Piše: Vladimir Arsenić

Izvor: e-novine

“Domovina, bes, mašina” nastala je kao deo autorkinog studijskog boravka u Štutgartu i zbog toga je knjiga u istom izdanju doživela i prevod. Međutim, ono što je značajnije jeste da je knjigu dizajnirao Škart i da ona predstavlja pravi artefakt, odnosno jasan iskorak iz tipičnih poetskih izdanja u Srbiji. Možda je njen jedini nedostatak činjenica da nije imala urednika i da su pojedine pesme možda trebalo da budu izostavljene. Ipak, uzevši sve u obzir, radi se o jednoj veoma dobroj knjizi koja spaja naizgled nespojive stvari, čineći od avangardne tradicije prirodno okruženje za jasne političke poruke koje svojim poetskim upriličenjem prestaju da budu samo aktivistički zahtevi, već se pretvaraju u vanvremenski zahtev za pravdom i istinom. Više se od poezije i ne može tražiti

Na neki način svako pisanje je aktivizam. Makar u onoj meri u kojoj predstavlja voljni čin beleženja misli i emocija upakovanih u naraciju ili stihove, usmeren ka menjanju sveta. Spisateljska ambicija, ona istinska, dubinska, autentična svakako tome teži, da zabeleži i ovekoveči promenu, da svetu podari jedan nov pogled, jedno novo čitanje, ako je moguće upotrebiti ovako paradoksalnu konstrukciju. Postoji svakako i uže shvaćena aktivistička književnost, ona koja se bavi i bori za ili protiv određenih pojava, ona koja zastupa, zainteresovano i sa simpatijama, interese određenih ugroženih i/ili manjinskih grupa. S obzirom na upotrebnu vrednost, na unapred zadate svrhu i cilj, ovakva literatura ume da bude dosadna, programski predvidiva, lišena mašte i formalne inovativnosti. Srećom, ima i sasvim iznenađujućih primera koji u sebi spajaju poeziju i aktivizam u svojim najboljim izdanjima i na neki način transcendiraju unapred zadate koordinate našeg čitalačkog očekivanja.

“Domovina, bes, mašina” Jelene Anđelovski predstavlja veoma uspelu kombinaciju svesti o potrebi za jasnim delovanjem u svetu i formalne inovativnosti koja se ogleda u stvaranju “ukrštenzije”, poezije strukturirane kao ukrštenica, odnosno ukrštenih reči iz kojih sledi poezija. Ovaj formalni eksperiment koji je svoj funkcionalni izraz dobio u dizajniranim kartonima prikačenim za unutrašnju koricu knjige predstavlja odraz raznih avangardističkih tradicija s početka dvadesetog veka, najpre dadaizma, ali propušten kroz tematsku prizmu knjige stiče nova značenja. Naime, u masi reči, u moru glasova koji čine svojevrsnu belu buku, ističu se oni kojima je knjiga podarila posebno značenje unutar sopstvenog referencijalnog sistema. Tako stvareni nizovi reči predstavljaju stihove koji se ističu i zvučno i grafički i smisleno, a čitalac aktivno učestvuje u kreiranju pesme jer mora da upotrebi svoje znanje i svoje asocijativne moći kako bi do nje došao rešivši ukrštenicu. Na taj način se ostvaruje i aktivistička funkcija književnosti na kojoj insistira Jelena Anđelovski zato što se kroz delovanje dolazi do smisla, odnosno prelazi se svojevrstan put na kojem se selekcijom i odbacivanjem dolazi do prilično jasnih poruka.

Kao što se iz delezijanskog naslova može naslutiti, “Domovina, bes, mašina” je zbirka pesama radikalno feminističke antiratne poezije. Već prvi ciklus “Gde će majka u štrajk, gde to ima” uvodi čitaoca u porodični cirkus (da citiram Kiša), ali se u ovoj nesretnoj porodici istorija ispisuje ženskom rukom, odnosno dinamika porodičnih odnosa je dominantno ženska. Glavne uloge u ovoj drami igraju majka i ćerka, dok se otac/muškarac pojavljuje mahom kao nasilnik, onaj koji prebija i/ili siluje. Pesme su ispisane u stakato ritmu i ovo svjevrsno štektanje reči spašava ovu poeziju od prejakih osećanja. Slike nasilja su veoma problematične u književnosti i to ne zarad malograđanskog ukusa i gađenja prema telesnoj prljavštini, nego zbog osećaja da se perverzijama daje prilika da zavedu svojom rugobom i njome izazovu prejake emocije kojih se katarzom nije moguće rešiti, nije se moguće od njih očistiti. Jelena Anđelovski ne preza od intenzivnih slika, ali ih ispisuje u mitraljeskom ritmu, ne kontemplira nad njima u dugačkim i sporim stihovima, već na neki način beži od njih, ostajući dosledna sebi upravo time što ih ispisuje.

Zanimljivost i još jedna u nizu posveta avangardnim tradicijama u ovoj zbirci pesama je i pisanje automatskog teksta, odnosno ponavljanje nadrealističkog modela stvaranja. Eksperimenti sa automatskim i poluatomatskim tekstovima veoma su daleko od “ukrštenzije” jer ukrštene reči od svih tekstualnih formi možda najviše zahtevaju mišljenje i užasno su ograničene s obzirom da pogrešna reč ruši čitavu konstrukciju. Za razliku od njih automatsko pisanje predstavlja unošenje slobode i neočekivanog u tekst jer ono podrazumeva da se deo toka svesti prosto prebaci na papir, odnosno da se autorkine misli citiraju u njihoj sirovoj formi. Jasno je da je automatski tekst nedostižni ideal jer čak i da je moguć, on bi predstavljao citat, a svaki citat je sam po sebi unapred već stavljen u kontekst, odnosno trpi funkcionalne izmene. Ipak, Jelena Anđelovski uspeva u svojoj nameri da automatskim tekstom skrene pažnju sa forme na sadržaj, da uz pomoć oneobičavanja pojača delovanje svoje aktivističke poruke.

“Domovina, bes, mašina” nastala je kao deo autorkinog studijskog boravka u Štutgartu i zbog toga je knjiga u istom izdanju doživela i prevod. Međutim, ono što je značajnije jeste da je knjigu dizajnirao Škart i da ona predstavlja pravi artefakt, odnosno jasan iskorak iz tipičnih poetskih izdanja u Srbiji. Možda je njen jedini nedostatak činjenica da nije imala urednika i da su pojedine pesme možda trebalo da budu izostavljene. Ipak, uzevši sve u obzir, radi se o jednoj veoma dobroj knjizi koja spaja naizgled nespojive stvari, čineći od avangardne tradicije prirodno okruženje za jasne političke poruke koje svojim poetskim upriličenjem prestaju da budu samo aktivistički zahtevi, već se pretvaraju u vanvremenski zahtev za pravdom i istinom. Više se od poezije i ne može tražiti.