Asfaltnim stazama niške tvrđave već u rano jutro šetaju Avram Brković  i  Šemsedin Selaković. Penzioneri. Nekadašnji borci. Pretiču ih užurbani đaci i studenti. Hitaju na časove, a vremešni borci prisećaju se poslednjeg svetskog rata i dilema u koje su tada zapadali.
“Jeste da nisam baš prvoborac, ali ovo o čemu ti pričam desilo se kada sam već dve godine bio ratnik, iskusan i oprezan. Bližio se kraj rata. Primičemo se Beogradu. Već smo u Sopotu. Ja pošao u štab brigade nekim poslom, a zuckalo se tih dana da je tu bilo neke provale i da izdajnik nije pronađen.
Ulazim u dvorište kuće u kojoj je štab i umalo da se sudarim sa jednim partizanskim kurirom koji uzjahuje konja i žuri nekuda. Odmah u njemu prepoznam jednog četnika iz mog kraja. Nema sumnje, on je. Oči u oči sa njim, a naokolo nigde žive duše! Da nešto preduzmem, biće potezanja pištolja, pa kom’ opanci, kom’ obojci. Da obavestim nekoga nema vremena, odluku moram doneti tog momenta…”
“I ja jednom tako pred kraj rata žurio u štab brigade, a kobila koju sam jahao prava raga. Jedva se kreće. Jeste jadnica izmučena, ali vidim da moram uzeti neki prut. Dovoljno je bilo samo da zamahnem prutićem, pa da jurne. Prolazim šumarcima, a proleće u punom jeku. Žao mi brate, šta da odlomim: grančicu leske već izbili baršunastozeleni listići, pa vise kao mali leptirići; ili tik iznad moje glave grančicu sa mirisnim grozdovima k’o sneg belog bagremovog cveta; ili pak, nedajbože, grančicu divlje jabuke po čijim ružičastobelim laticama već zuje pčele…“

Dragan J. Ristić, Kovači svoje sreće, str. 12, Niš, 2010.