Šta je satira i zašto je pišemo, koliko je zastupljena i poštovana u književnosti, da li je volimo ili je se bojimo… neke su od tema o kojima smo razgovarali sa mladim piscem (potpisuje zbirku kratkih priča „Izmišljeno ali istinito“, 2010)  i urednikom (uređuje časopis „Afirmator“) Vladimirom Bulatovićem Bučijem.

Šta je za tebe satira?

Satira je razotkrivanje. Svesno i kritičko ukazivanje na nedostatke u društvu.

U satiri je dozvoljeno ismevanje, ne i vređanje. Da li je to baš uvek tako?

Satira ne sme da se sveti, da nipodaštava i vređa. Onda postaje prostačka, banalna egzibicija. Satira mora da podstiče ljudskost.

Stižu li satiričari da isprate društvene promene?

Teško. Pojave u društvo odavno prevazilaze satirično stvaralaštvo. Postavlja se pitanje da li uopšte pisati satiru u takvim uslovima. Trenutno pisanje satire predstavlja romantičarsko viđenje krize u društvu. Često je književna satira prijatnija od stvarnosti.

Da li je po tebi satira poziv na borbu?

Može biti. Zavisi o kakvoj borbi je reč. Revoluciju na primer ne može izazvati nikakva satira. Revolucije dižu uglavnom budući diktatori.

Prema kome je upravljena satira: prema pojedincu ili društvu (ili oboje)?

Društvo stvara dobre i loše pojedince. Razotkrivajući pojedinca razotkrivamo čitavo društvo. Satirom ukazujemo na uzroke i posledice neuravnoteženosti i besmisla. Ja na primer više volim da se bavim pojedincem. Običnim čovekom. Ne volim političku satiru. Ona mi je naporna. A i političari su satirični sami po sebi. Za običnog čoveka se to već ne može kazati. Najteže je pisati satiru o onome što je skriveno od očiju javnosti. A to je upravo običan čovek, sa svim svojim slabostima i manama.

Da li je satira način da se čitalac pridobije u borbi protiv zla i koliko je u tome uspešna?

Ukoliko satiričar ne veruje u bolje društvo onda njegova satira nije na dobrom putu. Ukoliko ne veruje da pojedinac kojeg kritikuje ne može i sam postati bolji čovek nego što jeste, onda ta satira postaje banalno iživljavanje. Naravno, satiričar ne može svojom satirom da pretvara žapce u lepe prinčeve, pošto nije čarobnjak. Satiričar samo mora da veruje da svaki čovek može postati bolji. Satira stoji na samom početku borbe protiv zla, jer nakon što načini dijagnozu ona potom ukazuje na moguće posledice koje zlo može učiniti. Ponavljam, samo ukoliko satiričar veruje da svaki pojedinac može postati bolji čovek njegova satira će pridobiti čitaoca. Čitaoc oseća iskrenost i ljudskost u onome što je pročitao. Samo ono što je iskreno napisano može da osvoji srca čitalaca. Sve suprotno tome poziv je na puki linč i iživljavanje. A toga u našem društvu ne nedostaje.

Koliko vešt satiričar mora da bude da bi od jednog čoveka stvorio „opštu pojavu“?

Satiričar mora da nauči da posmatra. Ne sme da se svrstava. Mora biti i ostati sam. Može da ima politička ubeđenja, ali ne sme javno da ih iznosi. Ponavljam, satiričar stoji sam naspram čitavog društva.

Nasleđuje li nova vlast (negativne) crte stare i kako se protiv toga boriti?

Naravno. To je nasledna bolest svih političara. Čim se dokopaju vlasti razbole se. Najbolja borba po meni jeste ostati skeptičan. Ni jednom političaru ne sme se u potpunosti verovati.

Satira se služi preterivanjem, karikaturalnim primesama i čime još?

Ljudskošću.

Da li satira i problemi idu ruku pod ruku?

Branko Ćopić je zbog svoje Jeretičke priče čitavog svog života imao probleme sa vlašću. Smatra se da se nikada nakon toga nije oporavio i da je njegovo samoubistvo usko povezano upravo sa tim događajem. Radoje Domanović je takođe za života imao silne muke zbog pisanja satire, ostavši i bez državnog posla. Represivna uređenja, kao produkti zatvorenih ili zaostalih društava, uvek se bore protiv onih koji ih kritikuju ili javno ismevaju. Naše društvo je potpuno paradoksalno. Zaostali smo, neobrazovani, zatvoreni, a opet nemamo represiju vlasti. U takvoj situaciji satiričari ostaju potpuno nezapaženi. Ukoliko i sami nisu političari.

Koliki „vek trajanja“ ima satira?

Ukoliko je kvalitetna satira ima produženi vek trajanja.

Šta satiričari dobijaju, a šta gube pišući satiru?

Književni satiričari dobijaju izuzetno malo pažnje u odnosu na ono što stvaraju. Reklo bi se da ne gube ništa, sem vremena.

Da li je danas kritički stav postao opšti način mišljenja?

Činjenica je da svi vole da kritikuju. Svi danas imaju stav o svemu. Problem je u tome što opšti način mišljenja ne stvaraju naš kulturni i obrazovni sistem, već ga stvaraju mediokriteti koji od neobrazovanih i prostih prave glavne nosioce kritičkog mišljenja. Takođe, ljudi slabo istražuju svet unutar sebe. Suviše su zaokupljeni televizijskim i Internet voajerisanjem.

Šta je za tebe aforizam?

Poenta nenapisane satirične priče.

Kada si i kako počeo da se baviš pisanjem?

Pre jedno sedam – osam godina. Ne sećam se kako sam počeo. Jedino što znam jeste da sam tada pisao samo onda kada sam imao jaku potrebu za time. Baš kao i sada.

Koji su pisci uticali na tvoj stvaralački rad?

Na prvom mestu je Gogolj. Sa njime sam počeo. Kasnije je došao Harms. Kao tinejdžer voleo sam da čitam Dostojevskog, Mopasana, Tvena, Singera… Počeo sam sa klasicima, a trenutno se trudim da čitam savremene pisce. Pretpostavljam da su svi pisci koje sam ikada pročitao zajedno uticali na moje pisanje.

Koji su tvoji najplodniji trenuci: jutarnji, večernji …

Ujutru sam isuviše bunovan, a uveče previše pospan da bih pisao. Zato najviše pišem u toku dana.

Napisao si zbirku priča „Izmišljeno ali istinito“ (2010), dobio nekoliko nagrada za kratku i za satiričnu priču, uvršten si u više zbornika, uređuješ satiričnu rubriku u časopisu „Afirmator“ (http://afirmator.org/)… Šta je sledeće?

Nadam se da ću do jeseni ove godine izdati knjigu satiričnih priča, drugu po redu. Što se tiče „Afirmatora“ nadam se uspešnoj realizaciji svih planiranih projekata.

Razgovor vodila

Tamara Lujak