Čedomir Ljubičić: „Boja starog zlata“, roman, „Mali Nemo“, Pančevo, Srbija, 2012.

Relativno mladi beogradski pisac Čedomir Ljubičić (r. 1969, u Beogradu), veoma je poznat široj književnoj javnosti u svim republikama bivše Jugoslavije kao pesnik, prozni pisac, književni kritičar, te pisac radio-drama, scenarija za film, TV, pozorište, učesnik brojnih književnih festivala i autor niza tekstova u našoj književnoj periodici. „Probio je led“, pojavljujući se u svetu literature poetskim prvencem „Benzinska draperija“ davne 1994, da bi usledile još četiri knjige pesama: „Ideolog svetlosti“ (1997), „Neronove šibice“ (2003), „Ponoćni izveštaji“ (2006), i „Prasak malih misli“ (2009). Uporedo s ovolikim brojem objavljenih knjiga poezije, uspeo je odštampati i tri romana: „Pošast u gostinskoj sobi“ (2002), „Iguanopolis“ (2005) i „Dijalog sa horizontom“ (2008), te knjigu priča: „Krvni pritisak i tanga gaćice“ (2007). Na osnovu svega rečenog, mora se priznati da je reč o veoma plodnom književniku, poreklom iz bivše jugoslovenske republike BiH, odnosno dela koji se po Dejtonskom mirovnom sporazuma zove Republika Srpska, koji živi i radi u Beogradu. Naravno, bio bih nepravedan ako ne dodam intervjue ovog darovitog pisca od kojih se naročito izdvaja poslednji vođen sa Tatjanom Debeljački, za februarsko izdanje magazina „Diogen“, ove godine.

Predmet našeg interesovanja, ovaj put, je njegov roman „Boja starog zlata“, objavljen u biblioteci „Nagrada Mali Nemo“! To samo po sebi govori da je autor Č. Ljubičić  dobitnik prve nagrade na, šestom po redu, konkursu ove izdavačke kuće za 2012, i to u konkurenciji od 160 rukopisa! Impresioniran sam, pre svega, neobično lepim izgledom knjige koja ostavlja izuzetno konzistentan utisak.

Odmah treba istaknuti koherentnost ovog dela, na čemu se može pozavideti autoru, koji četrdeset i jednu celinu harmonično razvrstava u tri poglavlja. Svako, od 41 „poglavlja“ je naslovio tako da njegov izraz postaje gnomičan, spajajući realizam i oneobičavanje. Čedomir Ljubičić nas „uvodi“ u svet svog dela mudrom izrekom Oskara Vajlda: „U životu vas mogu zadesiti samo dve istinske tragedije: jedna je kad ne dobijete ono što želite, a druga – kada to dobijete“, sugerišući na taj način višeslojnost i zagonetnost zbivanja u delu koji „nose“ mnogi junaci. Intenzitet misli omiljenog Ljubičićevog mudraca ne jenjava ni kasnije. Siže romana predstavlja efektna priča o ljudima i njihovim sudbinama. Zaplet počinje potragom sposobnih protagonista, za otkrivanjem šifre za otvaranje trezora kralja Aleksandra I Karađorđevića, odnosno enigmatičnim nestankom 57 kamiona zlata, u aprilu 1941. godine, na putu Nikšić – Trebinje. Pisac nas uvodi u detalje sadržaja pošiljke obavijene velom misterije tzv. „konvoja bogatstva“: 204 sanduka zlata ukupne težine 10.200 kg zlata; od čega 166 sanduka zlatnoga kovanog novca i 38 sanduka sa zlatnim polugama težine 1900 kg! Tragična životna putanja kralja završava se atentatom u francuskom gradiću Marsej, 09. oktobra, 1934. godine, posle čega su se retki bavili fenomenom nikad otkrivenog nalogodavca ubistva što je u najmanju ruku neprirodno da ruka pravde ne stigne zločinca?! Otuda se ovaj roman može čitati i kao nastavak, u kontinuitetu, tužne istorije naroda koji se nikada nije odrekao volje da živi slobodno i uzdignute glave. Pisac Č. Ljubičić to ovako formuliše, u jednom dijalogu: „Naravno. Lepo si primetio da je jedna od najvećih srpskih bolesti, osim promaje, nostalgija za vladanjem određenog vladara.“ (str. 35), a ja bih dodao i: vladara koji nije bio tiranin vlastitom narodu! Sa finom lakoćom, pisac nas uvodi u priču protagoniste, menjajući mesto radnje vođen logikom zbivanja, no iznad svega ostaje kao dominantno da je on vrsni znalac događaja do ušiju zaljubljen u kafane i ulice Beograda! Priča mora negde početi, a on bira toponim Senjak i daje tako verne opise sa dosta ličnog šarma. Njegov prvi akter, mladi Tadija Kalendić, umetnik-erudita i vagabund, koji je kao i svaki dokon čovek: „depresije, mamurluk i loša raspoloženja lečio šetnjom“ (str. 9). On je u ljubavnoj vezi s Unom Mladinić, autorkom poetskog rukopisa i likom čije intencije i osebujni karakter rasvetljava, sprdajući se sa gospodinom Majstorovićem. Dijalozi, kao funkcionalni elementi stila, po kojima prepoznajemo Ljubičića, nastaju dok se nižu zanimljive reminiscencije sa Nestorom Nićiforovićem. A onda sledi poniranje u doba drevne Helade (ostvareno kurzivom) i reziduum sveta Panteona koji predstavlja stub kulture evropske kulture i civilizacije, tako da se hronološko i retrospektivno pripovedanje  smenjuju. Ima tu prostora za eseje o vinu i alkoholu, svetski poznatom brendu kubanskih cigara i toponima Beograda. Da bi sve bilo u apsolutnom skladu sa temom, Ljubičić inkorporira aforizam: „Čim ženi pružiš prst, ona ti odmah stavi burmu“ (str. 87), ili nailazimo na poslovicu: „Ćutanje je zlato, mislio je, ništa manje vredno od onog kojim je bio opsednut već pedesetak godina“ (str. 93), pa se detaljisanje odmah nastavlja: „Samo je povremeno povukao rukave sakoa i blještavo bele košulje da bi pogledao na svoj ručni zlatni sat  Vašeron Konstantin.“ (str. 95). Vrhunac je kada naiđemo na podatak o naliv-peru čije perce je bilo od zlata: „Nikola Zečević je u ruci držao naliv pero Milton Rejnolds, pokušavajući da ga seli od malog prsta do palca sa onom prefinjenošću kojom je to činio Oto Burgermajster sa svojom muštiklom.“ (str. 99). Mnogo je digresija i retardacija u romanu „Boja starog zlata“, koje se dosta harmonično uklapaju u mozaičnu strukturu dela, poput one o Dubravki kao kontrastu Uni Mladinić ili pričanja o agentima-šijunima u civilu ili oficir(čin)ima… Epistolarna forma (nešto više od 20 pisama različite dužine ali sa istovetnim lajtmotivom!), vizuelno je ostvarena kurzivom i dodatno obogaćuje podtekst romana. Književno-umetnički prosede ovde je vrhunski realizovan srećnom sintezom analitičkog duha i smelih anticipiranja, te uvođenjem prefinjene ironije koja samo ponekad opasno destabilizuje realizam priče. Na taj način ostvareni su – kulminacija i rasplet: u obliku katarze nalik onom kod A. Kovačića iz dela „U registraturi“, sa znatnim bogaćenjem u formi kafkijanske opalizacije. Nema sumnje, Ljubičić piše sa empatijom i majstorski tka dijaloge filosofskih traktata, počev od egzistencijalne ugroženosti mladih, preko opsesivnog fudbala i strasne privrženosti kuvanju, do čisto umetničkih, i dosta me podseća na američkog nobelovca Džona Apdajka, kod nas poznatijeg po svome čuvenom romanu „Parovi“…

Kao naročita vrednost u romanu jeste i njegov jezik! Retkost je pročitati delo u kome dolazi do punog izražaja vrhunska pismenost kao što je slučaj sa „Bojom starog zlata“! Čedomir Ljubičić ima meru kada koristi tuđe reči poput anglizama ili turcizama koji doprinose atmosferi tenzičnosti u delu. Ovaj roman je dokaz uspeha u mukotrpnoj izgradnji slojevitih, stilski besprekorno oblikovanih i mnogodimenzionalnih  misli kojima je pisac beskrajno proširivao značenja. Došao je u vreme kada se pitanje „zlatne groznice“ ponovo aktuelizovalo u svetu i kod nas tako da ga se može čitati sa uživanjem. Divna je okolnost što književne intencije Čedomira Ljubičića idu priljubljene uz njega, poput senke. Stoga se „Boja starog zlata“ i može prihvatiti i razume(va)ti kao roman raskošne lepote; egzemplar kako pripovedati u vremenu interneta, brzog života i drugih zamki, te meandrična po(r)uka savremenom čitaocu žednom dobre literature. Otuda će roman ostati da traje u pamćenju kao tvorevina gde narator – „iskusni pesimista“ dolazi u doticaj sa dometima vrhunske proze.