Napisaću noćas priču, najlepšu na svetu.

Nakuvaću lonac kafe da me drži budnim i zasešću hrabro pred belinu ekrana. Krenuću sa uvodom otmenim, možda monologom nekim, da prikažem svet što ga stvaram.

Zatim ću rečima snažnim pojačati ritam i pokrenuću zaplet. Mora osećaja biti, kašičica samo, preterati ne smem da ne razvodnim radnju. Možda ironije malo, kap sarkazma i cinizma zrnce; metafora koja zbog arome zvuka dobro leži priči drevnog kova.

Ignorisaću klince što se pijani pod prozorom deru, zaboraviću hrpu neplaćenih računa i ni za trenutak pomisliti neću na vešticu što sedi za kasom i izjutra mi buđelar u pustinju pretvara.
Napisaću noćas priču kao da sutra ne postoji. Oh da, baš sad se setih, nikako ne smem trun ljubavi i misterije zaboraviti – to je ono što će je začiniti.

Eto, čvrsto sam odlučio – napisaću noćas priču. Možda se osvrnem na bajke i princeze, al’ u svemirskom okruženju, da odam počast čuvenom režiseru.

Možda junaka provedem kroz haos postapokaliptičnog sveta, il’ će neka bolest da ga svlada, pa se pojavi mračna zgrada, ukleta pa gadna.

Znam!

Mogu lukavu analizu političkog trena kroz prizmu fantastike da sakrijem u delo. Oh, jasno, pa naravno! Komparacija neka izostati ne sme, to se ne propušta u modernoj priči.

Zasešću hrabro i otkucaću prvo slovo.

Oh već se ježim, iščekivanja li slatkog! Lavina će krenut’ k'o mleko što kipi i nesuvisle misli u čaroliju sviti.

Možda krenem snažno od početka do kraja, sumanutim tempom što ostavlja bez daha. Sajber kriminal neki il’ heroj što traga i devojka što srcu mu je draga? Putevi su razni, samo još izabrati treba, jer svaki je dobar i svaki je tama.

A sutra ću se vratiti zidovima što se krune i krovu što trune a čedo ću svoje prepustiti sudbini kletoj. Neka krene koracima nesigurnim, nežnim i najzad nek sazna kako je odrastao biti.

O da, napisaću noćas priču.

Najlepšu na svetu.