Meko je i bez linija, razigrano i jecavo kao slike impresionista što liče na snove. Dočekuje me je moj Dunav, moj Dorćol, narandžast i mlak. Vrpolji se pesak i meša se sa plavim. Zvuči kao Mocartova violinska sonata isprana živom vodom. Drveće teče i rađa leptirice. Poleću, ostavljajući modri trag koji liči na zvezde i prvu letnju kišu. Dozivaju me umrlim jezikom koji još jedino tu razumem. Žele da zakoračim u njihov crveni svet. Miriše na četvrtak i slatko od jagorčavine.
Evo me, dolazim. Dok ponirem, čujem njihov poj. Padam kroz tminu koja je prozirna, osećam ukus tople zečetine koja me nagoni na povraćanje. Očima kojih nema vidim dvoglavo živinče koje sam nekad poznavala. U ustima drži po jednu zlatnu ribicu sa otrovnom krljušti i smaragdnim očima. Zove se Svarog Tužni.

Udarac o čvrsto tle odnosi tminu i životinju.
Neko mi dolazi u susret. U prvi mah ga ne prepoznajem. Približava se. Pa to je Steva! Čuvar satova. Dugo ga nisam videla.
Dolazi mi u susret onim krupnim korakom koji ističe iz nogu dugačkih i mršavih, žabljih. Zbog  svojih dvesta trinaest centimetara povija se u polovini i izgleda nestabilno pri hodu. Iz daljine čini se kao da se smeši. Kako se približava, shvatam da je osmejak utonuo, na prvi pogled izgleda kao da ga nema, ali ne može da iščezne i ipak iznutra tinja, ostavljajući toplinu na ozbiljnom licu.

Niko se ne seća kada se Steva prvi put pojavio na dorćolskoj plaži. Niko ne zna tačno odakle je došao ni kuda je zauvek nestao onog septembarskog  predvečerja boje olova. Mnogi  ne pamte ni samoga Stevu. I ja sam ga se tek sada setila.

Bio je visok i tanak, dugačkih koščatih ruku koje su mu verovatno i donele posao čuvara satova.  Koža mu je bila tamna, ispucala i mirisala je na osušeni mulj. I dah mu je mirisao na mulj. Gotovo kao da je Steva bio deo zemlje koju raznosi Dunav. Živeo je u kolibi, samo nekoliko koraka udaljenoj od vode, sklepanoj od dasaka, kamenja i korita crvotočnog čamčića koji je ispljunula reka onog zimskog jutra kada su na obali pronašli raspalo i naduto telo činovnika Lipskog.

Steva nije provodio celu godinu na plaži. Pojavljivao se, činilo se niotkuda, nekoliko sati pre no što bi plaža, u sam osvit leta, izmamila prve kupače. Žabe bi se onda budile i galebovi bi na neki nevidljiv znak, kao mahniti, počeli da ležu jaja. Kasnije, kako bi se doba lišća primaklo kraju, Steva bi iščezao. Odnošen uzdasima nadolazeće košave, gubio mu se svaki trag. I tako nekoliko godina zaredom.

Dolazi mi u susret. Na sebi ima stari crni sako koji je dobio od jedne udovice zbog dobrog čuvanja satova. Udovičin muž bio je osamnaest i po centimetara niži od Steve, tako da su Stevi rukavi sezali jedva nešto ispod lakata. Uvek je imao uredno očešljanu crnu kosu, sa razdeljkom na levoj strani glave i brkove zasukane naviše, tako da su izgledali kao da ističu iz obraza.
Poreklo njegovih sivih pantalona ostalo je nepoznato, jer ih je jednog jutra pronašao uredno sklopljene na pragu svoje kolibe. One kao da su bile skrojene za njega. Savršeno su mu pristajale.
Nosi ih i sada, kao što ih je nosio i onog dana kada su ga dvojica momaka, tren pre no što će poslednji put tog leta izaći iz već potamnele vode, videli kako odlazi sa plaže. Ali tada nije, kao svih prethodnih godina, zamakao stazom koja je vodila pored pristaništa i izlazila na glavni drum, nego je polako, kao da  uranja u nju, utonuo u visoku, požutelu travu koja je tekla paralelno s Dunavom i nikada više iz nje nije izašao. Bila je to poslednja godina mira.

Kada se Steva više nije pojavio na plaži i kada je populacija galebova naglo opala, Dorćolom su se razlegle najrazličitije priče. Ljudi su pričali da je pošao za kraljem i svojim snom da postane kraljev oficir makar i u vrletima stoletnog snega. Govorili su i da ga je toliko vreme koje je navlačio na sebe konačno progutalo i da će zauvek lutati lavirintima  u kojima je sadašnjost jedno sa prošlošću i budućnošću. Jedni su pričali da su ga videli na severu gde šeta velike bele kučiće sa austrijskim gospođama, drugi su se kleli da ga u maglenim noćima i dalje viđaju kako izlazi iz trave i luta obalom tragajući za časovnicima koje bi mogao da navuče na  ruke. Niko nije saznao da li je neka od ovih priča bila istinita i Steva je, gonjen bombama koje su padale na njegovu plažu, ubrzo uplovio u zaborav.

Uvek je ispod sakoa nosio čistu i bez ijednog nabora, belu majicu sa bratelama. To mu je bila radna uniforma, jer su mu svakodnevno ruke, od nadlanice do ramena, bile krcate satovima. Nama, deci, Steva je bio zanimljiv baš zbog  tog mnoštva satova.
Tu si mogao da vidiš male satove, velike satove, satove pomalo zarđale, ljubičaste, metalne, satove koji sijaju, satove koji su naprsli, one gotovo neprimetne i one po poslednjoj modi. Bilo je tu satova iz davnih vremena, bilo je i onih koji više nisu ni radili, onih sa ukrasima, čak i onih što sviraju.
Okrugli sat se prepire sa kvadratnim o tome koji je lepši, stakleni se diči svojim umećem gutanja vatre, a tanki zeleni trudi se da poraste.
Svakog leta bilo je tek pridošlih satova, i onih koji su nestali zauvek.

Na Stevinoj ruci, te poslednje godine na dorćolskoj plaži, boravio je i mali metalni sat.  Bio je toliko običan i bez pojedinosti koje bi privukle pažnju, da ga gotovo niko i nije primećivo. Njegove kazaljke kucale su tiho, bojažljivo, kao da paze da koga ne uznemire. I pored gomile satova oko sebe, uvek je bio sam i odeljen od ostalih.  Pripadao je Lipskom, sitnom činovniku u opštini.

Nešto iznad časovnika činovnika Lipskog nalazio se žuti satić male Anje, devojčice golubije duše, spremne za poletanje. Njegove kazaljke su često zastajale, ukopavajući se u mestu i s mukom se ponovo pokretale. Bivale su sve umornije.

Na sredini ruke, tik ispod lakta, crveneo se veliki sat sa perjem i svetlucavim kamenčićima, koji je kad ga dodirneš cvrkutao kao kanarinac, samo lepše. Bio je to sat gospa Magde, mlade supruge najbogatijeg trgovca u Beogradu.

Dole, skoro do dlana, ležao je časovnik dvanaestogodišnjeg mutavog Muje, srebrnast, sa kožnim kaiševima.  Presijavao se kao krljušt dunavskih klenova.  Premda je bio nov, sat nikada nije radio kako treba, već je pratio neki sebi svojstven ritam, čas zaostajući, čas žureći.

Pored malog roze časovnika Bordel Mire, oker časovnika Šuleta Muljatora i okruglog zlatnog sata bogate Nemice Perike koju su njeni sugrađani zvali Perunika, zbog ishrane zasnovane isključivo na bilju, tog poslednjeg leta na Stevinim rukama disalo je vreme još mnogih časovnika.

Ono što je, pored časovnika, nama deci kod Steve takođe bilo zanimljivo, bilo je i njegovo gordo, uspravno držanje i smrtna ozbiljnost kojom je pristupao poslu. Kad god bismo mu se previše približili, kad god bismo prešli nevidljivu granicu koju je povukao oko satova, on bi nas najurio, uzvikujući pritom onu svoju poznatu, koju smo mi  kasnije među sobom ponavljali, gušeći se od smeha, „Iš, vrane ćosave!“
Zbog dugačkih ruku i nogu i zbog posla koji je obavljao, prozvali smo ga Kazaljka. Iako se ljutio kada bismo mu u prolazu dobacili Steva Kazaljka, kad bi završio svoj posao i uveče legao u krevet, smešio se i bilo mu je nekako milo što ga tako zovemo, jer on nas je sve voleo.

Prošlo je mnogo vremena otkad je rat zbrisao i Stevu i satove, a Steva, evo, stoji preda mnom, isto kao što je stajao i pre pedesetak godina. Samo što je sada poguren i težak. Pritiskaju ga časovnici, vuku ka zemlji, jecaju. Ipak,on se i dalje smeši nevidljivim osmejkom.

Žuti satić male Anje dosta se izmenio. Opkoljen je  rđom, kao bolešću zbog  koje je Anja gubila kilograme, a dobijala tamne podočnjake. Leži na istom mestu na Stevinoj ruci. Nasred mišice. Tu Steva može da ga drži na oku, kao ranije, kada je želeo da sačuva i produži svaki Anjin minut, da ga rastegne i ne dopusti da prođe neopažen, neiživljen, da ga uspori, da što više odloži nadolazeći poslednji. Anja je živela duže no što su doktori predvideli, otišavši jedne zore sa galebovima.

Primećujem da Steva oseća tešku prazninu koja obavija metalni sat činovnika Lipskog. Praznina oko sata ispunjenog rečnom travom  i muljevitom dunavskom vodom proždire  sve oko sebe, šireći zauzvrat tihi očaj beskraja. I sama je osećam.
Shvatio je Steva da metalni sat uzalud meri vreme kada mu je svaki tren isti, jednoličan, tegoban. Vreme tog  časovnika je teško, memljivo, besmisleno. Diše vreme sa jednom jedinom žudnjom. Da što pre istekne. Ionako mu je isto kao u grobu. Vreme živo zakopano.

Sat mlade gospođe Magde sada je napravljen od oklopa kornjača sa Galapagosa, koje pevaju kao sirene, samo strasnije i tužnije. Skupoceni sat bio je pokušaj iskupljenja starog gospa Magdinog muža zbog nemoći u krevetu. Steva se samo tužno osmehnuo što je časovnik sada još neobičniji i sjajniji.

Mujin riblji sat užaren je kao oganj i pali Stevinu kožu.Vidim kako se mršti. Steva je znao da ga je Muja dobio od roditelja zbog prve i jedine četvorke koju je doneo iz škole, a koju je ubrzo napustio i zauvek otišao iz grada. Ječi beskrajno vreme ovog  časovnika zloslutnim šumom koji nikada istovremeno ne sme da dodirne starog profesora matematike i dečaka od dvanaest godina.

Maleni roze sat Bordel Mire je polomljen i umrljan istim onim blatom u kojem je ona treće godine rata osvanula mrtva i hladna, pocepane haljine i pokidane utrobe. Nosi ga je Steva tik pored šake.

Kazaljke časovnika Šuleta Muljatora zauvek su prestale da se miču baš u ponoć, istog trena kada je policijski kuršum zaglavljen među kičmenim pršljenovima, zaustavio Šuletove noge, osudivši ga na invalidska kolica.

Alge preklivju nemičin sat. Alge iz Kineskog mora koje je trebalo da joj na tri godine odlože starost, a na koje nije zanala da je alergična.

Steva mi prilazi teškim korakom. Gazi dunavski mulj koji privlači satovima obavijene ruke. Teško diše, zvuči kao da cvili. Gleda me sivim umornim očima u kojima se neminovnost i slutnja prepliću. I dalje se smeši nevidljivim osmejkom. Tužno, sveznajuće. Zastaje. Blago i odlučno pruža ka meni prazan otvoren dlan.
Predajem  mu svoj crni, rakom izjedeni sat. U  ustima počinjem da osećam ukus zemlje koju raznosi Dunav. Miriše na jasmin.

PRAG

Uskim, prašnjavim stepenicama koje su ječale upijajući našu težinu, poveo sam je u sobu na spratu. Sveće koje su, svuda po zidovima, ležale u metalnim sanducima, isijavale su plavičastu svetlost, krajnji proizvod svog umiranja. Njeno lice je od te svetlosti bivalo nestvarno, zamagljeno kao lik u masnom ogledalu. Bela haljina je sramežljivo i  bezuspešno pokušavala da sakrije čvrste okrugle bokove koji su isticali iz steznikom prestegnutog struka kao što dugo sputavana reka kulja iz zemljine utrobe.
Sreo sam je pre nekoliko meseci na zabavi kod grofa Isidora Petronijevića. Iako je bio dosta stariji od mene, grof je bio moj jedini prijatelj. Nisam voleo površnost i ispraznost priča kojima je bila sklona gospoda koju sam prečesto sretao na prijemima i zabavama. Grof  je bio drugačiji. Bio je jedan od onih ljudi koje sam  nazivao ljudima duše. Prepoznavao sam ih po ostacima minulih patnji na njihovim licima i po očima koje su gledale nekud u daljinu istovremeno poniruću u sopstvene dubine.
Svaki čovek duše, neminovno, morao je da pati. Ali, ta patnja nije bila od one vrste izazvane neuzvraćenom ljubavlju, smrću, bolešću ili glađu. Bila je to jednostavna patnja besmisla. Besmisla sveta i društva sa kojom se čovek duše u najavi  neizostavno morao sresti. A kada  bi on jednom prigrlio svoju patnju i pretvorio je u radost, koja joj je samo naizgled suprotnost, a ustvari su patnja i radost, kao i greh i svetost, kao smrt i život, kao svetlost i tama, samo na trenutak suprotnosti i uvek prelaze jedno u drugo, kad bi to jednom shvatio, postao bi deo celine i celina sama. Božansko jedinstvo.
Osim što je bio čovek duše, grof je umeo i mnogo lepo da priča. Bio je jedan od retkih ljudi koji su uspevali da mi pažnju drže čvrsto prikovanu i za takve teme kao što su politika ili najbolja mesta za lov. O svemu je govorio sa prisencima razuma, logike i poetičnosti u savršeno odmerenim proporcijama. Kada bih njegove priče mogao da uporedim  sa vinom, bio bi to harmoničan, pitak, a ipak jedinstveno specifičan ukus burgundca. Grof nije bio ni previsok, ni prenizak. Skladnih crta lica, sa uredno očešljanom kratkom sedom kosom, bez suvišnih detalja u izgledu, kao i govoru, bio je običan, a tako jedinstven i lak za pamćenje.
Jun je pucao od snage i grofova žena Emilija organizovala je, sada već tradicionalno, godišnje okupljanje koje je slavilo početak leta. Emilija je bila niska i punačka, u godinama koje su oticale sporo, kao večnost. Imala je pomalo usiljen osmeh. Ono što niko, pa ni njen muž, nije znao je, da je grofica ovim proslavama, koje su iz godine u godinu okupljale sve veći broj zvanica i sve raznovrsnije muzičare i zabavljače, pokušavala da prizove osećaj ispunjenosti i smisla, osećaj prožetosti životom koji ju je obuzeo onog davnog leta kada je prolazeći francuskom rivijerom sa učiteljicom i dve svoje mlađe sestre, na ulici ugledala Leona, krotitelja lavova u putujućem cirkusu. Imao je kožu boje maslina i užarene oči kakve imaju jedino sinovi pustinje, duboke i sa večnom, nikad zadovoljenom čežnjom za nepreglednim peščanim prostanstvima detinjstva. Sa svojih devetnaest godina bio je jedva nekoliko godina stariji od Emilije. Stajao je usred malog okruglog trga. U jednoj ruci držao je bič, a drugom pozivao gospodu okupljenu u gotovo ravnomernom krugu da dođu na večerašnju predstavu. Oko njega skakutala su dva debela klovna i previsok, mršav čovek sa majmunčetom na ramenu. Devojke u neprimereno uskim, jarko zelenim kostimima uvijale su se kao da nemaju ni jednu koščicu u telima, a žena sa bradom dugom kao u muškarca nosila je sliku nečega što je ličilo na čoveka kome iz stomaka prkosno izranjaju dve potpuno razvijene noge. Kao da ništa od tih šarenih čudesa Emilija nije primetila, odsutno je gledala krotitelja lavova sve dok je učiteljica nije ljutito povukla za ruku i odvukla sa trga.  Kad god bi kasnije Emilija pomislila na dan koji ju je doveo Leonu, u glavi bi joj iskrsla slika davnog trga, obasjanog davnom svetlošću umirućeg sunca, samo što bi ovaj sadašnji, zamišljeni trg, bivao nekako umrljan, kao kad kiša spira uljane boje sa slikarskog platna i meša ih u nešto više nalik snu no stvarnoj slici.
Jedino je u ta dva dana, koliko je iščekivala s mukom izmoljeni odlazak u cirkus u kome će ponovo videti Leona, Emilija istinski udisala život, drhtureći gotovo detinjom radošću, čistom i tako prirodnom. Za tim osećajem, koji joj je zauvek uskraćen onog trenutka kada je ugledala Leonovo izmrcvareno telo, koje su jedva izvukli iz čeljusti razjarenog lava, svih ovih godina, ona je bespoštedno čeznula. Zbog njega se iznutra sušila.

Sećam se da je grof  baš bio usred jedne od svojih priča o železnici koja je uskoro trebalo da protutnji našim krajem i o silnim preprekama ostvarenju tog cilja, o preprekama o kojima se govorilo, ali i o onima o kojima se ćutalo, kada sam je ugledao. Stajala je na suprotnom kraju dugačke zadimljene prostorije i oreol svetlosti koji ju je okruživao, usisao je moj pogled. Imala je dugačku kosu boje raži i bisernu kožu. Njene meke crvene usne skladno su se pomerale dok je govorila, otkrivajući dva reda lepih belih zuba. Bila je opkoljena mnoštvom devojaka. Devojke su se pretvorile u vrane i stvorile sivu, bezličnu izmaglicu oko nje. U sredini, stajala je ona. Sjajna i gotovo oštro prozirna kao mesec na ledenom zimskom nebu. Nikada do sada nisam video takvu lepotu. Čak i da u sebi nije nosila ono što sam samo trenutak kasnije otkrio, meni je već delovala nestvarno. Kao priviđenje. Belo nestvarno biće, zalutalo u naš prljavi svet. Eva pre Eve. Lilit koja u sebi nosi spoznaju. Tešku, samrtničku, ali jedino moguću. Bez nje nema života. A onda, iznenada je podigla  pogled i ugledao sam. Živu tamu koja je mirisala na jasmin.
Još kao dete shvatao sam da se život i smrt preklapaju, da su delovi celine i celina sama. Ali jedino sam između života i smrti oduvek  uspevao da pronađem  vezu. Nikada nisam uspevao da povežem greh i svetost, dobro i zlo, patnju i radost. Nešto u meni je od početka bilo slomljeno i trulo, tako da sam oduvek bio svestan toga da nikad ne bih mogao da postanem čovek duše. Od svega sam dobio samo to da u životu, čak i kada je on u punoj snazi, čak i kada najviše buja i cveta, prepoznam  smrt koja se kao tamna koprena navlači na život i stapa se sa njim. To jedinsto nazivao sam živom tamom i pronalazio je na svakom koraku. Ali nikad nije bila ovako jaka, gotovo opipljiva. Miris jasmina bih obično  samo naslućivao. Ovoga puta njegova jačina navela mi je krv na nos. A iz njenih očiju, iz ta dva zelena vrela, život i smrt kuljali su istovremeno, preklapajući se. Gotovo bezobrazno očigledno. Tu preda mnom.

Hladan znoj mi je pokvasio košulju i mislim da sam nakratko izgubio svest. Kad sam došao sebi ljudi su i dalje  pričali o železnici i  smejali se. Izgleda da nisu primetili to što se zbilo pred njihovim slepim očima. Pogledao sam ka mestu na kome je do pre samo nekoliko trenutaka stajala ona, ali više je nisam video. Ipak, znao sam da je stvarna. Znao sam takođe, da nikada više neću biti isti. Nešto u meni, pomerilo se. Pokrenulo se i nema mu zaustavljanja. Odjednom je sve dobilo smisao. Istrčao sam iz grofove kuće bez pozdrava. Toga dana počeo sam da jedem travu u sumrak.

Tražio sam je u svakom udisaju, a svaki moj izdisaj mirisao je na smrt. Nisam znao kako se zove. Davao sam joj mnoga imena. Sva su se ona odbijala o ustalasani lik, udarajući u njega i uz urlik se rastačući u prah. Roditelji su brzo primetili dramatičnu promenu u mom izgledu i ponašanju. Nije prošlo mnogo vremena kada su početak te promene povezali sa određenim vremenskim periodom, baš onim koji je prohujao zajedno sa grofovom zabavom. Ni britkomisleći grof  Isidor Petronijević nije dugo razmišljao, kada je shvatio  ko je okidač koji je pokrenuo lavinu srozavanja mog duhovnog i fizičkog stanja. Čak ni Majerovima, roditeljima moje bezimene, koji su iako nekada veoma imućni, sada bili u velikim dugovima, nije trebalo mnogo vremena da prihvate ponudu uvaženog vladinog službenika, Jovana Josipovića, moga oca, kojom je on za svog, iako, čuli su, pomalo luckastog sina slikara, tražio ruku njihove, možda još uvek premlade, kćeri jedinice. O svim ovim događajima, ja  naravno ništa nisam znao, sve dok nije počela da se naslućuje izvesnost njihovog ishoda.  Držani su u najvećoj tajnosti, jer su i grof  i moji roditelji shvatili da ukoliko nešto krene po zlu, neću dočekati da vidim ni prve pragove železnice u najavi. Sve se odigravalo u frenetičnoj brzini. Brzini koja se smela dopustiti samo samrtnicima.

Otkako su roditelji isprosili njenu ruku, ni mesec još nije odživeo sve svoje cikluse, a ja je, evo sada, nesigurnim klecavim korakom  vodim u veliku, za nas uređenu mladenačku sobu na spratu. Ne vidim joj oči, gledam u zlatnu kosu po kojoj umire svetlost koju su odbacile sveće i shvatam da je danas vidim tek drugi put. Još je lepša nego onda na grofovoj zabavi. Miris jasmina koji nagoveštava tamu prži mi kožu i uvlači se dublje, kroz pore u mišiće, u kosti, u vodenastu masu i kroz nju u onaj prazni deo nepostojanja. Ulazimo u prilično tamnu sobu sa velikim krevetom na sredini, preko koga pada lepljiva zavesa, čineći da krevet izgleda kao mrtvački kovčeg. Ona stoji na sredini sobe pognute glave. Još uvek joj ne vidim oči. Prilazim joj i znojavim dlanovima je vodim do ivice kreveta. Spuštam je na njega. Polako joj otkopčavam malu dugmad na čisto beloj haljini. Drhtaji njenog tela prenose se na moje ruke i one postaju još nesigurnije. Taman sam stigao do steznika, kada me je iz potpune predanosti mojoj molitvi prenuo glas koji je kroz izmaglicu stigao iz daleka, noseći, čini mi se, prizvuk straha.
„Šta je ono ?“
Glava joj je bila podignuta i grozničavo je gledala u pravcu jedine slike koja je visila okačena na istočnom zidu sobe, a koja je prikazivala lice žene okupano svetlošću. Gledala je u sliku prepoznajući na njoj sopstveni lik.
„Ne znam joj ime“, odgovorio sam „Ali, znam njenu priču .“
„Bila je žena jednog slikara“, počeo sam.
„Dugo ju je čekao. Dugo ju je tražio. Čitav život. A onda, kada je već prestao da se nada, ugledao ju je. I istog trenutka postao slep. Samo je nju video. Ništa osim nje. Ništa više nije umeo da naslika. Ni jasmine koje je toliko voleo. Svakog dana, od tog iznenadnog susreta koji je trajao kratko, kao blesak, počinjao ju je slikati. Ali nije uspevao da završi. Savršeno  bi naslikao haljinu koju je imala na sebi onog dana kada ju je ugledao. Haljinu boje ustajale krvi, stare tačno onoliko, koliko je potrebno da i poslednji damar života ispari iz krvi i krv počne, u bespovratnom procesu, da iz crvene prelazi u crnu boju. Savršeno bi naslikao liniju te krvi koja je bila jasno obeležena ravno isečenom tkaninom, koja se neprimetno, ali nezaustavljivo upijala u kožu, zasecajući je baš na mestu gde grudi postaju beli plamen, a vrat izranja iz ramena kao iz morske pene. Savršeno bi dočarao i mekoću njene bele kože. Ali nikako nije uspevao da joj naslika oči. Nije uspevao da u platno ureže onu tamu koja je pokuljala iz njih onda kada ga je pogledala. Sve što je mogao da uhvati bila je svetlost.  Svetlost koja ju je tako jasno okruživala i koju su svi mogli da vide. Ta svetlost klizila je i njegovim platnom. Ali on je znao bolje. On je video. Video je ono što drugi nisu. Živu tamu koja miriše na jasmin.“

Napolju je vrištala zora. Znao sam po oštrom zraku sunca koji je pao na njeno lice, čineći da ono svetli istom svetlošću kao na grofovoj zabavi. Njeno nepomično, nago telo ležalo je na krevetu u savršenom miru. Sada sam joj video oči. Bile su širom otvorene i sive, zagledane u nevidljivu daljinu. Iz njih je tekla tama koja je mirisala na jasmin. Bila je ista kao tama na slici koja je visila na istočnom zidu naše sobe. Na njenom hladnom vratu ležala su dva, već modra otiska mojih ruku koje su joj zauvek zaustavile dah.
Sada sam joj znao ime. Oduvek sam znao da smrt ima miris jasmina.
U daljini odjeknuo je tup udarac. Prvi prag železnice bio je postavljen.

Aleksandra Filipović rođena je u Surdulici. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Radovi su joj objavljivani u Dečjim novinama i na RTS-u. Zbog fakulteta zapostavila je pisanje, ali mu se upravo vraća sigurna da više nikada neće prestati.
Završila je školu kreativnog pisanja profesora Zorana Živkovića na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Aprila 2010. Učestvovala je na Aprilskim susretima u Studentskom kulturnom centru u okviru programa Reč u prostoru sa svojom kratkom pričom koja će biti štampana u zbirci priča sa konkursa.
Maja 2010. priča joj je objavljena Antologiji najkraćih priča posle međunarodnog konkursa u organizaciji književnog časopisa AKT.
Privodi kraju prvi roman i diše kroz svaku napisanu reč. Piše i živi u Beogradu.