Drugi sprat, pa niz hodnik, levo

217a

Kofa. Puni se pišaćkom, ne smem na šolju. Šolja može da me usisa, mogu da izgubim dušu u njoj. Mokraća se kaže? Nije tako kisela, bolja je pišaćka…

He, he, heeeeee. Slik’o si me? Jesi, slik’o si me! Znam da imaš kameru. Slik’o si me kako se vrtim u krug, video sam.

A zašto me slikaš? Tužan sam zbog toga; ako me slikaš, nešto nije u redu. ‘Oćeš da objaviš sliku? U novinama?

Sećam se pacova od juče. Miševi? Miševi su mali, pacov je veliki đavo. Pacov, k’o i ja. Jesam, baš jesam.

Bio sam na bazenu juče. Pobeg’o! Pobeg’o? Pa šta? Navat’o me Juga. Čika Juga. Duša mu bila u nosu dok me je stig’o. Ne umem da plivam, samo mlataram rukama, ali nikad ne potonem. Čudio se i čika Juga, skak’o u vodu za mnom, da proveri da li umem. I jedan mišićavi čika u gaćama skočio sa njim, svi se lepo provode na bazenu.

Smrdi kofa! Smrdi! Nemoj da mi se smeješ! Idi, prospi kofu u šolju, ja ne smem. Laku noć.

Aaaaaa! Ej! Sam sam ovde. Čuo sam nešto!

Neki čovek se peo na rešetke! Ne lažem. Nemoj da zoveš policiju, oni me mrze! Kako ne razumeš? Ne umem da pišem. Umem da crtam. To je bio on, vidi, evo, tako je izgledao.

Šta je to drugi sprat?

Srpski! Srpski! Govori srpski! Ne razumem te.

Bio sam i ja kod kralja na prijemu. Beli, beli, beli, beeeeeeeli dvor.

Kako je mogao čika na bazenu? Mogu i ja. Slikaj me. Kako ti nemaš sise, a ja imam? A? Zatoooooo…

Udaram se, kad sam glupa! Aj, kako sam glupa. Glupa! Glupaaaaaaa…

Popila sam lek. Neću da spavam, ‘oću da se kupam. A spava mi se.

Hihihihihihihi… Ha, ha, ha!

Ehej! Ehaj! Ehej! Zašto spavaš? Ne smeš da spavaš kad radiš! Gde je Ena? Otišla kući? Kad? Zašto? Koliko ima dece? Sad sam tužna? Jesam? Nekad ne umem da kažem. Jesi ti Enin muž? Muž i žena rade ono! Oooonooooo!

Meni je tata radio ono! Da ti ispričam? Što se stidiš? Ja se ne stidim.

Oni me siluju! Oni, iz druge sobe. Muškarci me siluju svaki dan! Prebi’ ih! Idi da ih prebiješ! Ne, nisu tu, otišli su u magacin. I tata se krio u magacinu kad je došla policija. Laku noć. Kad kažem laku noć, mislim da spavam. Ena me naučila da spavam. Ja pre nisam spavala. Ne viči na mene. Ovde svi viču.

Umem da reagujem samo na kratke otsečne komande. Šta su to kratke otsečne komande?

Znaš onu drugu bolnicu? Tamo su me vezivali. I tamo. I tata. Tata je ćelav. Ima kaiš. Videla sam mu đoku. Đoka mi treba. Ne viči. Znam, tata ne sme to da mi radi, rekla mi Ena. Ovde mi je lepo, niko me ne bije.

Udarala sam drugu decu. Gledala mi pičku. Slomila sam krevet. Ko mi je odneo kofu? Jesi je prosuo?

Smrdi! Smrdi! Smrdi!

217b

Belo je, belo, sve je belo. I krevet i zidovi i nebo i ovi kaiševi što me stežu. Šta sad? Bela je sijalica što svetli. Belo je i sunce. I kiša. Dobro. Pusti sad to belo.

Pusti! Pusti!

Evo ga doktor. Rekao je da mu ispričam šta sam sanjao, ili mi neće dati lekove. A kad ih ne pijem, majko… Majko, majko, šta se sve događa…

Stani! Stani kad kažem!

Doktore, gde su devojčica i dečak? Bili su stvarni, kao da sam ih ja napravio. Ja ih i jesam napravio! To su moja deca: devojčica koja misli da je dečak. Dvoje u jednom, tako je najbolje. Ne mogu da ti kažem šta su radili. Stid me je.

Dobro, dobro, pričaću… A je li zvala moja žena? Šta je rekla, kad će doći? A znate li, doktore, kakve kolače ona ume da napravi? Pa pite s mesom, pite s makom… Jesu li kolege pitale za mene? Kako su me tako brzo zaboravili, niko da mi dođe, a deset godina smo radili zajedno. Jeste li ih zvali? Ne mogu da ti kažem doktore, ali video sam im sise. Sise! Sise! Haaaaaa…

Hoću li ozdraviti? Doktore, zašto sam vezan? Znate li zašto sanjam Dianu, doktore? Retardirana devojčica, a stalno je sanjam. I danju i noću, plašim se da spavam, doktore, sanjaću je opet, a oni tamo mi se smeju svaki dan, nema žene, nema kolega, nema dece, tu je samo Diana! Doktore! Stani, stani, mamicu ti, pokvareni zlikovče, vezao si me! Ha!

Ko sme da me vezuje? Niko! Niko! Niko! Ja sam kriv za rat! Nisam ja kriv? Onda dobro. Bolje po mene? Neću na sud? Neću, neću! Imam decu kući, ko će da ih hrani? Gde su mi deca? Bolesna su? Kad pobegnem, kad se izvučem iz ovih kaiševa, otići ću da ih posetim, a onda ću da se vratim da te zakoljem. Nemoj da kažeš bolničaru, on jako priteže konopce. A jeste me vezali, zlikovci, jeste! Gde je majka moje dece, doktore? Neko je morao da ih rodi. Dečak i devojčica, ali nisu kao oni iz mojih snova! Blizanci su to, ali dva u jednom, kao kafa i šećer, živi su i zdravi, samo nemaju tatu. Nemaju ni mamu? Pa ko ih je rodio? Ja sam izmislio Dianu, dosta mi je. Nisam im ja ubio mamu, doktore, nisam. A da jesam, rekao bi ti, što ne bi.

Niје trebalо da ih vode u bolnicu, doktore, trebalо је meni da ih daju, dok ne postanu punoletni, a ne kao Diana, da je tamo pipkaju dečaci, doktore, a ona nije pametna kao moja deca. I Diana, doktore, ona misli da je dečak, nema pojma da je žensko, to ti je doktore – čista bolest! Ma, daću ja njoj. Nisam ništa uradio, ja sam ovde rođen, vezan ležim ceo život u ovom belom krevetu. Je li smrt bela? A zašto ne dođe onda, kad je ovde sve belo. Odmah sada, ah, doktore, doktore… Znaš li kako je bilo dobro kada sam padao s mosta, kad sam mislio da sam mrtav, kad je sve bilo belo isto kao i sada. Beeeloooo! Belo! Kad sam se probudio ovde, beli kaiševi, beli čaršavi, beli doktori, beli  bogovi.

Mislio sam da je smrt ista kao i život, doktore moj. Ista, blago meni, ista! Bela. Beeeela smrt. To je ono kad se smrzneš. Jesam li ti pričao kako sam spasao jednog ciganina od bele smrti? Nisam? Idem ja kroz šumu, mrak, sneg navejao. Bilo je mnogo, mnogo hladno. Vidim, nešto mrda pored puta. Priđem, a ono crni ciganin leži pijan na belom džaku. Zadremao, slatko sanja, već ga pokrio sneg, kad ti kažem! Šutnem ga, a on se razbudi. Išao da krade crni ugalj iz bolnice, kaže nema čime da se ogreje, a ima bolesnu ćerku kući. Ustane, posrne, ustane opet, padne, nabaci nekako onaj džak na leđa i krene stazom. Krenem za njim, da ga probudim ako opet zaspi. Odužilo dok smo stigli do ciganmale. Nigde žive duše, samo udžerice, tinja poneka sveća, lampa. Uđem za njim, on se odmah stropošta. Vidim, devojčica sedi na stolu. Samo se blesavo smeje, retardirana. A pljunuta moja Diana, doktore, ne biste verovali da je vidite. Kad me je videla, ona raširi noge, sve se vidi, doktore. A ja pomogao njenom ocu, nesrećniku. Baksuz! Gde da mu zapadne takvo dete? Ali crn, ciganin, nije beo kao sneg, kao ti i ja, doktore, kao smrt. Crn je kao život.

Jesi li sve zapisao? Ko mi je ubio ženu? Ja? Nikoga ja nisam ubio. Ni Dianu, ni njenog oca, ni ženu. Ni ciganina. Pitajte moje kolege. One iste neljude, što su pozajmili pare od mene, pa mi ne dolaze u posetu. Kažite im, sve im je oprošteno. A taj Bog izgleda postoji, samo ne dolazi u ovu bolnicu. Jer, ako postoji i drugi svet, postoji i Bog u njemu, hoću da kažem.

Šta si mi ovo dao, spava mi se. Tamo je Diana. Plašim se.

217c

Volim te, nemoj da se kriješ. Pisala sam ti. Ne umem da pišem sva slova. Pišem pesme ponekad. Sećam te se, ti si beo. Tata i ja smo Cigani. Mi smo crni kao crnci. Život nije beo, ali bolnica je bela. Cela bolnica. I vaspitači i sve sestre.

Nisam bila dobra. Tukla sam decu. Veliku decu!

Mislim na tebe. Rodila sam ti bebu, ali su mi je uzeli. Ne znam šta je s njom. Možda su mi uzeli još beba, ne znam. Ne bih volela da imam bebu. Beba mora da jede, a ja nemam šta da joj dam. Kažu, kad odem odavde, umreću od gladi.

I tata je u zatvoru, tamo su ga tukli. Niko više ne sme da mi radi ono. A jedan dečak mi je to radio, pa ga nisu tukli. Samo su ga vezali. I ja sam vezana. Vezana ne mogu da se vrtim. Hoću da se vrtim. Da se vrtim! Da se vrtim!

Nadam se da si i ti vezan negde  u svetu. Dobri su prema meni, ali kažu da sam bolesna zbog tebe. I zbog tate. Ja ne razumem.

Kofa! Hoću kofu! Piša mi se! Sere mi se!

Smrdi! Kofa smrdi! Rekla sam ti to još kad je tata zaspao. On spava vezan i misli na mene i mamu. Ti si moj muž. Rekao si da si mi muž. Jesi. I ja imam muža! Kao i druge Ciganke! Tata će da mi pravi svadbu kad izađe iz zatvora! Kad ga odvežu. I tebe kad odvežu. Svi su Cigani vezani.

Opet mi daju lekove. Vaspitač mi daje lekove. Dosadan je. Vaspitačica je bolja, čita mi priče. Kad ja zaspim, oni piju kafu.

Cigani imaju svoj jezik. Tata neće da mi dođe jer ne umem da mu pišem na ciganskom. Tata je dobar. Bežala sam da ga tražim, pa su me vezali.

Uveče će opet da me odvežu. Sakrila sam sapun, sakrila sam šnale, sakrila sam šibicu, sakrila sam pare. Uveče ću da bežim. Hoću da te nađem. Ti si moj muž. Neka sam bolesna zbog tebe.

Kofa smrdi! Smrdi! Smrdi! Baciću je kroz prozor, onda ću da izađem za njom na ulicu. Tamo ću da nađem autobus, a onda idem kod tebe, da te odvežem, da bežimo u beli svet, da imamo crnu decu, da jedemo bele sladolede, da ležimo u belim krevetima, da umremo zajedno, pa da nas sahrane u crnu zemlju. Bum! Bum! Sve puca! Sve pada. Ide mi krv. Svi govore srpski. Srpski ne valja! Ne viči na mene, vaspitaču! Ovde svi viču. Kofa je i dalje u sobi. Nisam uspela, izvini. Pišaćka je po podu. Sve smrdi! Smrdi! Rešetke, je li? Možda i nisu rešetke. Možda sanjam. Možda i ne postojim.