Jedna mlada žena ima opsesivnu glad, kao što ima i opsesiju lepog tela, s druge strane, za koje smatra da je upropašteno gojaznošću koju, zapravo – izmišlja, jer uopšte i nije debela, nego je to sebi umislila da bi objasnila prestanak muževljeve zanteresovanosti za nju, u seksualnom smislu. Zato pola predstave priča o početku strašne dijete – zapravo, surovog izgladnjivanja u podrumu, u izolaciji od 25 dana, ali iako o tome priča – stalno i dalje jede – jede sve šta stigne – grickalice, sendviče, pizze, kolače – SVE! Ta neurotična situacija dominira prvim delom predstave i ova mlada žena – Marta, u izvodjenju vrlo živahne i inteligentne Petre Cicvarić, luta od želje da se dopadne mužu, do zavisti prema lepoj i uspešnoj prijateljici, koja ima seksa i na pretek – u braku i van njega. Ovu uspešnu i atraktivnu prijateljicu, ljubavnicu, preljubnicu i slobodnu suprugu, bez mnogo moralnih skrupula – jedan savremeni model Žene-Spremne-Na-Sve zbog zadovoljstva i užvanja, nju, Lidiju, odgovrajuće izazovno, atraktivno, aktivno i bludno, igra brza i temperamentna Sanja Dodig.

Tako njih dve – a njihovi muževi, prijatelji i drugari, imaju pak – svako svoju boljku. Muž prve, nezadovoljne i nezadovoljene, žalosne, tobože debeljuce – e, on vam je važan neki fotograf i, naravno – šta još – ljubitelj sasvim mladih dečaka i devojčica, koje ne samo da fotografiše, nego ih i distribuira u vidu izazovnih fotografija, mnogim ljubiteljima, u celom lancu trgovine dečjom pornografijom, raznim pedofilima i njihovim mešetartima, pa i sam postaje neka vrsta dilera materijala za zadovoljavanje tajnih seksualnih želja ovih devijanata. I još – naravno i sam postaje ovisnik o dečacima i devojčicama u ranom pubertetu, pa se u jednu takvu petnaestogodišnjakinju i zaljubi, s njom ima i neku telesnu vezu, a za sve ostale slučajeve vezan je perverznim seksualnim izražajima i delovanjima, primerenim tom statusu opštenja na daljinu i na fotografiju. Naravno da zanemaruje svoju suprugu koja onda pokušava da se ubije – prvo hranom, a onda i izgladnjivanjem. Ovog opasnog pornografa, koji će to u drugom delu predstave, skupo platiti i na kraju i glavom – igra speman na neobične igre i gestove, Stipan Djurić.

A drugi suprug one pomenute slobodne ženske je, prosto-naprosto, nekakav šonja i mlakonja, ali zato, opet pervertit – voajer, koji se ne odvaja od dogleda, pa njime šara li šara, po okolnim prozorima kuća u susedstvu, gde naravno, živi i sam njegov prijatelj, sa nesrećnom suprugom – nabedjenom debeljucom, inače vrlo primamljive spoljašnosti. Dakle taj nesrećni voajer, se potajno divi svom prijatelju koji fotografiše li fotografiše, dečake i devojčice i svakodnevno od njega pozajmljiuje, uzima, otima, krade… te pornografske slike za pedofile. Tog, skroz naskroz propalog tipa – obeshrabrenog i nemoćnog, igra vrlo duhovito i sa jasnim kritičkim stavom, mladi Vladimir Andrić.

I tu se smenjuju scene u kojima se muškarci domundjavaju i prelistavaju skaredne fotografije i prepričavaju svoje dogadjaje iz mašte i stvarnosti seksualnog orgijanja na daljinu, sa scenama u kojima dve žene prepričavaju svoje žudnje o požudi i istinita, ili lažna iskustva u vezi sa seksom i gladju – za telesna uživanja i za nedostatak tih uživanja. Tako prodje ceo prvi deo predstave, u kome se još desi i jedna opasna scena zavodjenja supruga prijateljice, preko interesantne spontane foto session akcije u prijateljičinom stanu, ali se desi još i pokušaj iskorišćavanja prijateljičinog muža druge prijateljice od strane one prve – nesudjene i nezadovoljne debeljuce, sve u pokušaju samodokazivanja na seksualnom planu, ali od toga ne biva ništa. Zato ta ista mlada supruga OTKRIJE sve fotografije koje  njen suprug vredno snima i razvija u mračoj komori, gde ona inače nema pristupa. Kada to otkrije – reši da mu se OSVETI, da ga kazni – da ga povredi i da ga muči – gladju, u podrumu i to vezanog i na kraju ga i usmrti, a kako je nagovešteno – i skuva ga za ručak, pa ga posluži svojoj prijateljici i njenom suprugu, za kaznu i iz osvete!

Ovakav razvoj komada u drugom delu, posle pauze, prilično je neočekivan i žanrovski se teško drži, ali uz pomoć tek tada odgonetnutog stila igre – stila neobičnog otudjenja i nervoznog, rastrzanog, neočekivanog zanosa, scenski plasiranim i u sasavim običnim situacijama, uz pomoć tog stila igre, koji u drugom, zategnutom i dramatičnom delu predstave, pokriva drastične scene podrumskog mučenja, osvete ponižene supruge – sadržaj se doima jasno i prihvatljivo. Izgleda da je roman Josipa Cvenića, na osnovu koga je nastalo ovo scensko štivo, ponešto drastičniji i iskustveno oporiji, kao što se vidi po otvorenosti tretmana tema seksa i neseksa, pre svega u drastičnom jeziku iskrenosti i ogoljenosti, ali predstava je ostala u nivou naznaka – pervertiranost i prljavština odnosa nije se prelila na glumu i na scene, nego je sve ostalo u granicama dobrog ukusa.

Na kraju krajeva, ova predstava postaje neka vrsta savremenog MORALITETA i, koristeći modifikovane odrednice ovog srednjevekovnog žanra, koji je pomalo i izvan pozorišnog ključa, zapravo, dobija se jedan društveni komentar na pojave, kakve su pre svega, naravno – kriminalna radnja i perverzija – pedofilija, a onda se u taj kritički krug uključuje i status žene u braku, pojam preljube i pojam odanosti, prijateljstva ili rivalstva… Sve to nekako ispliva na površinu i postane niz asocijacija za razmatranje i za analizu – lično i društveno aktivno. Kažem, stil igre povezuje delove predstave, iako su ti delovi – prvi lakši, a drugi i naročito treći deo, fatalna večera učetvoro, gde je četvrti, ustvari ispečen i serviran, po kazni, Antički drastičnoj i tragičnoj. Taj stil igre ostavlja vremena da se udje u koštac sa pojmovima o kojima se diskutuje, a glumci, skoro brehtovski pod distancom, sa jakim moralnim stavom prema likovima, uspevaju da donesu i smešne i dramatične situcije, tako da publika bude pogodjena odapetom strelicom Moraliteta i da spontano oseti svu nelagodnost licemerja odnosa u kojima se uobičajeno živi, bez kazne koju zaslužujemo svi pomalo, ali nju u predstavi, drastično ispašta samo kukavni fotograf – pedofil, pornograf.

Reditelj Damir Madjarić spretno je vodio predstasvu od površnih viceva svakodnevne ironije porodice i prijateljstva, do tragičnog raspleta drakonske kazne i nije dozvolio da se sklizne u samodopadljivost i iživljavanje glumaca nad likovima, u cilju bilo kakve nepotrebne, luksuzne nadgradnje doživljaja. Asketizam sredstava i sasvim odredjeni RAD ZA PUBLIKU, a ne za sopstvenu promociju, služi na čast i reditelju i ansamblu ove pametne i otrežnjujuće predstave, savremenog molraliteta, frojdovskog naziva – SEX I GLAD. Odlično, svaka čast!

Goran Cvetković, Radio Beograd, petak 25. jun 2010.