Knjiga „VREME BRUTALNIH DOBRONAMERNIKA“, Milan B. Popović

Kada ne bi pisao, Milan B. Popović bi se otrovao od tolikih olovnih osećanja. Njegova poezija je nebruseni čelik, sirova, reči nisu pretrpele nikakvu plastičnu korekciju, peglanje niti lickanje… Kakve se začnu u duši i misli, takve ih pušta da se rode, krvave od njegove ozlojeđene utrobe, uplakane, neoprane, nedoterane i baš zato divljački, zastaršujuće lepe, kao nesagledive ledene pustinje, kao mastiljavi somot kosmosa poprskan davno umrlim zvezdama, kao porodilja u nezamislivim mukama sa krvavim međunožjem iz kojeg nadire život… Prekrasni prizori, koji uteruju led u kosti… Takve su Popovićeve pesme… Iz njih se čuju bolni krici, u njima jecaju pravedni zbog nepravde, od gladi poludeli, iznevereni ljubavnici, nevini zatočenici, čuje se škrgut zuba homo kulturalisa dok „slatko” boksuje homo vulgarisa… Kada se nagnete ka njima, iz tih stihova se mogu čuti i apostoli i kerberi… ili kerberi koji recituju poslanice, (svaka glava po jednu glavu) ili režanje apostola ili bar nešto slično tome… Milan B. Popović mrzi svoju mržnju i voli svoj bol, koliko god tražio način da ga se otarasi, on ga gaji i prihranjuje, jer, prosto, treba mu… da od njega umesi pesme… On je velika, pobesnela, histerična beba, BAŠ VELIKA, BAŠ POBESNELA, BAŠ HISTERIČNA… ali ipak  beba… Samo traži da je zagrlite…

IVANA VANOVAC