Ovih dana me je zaokupilo ispipavanje radijatora, oduzimanje od novih cena u trgovinama i navijanje za dinar u večnim duelom sa evrom. Ipak, bez obzira na sve ove životne teme, nisam mogao a da ne primetim jednu sve zdraviju naviku mojih komšija iz zgrade. A to je – drastično povećan promet na stepeništu!

Lekari odavno preporučuju da budemo fizički aktivniji, što su mnogi odavno zanemarili. Kola ili lift – brže se stiže, uz daleko manje napora i znoja. Sasvim prikladno za ovaj moderni i “brzi” način života.

Ipak, kako to obično biva, pojedinci preteruju. Video sam, verovali ili ne, baku na štakama koja je sa dva cegera krenula put osmog sprata. Komšija, koji je već imao infarkt, odlučno napreduje, korak po korak, sa novinama ispod miške. Tu je i trudna majka koja uvodi svog starijeg četvorogodišnjaka u zdrav život.

Ta slika me i samog vraća u detinjstvo, kada sam se trkao protiv lifta. Ko će pre do četvrtog sprata! Uglavnom sam pobeđivao (dobro, uglavnom je bilo nerešeno), sem ako me neki izdajnički stepenik ne saplete, pa razbijem cevenicu ili koleno i onda kukam na stepeništu, a nema nigde sudije da da crveni dušmaninu.

Sve bi to, elem, bilo lepo da nema jedne sitnice. Pešački izbor mojih komšija nije svojevoljan. One su se zdale u neplaniranu rekreaciju zato što je lift – izgoreo. Dobro, nije baš ceo… bio je malo preopterećen od svakojakog cementa koji se doprema njime do stanova gde se rade kojekave prepravke i popravke.

Sad, možete da zamislite koliko će koštati opravka lifta i koliko će dugo on biti van upotrebe.

Ipak, ova priča bi bila jednosmerna kada bi se samo ticala jednog pokvarenog lifta. Ovo je, zapravo pre svega, priča o usamljenosti. Usamljenosti zbog koje baka na štakama mora da sama ide u kupovinu. Priča o komšijskoj solidarnosti i pomoći, ili izostanku iste, zbog koje komšija koji je imao infarkt mora da ide po novine, hleb i mleko.

Lift je tu samo da skrene pažnju. Kada, pre ili kasnije, bude zakrpljen sve će, naizgled, biti lepo kao pre. Svi će se voziti liftom, nekada sami, nekada u društvu, i neće biti nikakvih problema. Sve će se rešiti jednim pritiskom na dugme. Dobro, dva pritiska – jedan za poziv lifta, drugi za izbor sprata na koji idete.

A kada se sve to desi – stepenište će ponovo biti samo moje! I, ko zna… možda jednom ponovo pobedim taj lift? U međuvremenu, umesto što pišem crtice, mogao bih i da pomognem malo u komšiluku!

Vladimir Todorović