Vrata su ošamarila drvene cevke koje su visile sa plafona. Nekontrolisano čvokanje se pronelo prostorijom. Prvi put tog jutra oglasio se taj iritantni zvuk. Čovek koji je sedeo za pultom i žvrljao nešto na papiru podigao je pogled u pravcu vrata. Na njima je stajao zbunjeni momak koji nije mogao imati više od 18 godina. Na sebi je imao belu košulju prošaranu crnim kvadratićima, zakopčanu skroz do adamove jabučice. Cvikeri sa teškim crnim okvirom i, kako je delovalo, teškom dioptrijom koji su delovali kao sastavni deo crne masne kose, upotpunjavali su klinčev štreberski izgled. Čovek za pultom je spustio pogled ka patika i kratko iskrivio usta u kez nakon što je ugledao nespretno zavezane bele pertle čiji su se krajevi vukli po podu skupljajući svu prljavštinu na koju bi naišle. Mali je još nekoliko sekundi zvrndao pogledom po maloj prostoriji na čijim su zidovima visili bojom išarani delovi tela. Na licu mu se ogledalo strahopoštovanje. Kao da je ušao u crkvu, a ne u „tatu“ radnju. Dobro je osmotrio sve „freske“ pa tek onda zamuckujući izustio:
– Dobar dan.
– Sine radnja za kompijutere ti je dva lokala ispod.
– Ovaj… hvala, ali ja sam došao da se istetoviram – odgovorio je vidno upašen. A i kako bi drugačije kada je lik ispred njega bio visok dva metra, istetoviran po celom telu nekakvim nečitkim natpisom koji je skrivala crna majca.
– Aha. Čekaj koliko imaš godina?
– Am… za mesec dana ću devetnaest – odgovorio je i pružio mu ličnu kartu.
– U redu. Mada ako mene pitaš ne treba tebi to sinak.
– Izvinite ali dopustite meni da odlučim šta želim! – rekao je naglo da bi se odmah zatim trgnuo korak unazad i progutao knedlu čekajući da ga grmalj odalami preko usta. Ovom je momak postao simpatičan, pa se samo nasmejao i rekao mu da sedne.
– I? Šta hoćeš? Gde hoćeš? I koliko da bude veliko?
– Evo ovo – odgovorio je klinac opuštenije dok je vadio iz džepa list papira i pružao ga grmalju – hteo bih da bude na leđima sa leve strane. A pošto mi i nisu neka leđa ne bih da bude preterano veliko. Dovoljno je da se vidi šta je.
– Mhm. Ajde sedi tu dok ja sve spremim. Moram da te pitam je l’ imaš ti para za ovo? Ne mogu da ti naplatim manje od 30 eura.

Dečko je potvrdno klimnuo glavom i zavalio se u stolicu. Osećao se kao da je kod zubara. Čak je i strah bio isti, ako ne i gori. Mrzeo je zubare. Zamišljao je trenutak kada će mu grmalj nabiti iglu u telo i krenuti da je vozi po koži. Nije hteo da izgleda ko slabić, pa je čvrsto sebi obećao da se neće ponašati kao pičkica. Mutio mu se vid. Iako nije dobio nikakvu anesteziju, sve mu se činilo k'o u magnovenju. Jedva da je osetio kada mu je grmalj preslikao sliku na leđa, ali je zato osetio ubod. Stiskao je zube i bio ponosan na sebe, jer mu strah nije izašao na usta. Osetivši da mu je teško, grmalj je započeo razgovor ne bi li ga malo opustio. Ispitivao ga je o univerzalnim stvarima, kako škola, kako ribe, je l’ pije i tome slično. Kada je primetio da se mali opustio pitao ga je i za razlog tetovaže.
– Pa, to je posveta mom bratu.
– A da li ti je brat…
– Ma ne, živ je, ako na to mislite. Doduše često mrzi to što mora da živi, ali je još uvek živ.
– Mladji ili stariji?
– Stariji.
– Je l’ smem da pitam šta mu je?
– Manična depresija. Sada to valjda zovu bipolarni afektivni poremećaj. Čitam na netu o tome godinama pošto roditelji nisu baš hteli da mi kažu sve.
– Žao mi je što to čujem. Kako izlazite na kraj s tim?
– Dobro za sada. Znate, ti ciklusi nisu baš ravnomerni. Kod njega preovladava ona lošija strana.
– A kako mu je tada?
– Pa, teško. Nekoliko puta je čak pokušao i da se ubije, ali na sreću nije mu uspelo. Prvi put smo ga pronašli na vreme – kad je progutao neke lekove. Drugi put kada je isekao vene. A treći put, hvala bogu, nije izabrao dobru gredu…

Grmalj je gutao knedle. Nije imao hrabrosti više ništa da pita. Ćuteći je posao priveo kraju. Čuo je svašta do sada, ali definitivno nije zamišljao da će mu ovako početi dan. Divio se tom mladom štreberu, ali nije mogao da nađe reči ohrabrenja koje su mu se činile prikladnim. Umesto toga samo je rekao:

– Gotovo. Ajde ustani pa idi do ogledala da vidiš kako je ispalo.

Momak je ustao i okrenuo se ka ogledalu. Cvikeri su mu ostali pored stolice, pa je sa mukom piljio u leđa na kojima je bio iscrtan crni pauk neobičnog oblika. Četiri reči ispod pauka nije mogao baš jasno da vidi, ali znao je dobro šta piše.
– Zašto pauk? – upitao je glas iza njega.
– To je logo njegovog omiljenog benda. Stalno nosi majice sa tim paukom. Pričao mi je da voli stalno da ih sluša, nebitno u kakvom je raspoloženju. A natpis… pa znate… ljudi ga smatraju ogromnim problemom sa kojim se moja porodica nosi. I žao mi je što ga uvek gledaju čudno. Žale ga. Ali meni ne predstavlja nikakavu brigu, jer ga volim i trudim se da živimo normalno. Učinio bih sve za njega, pa otuda i ovo „Nisi teret. Nisi sam“, da svi znaju da mi nije teško da budem uz njega kada mu je loše.
– Svaka ti čast sine. A kakav je u maničnim fazama? Šta tad radi?

– Bije mamu…