Tim povodom razgovarali smo sa Nenadom Grujičićem, književnikom i direktorom Brankovog kola iz Sremskih Karlovaca, koji je autor naslova “Ojkača”. Ova knjiga je izašla u pet izdanja, a sadrži studiju i antologijski izbor ovih narodnih umotvorina. Pre dve decenije Grujičić je na Radijskom festivalu u Ohridu dobio prvu nagradu za emisiju “Od bećarca do ojkače”.

– Povodom odluke Uneskoa da drevno ojkanje proglasi ugroženom nematerijalnom baštinom u Hrvatskoj, otvorila se se lepa mogućnost da objasnimo tajnu ovog vekovnog pevačkog fenomena, kaže naš sagovornik. S obzirom da je Unesko pozvao Hrvatsku da u određenom roku podnese izveštaj o tome šta je uradila na spasavanju ovog narodnog blaga, ističemo da ojkačko pevanje izvode uglavnom Srbi iz Dalmatinske Zagore i Like, te sa Banije i Korduna, ali i iz Bosanske Krajine i šire.

Prve podatke o ojkanju doneo je Alberto Fortis u svom čuvenom delu ”Putovanje po Dalmaciji” (Venecija, 1774.), prvi melodijski zapis ojkanja, bez teksta, 1857. godine sačinio je Franc Peter. Krajem devetnaestog veka, 1899. godine, Ljudevit Kuba u Zagrebu, u ”Zborniku za narodni život i običaje Južnih Slavena”, napisao je da je ojkanje ”u pravoslavnim krajevima osobito obljubljeno”. Ovo viđenje kao temeljni argument uzima i naučnik Antun Dobronić u čuvenoj studiji ”Ojkanje”, objavljenoj u istom zborniku 1915. godine.

Grujičić objašnjava da je u početku ojkanje izvođeno bez teksta. Ono liči na tremolovano pevanje (podrhtavanje), koje prerasta u triler (treperenje glasa usled brzog ponavljanja jednog tona). Ojkanje kao tremolo predstavlja čisto i urođeno pevanje iz srca, izražava bol i često liči na plač, čak i naricanje. Ojkanje, pak, kao triler je zanatski usavršena muzička figura, koja je sastavni deo melodije i daleko je od jadikovanja ili bola, predstavlja vedru vrstu narodne muzičke umetnosti.

-Ojkanje je, dakle, pevački fenomen u kom se smenjuju radosno i tužno raspoloženje bez obzira na tekst koji je mahom vrcav, duhovit pa i lascivan, objašnjava Grujičić. Ovo čudno pevanje vremenom su naseljavali deseterački dvostihovi smišljani u trenu izvođenja ili poznati odranije, s kolena na koleno, uzeti kao narodni: ”Oj, rakijo, primakni se duši, bjela mi se džigerica suši.”. Zatim: ”Cura cvjeće među noge meće, kad koraca da joj miris baca.”

Ojkača kao pevački ritual predstavlja simbiozu muzičkog, pesničkog i scenskog elementa. Danas se ojka i u Vojvodini, ali širom Srbije i drugde. Nekoliko ratova i, time, kolonizacija tokom dvadesetog veka, i pre, uslovili su turbulentan razvoj ojkačke mape na ovim prostorima.

Ojkanje je nedovoljno istraženo, za razliku, na primer, od štajerskog i tirolskog jodlovanja, i sada je prilika da se to promeni, zaključuje naš sagovornik.

R. Lotina

Od rozgalice do rere

– Ovom vrstom pevanja su se bavili i značajne rezulate dali Vlado Milošević i Cvjetko Rihtman, kaže Grujičić. Osim naziva – ojkanje (ojkača, ojkalica), postoje i drugi: rozgalica, grohotalica, potresalica, priđekuša, samica, kratka, čantalica, priklapalica, preskakalica, natezalica itd… To pevanje različito zovu u raznim krajevima. Ljudevit Kuba kaže da se oko Knina zove grohotanje (ne groktanje), oko Omiša zavijanje, u Sinju vojkanje, a u Crnoj Gori, gde se ”Bjelopavlovići pače hvališu da su oni izmislili taj način tremolovanoga pjevanja” – zerzavanje.

A Ante Tomić navodi da se ta pesma ponegde zove ganga ili rera (U male mi oči napopriko/Jednim gleda, drugim vari mliko).