Juče me, iz slatkog popodnevnog dremeža, prenu pucanj! Razbi mi misli od 13. plati, samo tako. E, nazdravlje, pomislih. Prva bačena petarda u ovoj sezoni.

Svake godine – ista priča. Klinci se odavno ne igraju partizana i Nemaca, ali uredno, početkom decembra, počinju da bacaju petarde. I to obavezno u vreme kada sav normalan, nezaposlen svet, odmara posle ručka… ili, makar nečeg što se zove ručak.

Na stranu uznemiravanje neradnih ljudi i građana, činjenice da neko pare baca u dim, nadam se samo da nećemo ponovo čitati izveštaje o povređenima zbog petardi. One, defintivno, nisu bezazlena igrarija.

Nekada su petarde stizale tek pred Novu godinu, i to zahvaljujući šverc-turama iz Italije, Austrije… Sada se prodaju u specijalizovanim radnjama za pirotehniku. Stoga, ako ste već rešili da sebi priredite pirotehničko zadovoljstvo – kupite vatromet!

U moje vreme, toga nije bilo – sem što su pojedinci ispaljivali signalne rakete sa prozora zgrada u kojima su, gle čuda, uglavnom živela vojna lica. Jeste da su vatrometi jednako opasni kao i petarde, jeste da su skuplji nego petarde… ali meni se čini da je to nekako interesantnija ideja nego petarde. Ako ništa drugo, makar u novogdišnjoj noći – zašarenite nebo.