašević, rodj. 1947 u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta.
Od 1990 do 2006 držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Freiburgu u Breisgau, Göttingenu, Nancy-u, Innsbrucku, Beču i Berlinu.
Medju njegovim značajnijim stručnim radovima valja pomenuti: Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006), Čekić bez gospodara (2009).
Pesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom (W. Blake, J. Donne, F. Hölderlin, P. Valéry, R.M. Rilke, B. Pasternak, O. Mandelstam, T.S. Eliot, E. Pound, G. Trakl, R. Char, P. Celan, J.L. Borges, S. Beckett), kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja.
U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao dogadjaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga «posvećenog nikakvim obalama». Ove tri različite poetike prisutne su u sledećim autorovim pesničkim knjigama: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta /poema/ (1999), Pustinje jezika (2001), Appendix (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Nova uzaludnost (2005), Celan trifft H(eidegger) und Ch(ar) in Todnauberg (2005), Gesänge an Innsbruck (2006), Arheologija praga /poema/ (2008), Plodovi pohoda. Conquistador (2008), Arhiv /izbor iz poezije/ (2009), Pesme od lipovog i bagremovog drveta (2009), Erneute Vergeblichkeit / Nova uzaludnost (2009).
Boško Tomašević je član Evropske Akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč).
Živi u Insbruku.
