PAZARNI DAN Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina, predstava ATELJEA 212, subota 19.jun u 19 sati 2010. godine

Koliko se sećam, Egon Savin je počeo da se bavi Aleksandrom Popovićem prvi put radeći komad TAMNA JE NOĆ i gledao sam tu predstavu u dvorištu Kapetan Mišinog Zdanja u Beogradu, jednog vrelog leta u okviru nekog BELEF-a. Dobro se sećam te predstave iako je bila igrana davno – ali neposredno posle dogadjaja koje je opisivala i koje je komentarisala. To je bila predstava o odlasku i dolasku sa vukovarskog ratišta mladića iz beogardskih porodica, koji su se odazvali pozivu tadašnje JNA da osvajaju već osamostaljenu Hrvatsku. Vraćali su se u neki bivši svoj Beograd, sasvim drukčiji od svojih drugova koji su tu bili ostali – vraćali su se osakaćeni i obesmišljeni, uništeni i poniženi i to poniženi baš u onoj veri u Otadžbinu i Pravdu, Patriotizam i Naciju koje su im podmetnuli oni koji su ih u taj strašni i ponižavajući rat i poslali. Predstava je bila još i o studentskim protestima, ali i o nesnalaženju generacije roditelja tih studenata, ratnika i protestanata na fakultetima i na ulicama. Predstava je bila vrela kao tek izvadjena iz krušne peći domaće istorije – vrela i strašna u svojoj istinitosti i dokumenranosti, ali istovremeno i nekako tragikomična u detaljima i karakterima. Sve dok se mladi ratnik – student ne pojavi s ratišta, bez noge i zapleše na jednom rodjendanu – žurki sa svojom bivšom devojkom. To je bilo toliko strašno da se skoro nije moglo ni gledati!

Predstava PAZARNI DAN u režiji – ponovo, Egona Savina po tekstu Aleksandra Popovića, bila je CELA tako strašna, da se skoro nije mogla ni gledati! To je bio takav moralni skalpel kroz društveno i molralno tkivo, da ste rezove tog skalpela osećali po svojim mišićima i po svom stomaku – grčenje istih bilo je dugotrajno i jako!…Bio je jedan vic, koji sam slušao više puta prepričanog davnih sedamdesetih godina prošlog veka, a glasio je kratko i jasno – kao neki metaforični aforizam, što je i bio – STARA JUGOSLAVIJA JE BILA TRULA, A OVA JE – ZRELA! I mislim da je o toj trulosti one, a zbog zrelosti ove – sadašnje države nam naše – Srbije, ova predstava i igrana tako kako je igrana i da je zato tako mučna i strašna da se skoro nije dala  ni gledati.

A u predstavi – spremaju se neki lokalni ili neki veći izbori, političke stranke se prebrojavaju i budući kandidati se predomišljaju i preispituju, takmiče se, pripremaju akcije, koriste se trikovima – sve da bi bolje prevarili neke fiktivne birače i da bi pobedili na tim budućim izborima, kako bi još više i još bolje krali, varali, podmetali, ometali, uskraćivali, oduzimali, uvećavali svoju moć i naročito, bogatstvo, koje će kasnije davati na kocku i dert, onaj stari, Pusto-Tursko, dert sa muzikama i Ciganima do zore i do sutra i prekosutra. Ova poznata Nušićevska atmosfetra srbijanske palanke, negde gde je i Bog reko laku noć, dopunjena je značajnim opservacijama Aleksandra Popovića i Egona Savina o stvraima srca i duše, o stvarima ideologije i nacije, o stvarima pobune i izdaje, o stvarima poštenja i zaludjenosti, o stvarima kriminala u vlasti i vlasti kriminala, o vojsci kao ponižavajućoj skupini glupana, siledžija i kukavica, o majkama na samrti i kćerkama u takozvanom Staljinovom braku sa četrnaest godina, braku u koji se ulazi tako što muškarac legne preko žene i – kako kaže mlada, takozvana nevesta – stavi joj ono u ono i to ti je to – u braku su!

Dakle – Aleksandar Popović uzeo je da secira društvo u kome je živeo i umro, tako što je prikazao sarkastičnu sliku jedne davne Srbije, u nekoj davnoj Jugoslaviji, na jedan pazarni dan, u jednoj varoši, a na dan uspostavljanja Diktature kralja Aleksandra Karadjordjevića. Ideja tog diktatorskog Puča bila je da se ukinu politika i partije tako što će da se prekinu partijske borbe, da se ukine uticaj komunista i da se pojača nabujala nacionalistička Srpska strast, u već tada razjedinjenoj i faktički potlačenoj Jugoslaviji. Egon Savin je pronašao stil igre za ovaj kritički, ali i emotivno nabijeni žanr društvene tragikomedije, pronašao je stil hrabre farse, ali i zaošijane i naherene realističke groteske, u kojima likovi imaju prostora da se emotivno razmašu, ali su prisiljeni da se iskažu do kraja – tako da se publika gorko smeje scenskim vicevima i obrtima, a pri tom prima udarce emotivne mučnine i ta se mučnina nagomilava dubokim oranjem po težini i, istovremeno, besmislu i praznini – likova, odnosa, ideja, akcija… koje se na sceni dešavaju, a kao da su se već desile svima nama, svakodnevno, godinama i nikako ne umemo iz tih dešavanja da izadjemo.

Aleksandar Popović pokazao je – sigurno žalostan zbog toga – da nema spasa u ideologiji – pa ni onoj koju je najviše cenio – Komunističkoj, taman koliko ni u Nacionalističkoj, ili Patriotskoj – i pokazao je – sigurno teška srca – da je sve oko nas crno, da crnje i mračnije – pokvarenije i strasno prljavije, teško da može biti i da nam se sigurno i s pravom – sprema totalna propast i totalni krah i mrak – društveno, lično, moralno, narodno, nacionalno i porodično – sve, sve, sve! Likvi ovog kmada su pokvareni, ili jako glupi, ili i jedno i drugo, ili pokvareni i jako prodorni i breskrupulozni. Puč Kralja Aleksandra, poznata ŠESTOJANUARSKA DIKTATURA, prikazana je kao trijumf logike najgorih pokvarenjaka u Armiji, koji su novu situaciju u kojoj je vojska i policija dobila posebnu ulogu sa mnogo moći – iskoristili su je – naravno – za privatne osvete i za privatnu kradju. Ova opasna, ali i kao i sve druge linije u komadu i predstavi, smešna i komična, predstavljena je briljantno sklopljenim likom Komandanta garnizona, Potpukovnika Svetozara i bravuroznom igrom neuništivog sarkasta Branimira Brstine. Njegova hladnokrvna mračna igra nasilja i osvete, uz korupciju i kradju, sve tobože, da zaštiti bolesnu sestru, ta igra bila je možda najmučnija istina o raspadu moralnih vrednosti, koju smo u predstavi Egona Savina videli. Jer – videli smo licemerje na delu, perfidnu strast za vlast bez poštovanja minimuma prava drugoga. Ta opasna strast glatko je klizila iz svake proučene i elegantne  radnje duhovitog i nadahnutog Branimira Brstine.

Ideologija Boljševizma data je kroz lik nekog agitatora Partije Radnika, inače Sudskog izvršitelja, nekako u prolazu kroz Čaršiju – lik Puniše Puše Rsavca, koga jasno i dovoljno perverzno i ljigavo igra vispreni Gordan Kičić. Njegovo troje idoloških sledbenika – lokalna učiteljica – nastavnica u Srednjoj zanatlinskoj školi – žena – devojka zaljubljena i da se iskoristiti kako god ko hoće – odlična i tužno – smešna – srčana Darinka Šanćinka – u igri već duboko proverene glumice tog specijalnog stila komi-tragične farse po A. Popoviću i E. Savinu – izvrsna Anita Mančić..Zatim je tu šegrt u radnji gazda Bogoljuba, mladi budući komunistički heroj, smešan koliko je naivan, glup i uveren u istinu u koju uopšte ne veruje, ali bi da i sam postane neko – Marinko šegra – u igri do kraja doživljenoj i plastično inteligentnoj – sa dovoljno i otklona i uverljivosti – pravi učenik novog žanra i stila – primamljivi i odlučni Nikola Jovanović. Treća i poslednja sledbenica Partije Radnika i Seljak u Čaršiji, ilegalna članica Ćelije – devojčica u Staljinovom braku sa prethodnim Šegrtom kod oca, devojčica koja bi da se pokaže i dokaže, pa bira baš tu vruću ideologiju u koju se kao i u život i zaljubi, da bi sve to u strahu i bolu ispljuvala i bacla pod noge, pred Vojsku u ulozi Policije – u nastupu slabosti i strepnje za očev život – sve to u izvrsnom i nadahnutom, punom energije i iščašene strasti i estetike, igrala je mlada Jelena Petrović, i to je igrala tako da je dala sve od sebe – ispoljila je veštinu izraza i dubinu doživljaja, energiju igre – kakvu retko više vidjamo na našim scenama, gde je ponovo u modi gluma da-se-glumac-ne-oznoji. Ali, ne – Jelena Petrović nije se libila ni da vikne, ni da se zaceni od iskrene, a tri puta uvrnute  emocije, ispunjene inteligencijom i pozorišnim znanjem – Svaka Čast!

Centar palanačkog političkog, ali i poslovnog života, kao i kafanskog i onog pokvarenog ljubavnog i preljubnjičkog i života sa muzikama i Romima, noću do jutra – taj opšti centar srbijanske kasabe, u ovom komadu je Gazda Bogoljub, koji bi da bude i lopov i sudija istovremeno, i muž i ljubavnik i otac i gazda i političar i lukavi trgovac i četnik i domaćin, a od svega ispadne izgubljeno dete nedoraslo, koga koristi kako ko hoće, dok potpuno ne propadne sam bez igde ikoga – sve to je bio odlični, duhoviti, opasni i spretni Ljubomir Bandović, koji je izrastao u glumčinu visokog i suptilnog glumačkog zanosa i samokontrole. Odlično! Njegova poslednja JADIKOVKA nad mrtvom ljubavnicom, koju je upravo i sam hteo da muči kako bi svoju kožu spasio – to je bio jedan od najviših vrhunaca ove, inače složene i bogate predstave, o nama i njima – o svima i sada i uvek!… Ta jadikovka je pokazala sav složeni i bogati ključ ovog stila i ovog žanra koji je dosledno sproveo Egon Savin i time nadgradio tekst Aleksandra Popovića.

Gnusna farsa o vojsci u kojoj caruje lični nemoral iz sfere, vezane više  za ponašanje u nekoj perverznoj javnoj kući, nego u kasarni i sve što iz toga ispadne, napisana je jasno kritički i literarno duhovito i jezgrovito. Da se radnja uopšte odvija i u tom pravcu potrudio se pervrzni lik slikovitog imena – Žarkić Dupedavac- koga u svom slojevitom maniru ljigavih licemera, igra čvrsto i jasno Nebojša Ilić. Na suprotnoj strani moralnog prostora ovog komada – znači na liniji Vere u Moral i u Boga, stoji bilesnica, žena, supruga, majka, sestra, samrtnica i nikad-ništa-od-nje – dirljiva i pričljiva, igriva i strasna u osudama i prokazivanjima, Milica Mihajlović, koja je unela strast i znaje u ovaj lik Mirčije grudobolne, da bi osvetlila i tu stranu poraza koja se nalazi u društvu koje propada.

I grupa mladih glumaca, koji su igrali vojnike i policajce, bila je tačna i ozbiljna, kao i jedna mlada glumica u prolaznoj ulozi Dame sa automobilom. Evo i njihovih imena – Jakov Jevtović, Marko Gizdavić, Bojan Hlišić, Novak Savić, Nemanja Ivanović, Marko Vetić i Marija Dugalić.

Scenografija Marije Kalabić bila je plakatski jasna – svi zidovi scenske pozornice na pozornici istorije, bili su sastavljeni od pažljivo izabranih novinskih stranica i naslova koji su mnogo govorili i pomagali opšti utisak scene. Kostimi Marije Mirković bili su jasni i odredjeni – po karakteru i smislu likova, kao i po teatralnosti vremena. Muzika Zorana Hristića pratila je stil i žanr komada čisto i direktno.

Posle nekoliko predstava opštijeg tematskog sklopa, Egon Savin je napravio jedan snažan, pozorišni, društveno kritički upad u stvarnost. Snaga i energija koju je stvorio na sceni sa glumcima Ateljea 212, na tekstu Aleksandra popovića PAZARNI DAN – duboko je protresla publiku, ali i pozorište i stvarnost Beograda. Moram da kažem nešto što se teško izriče, a još teže se, kao kritičarski stav, brani – ali ovo je bilo – GENIJALNO! Čestitam!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – ponedeljak 21.jun 2010.