tekst: Ivo Andrić; režija: Gorčin Stojanović;
Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd
AUTOR: ZLATKO PAKOVIĆ
Izvor: www.danas.rs
U romanu “Gospođica”, Ivo Andrić pedantno i bez žurbe, in vivo, secira jednu skvrčenu dušu, puštajući da njena grobna hladnoća oseni čitaoce, da ih njen ustajali zadah
ošamuti, i da im se pri tom steže srce. To je duša jedne aveti, a ne osobe; aveti koja je za čitavog svog trajanja morila druge, a najviše sebe, kroteći sopstvenu
milost grubo kao divlju zver, i svodeći ceo svoj život i pogled na svet na jedno jedino slovo kupoprodajne logike, logike ličnog novčanog probitka.
Rešivši se na ovakav asketizam kao sasvim mlada osoba, dajući zavet ocu na samrti – da će biti nemilosrdna i prema dužnicima i prema svojoj savesti, jer su očeva štedrost u pozajmicama i meka narav uzrokovali njegovu preranu smrt – svu svoju bujnu strast usmerila je na ovaj zadatak, svodeći sve želje svog tela i duha na jednu jedinu strunu koja vibrira prema rastu malog kućnog kapitala, u kojem nije bitno samo to da se, u jednom obrtu, od pare naprave dve ili tri, nego i to da se umesto jedne troši pola pare ili njena četvrtina. Taj “trpež i krpež”, postaće odmah trajni izvor perverznog sladostrašća Rajke Radaković, Andrićeve “gospođice”, od tih ranih dana u roditeljskom domu u Sarajevu pa sve do usedeličke smrti u jednom beogradskom kućerku, zapuštenom, bez cveća i s rešetkama na prozorima, “koje celoj kući daju mračan i tamnički izgled”.
Bezdušna devojka, zatrovana zavetom kojim se obavezala jednom samrtnom ropcu, da mu posveti čitav život, beskrupulozna ratna profiterka, ipak, izaziva sažaljenja i jeze, jer je mučenica svog izopačenog, opakog i samoubilačkog poziva – žena koja je mislila samo na to kako da usavrši sopstvenu štednju, kako da što manje utroši i što manje potrebuje, kako da, što više imajući, što više oskudeva i što manje bude. To je Andrić, pisac koji, frojdovski, iza tuge otkriva potuljenu radost, a iza svečane radosti – zamagljeno zlo. Andrić koji dijabolično kuša emocije čitalaca i svakom osećanju pridružuje, kao senku, protivno osećanje. Andrić koji naročito uživa da opisuje umiranja, te momente u kojima svest napušta čoveka kao da je kod njega bila podstanar i sad jedva čeka da se pretvori ni u šta, kao da je živela samo za taj poslednji trenutak u kojem će da se isceri.
U našoj književnosti, opasnijeg pisca od Andrića nismo imali. On je kudikamo opasniji i od Krleže, jer je Krleža neutajen i, razgovetno i jasno, angažovan, a Andrić i iza angažmana demaskira prikrivene zluradosti i otrov licemerja. Stoga, o svojoj junakinji koja je bezmerno volela svog oca, on otkriva i ovo, kao da piše formulu nekog prirodnog zakona: “Prvi meseci posle očeve smrti bili su tužni ali veličanstveni kao muzika posmrtnog marša, koja je tužna, ali u isto vreme i radosna što je život takav da može i da živi i da smrtno tuguje.”
Prema dramatizaciji Marka Foteza, u režiji Gorčina Stojanovića, mučnom utisku mladalačkog zavetovanja sticanju i tvrdičluku, kao odricanja od života, Nataša Ninković u ulozi Gospođice, pridodala je i početnu infantilnu radost, kao da je posredi igra jedne devojčice koja je, eto, dobila priliku da izigrava odraslu osobu. To je, na momente, naročito u scenama s Majkom (Jasmina Avramović), poprimalo iskrene komične tonove. Zatim, Gospođica se pred nama magnoveno pretvorila u mladu staricu, svoje “srce zapečativši mrtvim voskom”, kako kaže Janko Veselinović (a taj citat, Andrić uzima za moto romana), i komičnost je morala da napusti scenu. Međutim, kad se radnja iz Sarajeva, pred Prvi svetski rat i tokom njega, izmestila u posleratni Beograd, gde se Rajka s majkom uklonila pred zasnovanim optužbama zaratno profiterstvo, da tu obe umru kao da nisu ni živele, odjednom se sva ta teška atmosfera čije je izvorište bilo u prokletstvu tvrdičluka, rasula ni u šta i ni za šta, a pod naletom jedne neodgovorne i neobavezujuće šmire.
Osnovni ton ovom upropaštavanju, u kojem mesto pripada i dramaturškom anuliranju Andrićeve kritičke slike tadašnje prestonice, dalo je nerazumevanje dramske funkcije lika Jovanke i njeno skaredno tumačenje od strane Nataše Tapušković. Andrićeva Jovanka, obrazovana je tridesetogodišnja devojka, koja vodi boemski život i prvi je borbeni feministički lik u našoj prozi. Ona je sušta Rajkina suprotnost, jer je Rajka otelovljenje patrijarhalnog, mizoginog morala. Iako je osvetoljubiva, Jovanka živi da bi se drugima našla pri ruci i pritekla im u pomoć, a u predstavi je pretvorena u jednu palanačku abronošu, koja spliće spletke, vrišteći po sceni. Taj njen ton i način odjednom je obuzeo, u nešto razblaženijim vidovima, i sve druge glumce i glumice, tako da je ono što su dotle izgradili, igrajući iste ili druge likove, do kraja predstave porušeno bez ostatka.
