–          Misliš da je ovo muzejski eksponat ? – ljutnu se omanji brka na auto pijaci. U ruci se klati flaša piva koju povremeno poteže, a podnevna žega postaje već nesnosna. Nastoji da me zadrži pa nastavlja:

–          Preturio ovaj moj „fića“ preko glave mnogo godina, bogami i mnogo tereta. Ali zdrav i čio.

Spreman da ti u svakom momentu pomogne. Ako si sa njim dobar. Ne maltretiraj ga mnogo, daj mu sve što traži, i videćeš, momak i po! Veran je, a nije se, bogme, ni udaljavao iz Niša. Tu po gradu završi ti on sve za tili čas. Pokatkad, doduše, zaluta jadan. Jednom umesto u Zaplanje stignemo u neko svrljiško selo. Ja sa slave na slavu. Oprostio mi je što sam ga onoliko psovao i šutirao, bio sam brate pijan i to ti je. Do Beograda nikada nije bio. Dosadno mu kad se onaj široki dvosmerni carski drum otegne, a oni golemi ga još i potcenjuju. Ma preziru ga, brate. Bili smo jednom do Paraćina. Najdalje je išao do Vranja. A i tada, jadan, umalo da se izgubi u onom mraku tunela Grdeličke klisure. Čkiljavo gleda, pa levo, desno, jedva nekako iziđosmo. Trube i psuju ostali, a što nas pa briga. Stigosmo mi živi i zdravi. Čak se lepo i vratismo. Polagačke. Neću dušu da mu uzimam. Retko sam sa njim pa smo oboje zadovoljni. A godine prolaze i gle, sada da ti kažem koliko mu je godina, ni ja sam ne verujem da je tol’ko prošlo. I on bi se pobunio. Vidiš da je još uvek lep i svež i pripravan na sve…

Dragan J. Ristić, Kovači svoje sreće, str. 66, Niš, 2010.