Vaša nova knjiga nosi naslov „Nove domovine”. U pesmama govorite o Internetu i potrošačkom svetu kao savremenim domovinama. Gde je Vaša domovina?

Post-moderni duh vremena objavljuje kraj velikih naracija, slom utopijskih ideja, rasparčanost i fragmentarnost sveta u kojem živimo. Imamo globalne fenomene, velike lance hiper-marketa, multinacionalne kompanije, planetarnu mrežu medija, ali nema velikih priča. Ostale su samo krhotine nekadašnjih snova koje smo sanjali. Moja preokupacija, dok sam pisao zbirku poezije «Nove domovine», bila je kako se snaći i promisliti egzistenciju u takvom novom svetu? Osnovni problem, koji zaokuplja savremenog čoveka, jeste problem indentiteta. Danas svako može izaći na Internet, postaviti svoj blog, my space ili facebook. Ipak, nameće se pitanje šta stoji iza toga i u kom pravcu sve to ide? Koja osoba piše blog i ko stoji iza passworda? Mi možemo zavarati svakog svojim izmišljenim indetitetom. Promeniti čak i pol. Nije li to način da ostanemo skriveni, u žudnji za virtuelnom socijalizacijom? Nove domovine su moj dug, izraz poštovanja prema vremenu u kojem sam rastao i u kojem sam učio da je domovina jedna, tamo gde si rođen i gde živiš. Ipak, u sadašnjem svetu pojam domovine zvuči pomalo anahrono, ideološki zastarelo u odnosu na prularni svet Internet sajtova, beskonačnih mogućnosti, gde nije važno gde si i odakle ispisuješ svoje stihove. Danas je teško pronaći grunt, osnovu na kojoj će počivati čovekova egzistencija. Još uvek tragam za svojom Novom domovinom. Bilo u virtuelnom ili realnom svetu, poezija opstaje, na Internetu ili van njega čovek pesnički stanuje.

Vaša poezija govori modernim jezikom, koristi moderne termine (od Interneta, do genetskog inženjeringa), a stiče se utisak da svojim pesničkim postupkom Vi osuđujete taj post-industrijski i genetički modifikovan svet kao simulakrum. Ili ga, možda, samo kritički promišljate? Da li sebe doživljavate kao post-modernog tradicionalistu?

Šarl Bodler je u jednom svom eseju napisao da umetnik mora nositi kostim svoga vremena. Hteo to sebi da priznam ili ne, ja sam dete XX veka, vremena u kojem se potpuno promenio vizuelni izgled sveta. Doba novih medija, visoki neboderi u čijim stanovima svetlucaju pokretne slike TV aparata, nepovratno su promenile naše živote. Sve te promene, ubrzavanje vremena, razmenu ideja, anticipirala je sama umetnost.  Pre samo sto godina, zbog neobuzdanog korišćenja boja, foviste je akademska likovna kritika nazivala divljim zverima. Nakon toga, veoma brzo se došlo do futrističkih manfesta, slavljenja brzine i lepote trkačkih automobila, kubističkih slika, bauhausa i visokih solitera, da bi se zatim došlo do Maljevičevog crnog kvadrata na beloj podlozi. Istorija umetničkih ideja se fascinatno ubrzala, što je dovelo do zasićenja. Uđite sad u bilo koju galeriju savremene umetnosti, retko ćete videti nešto novo. Sa druge strane, u vremenu post-industijkog i genetski modifikovanog sveta simulakruma, teško je bez pažljivijeg udubljivanja uspostaviti odnos sa prošlošću, dešifrovati kodove tradicije. Kada sam se u prvom razredu gimnazije prvi put susreo sa antičkom književnošću, homerovski heksametar mi je bio stran, ništa nisam razumeo. Mnogo su mi bliža bili vizuelna, kompjuterska poezija, umetnička praksa novih medija, neoavangardni eksperimenti, koji nastaju svuda oko mene. Tek na studijama književnosti, trebalo mi je celo jedno leto da pročitam Ilijadu i Odiseju, spoznam svu grandioznost velikih antičkih epova i otkrijem lepotu knjiženosti nekih prošlih vremena. Odrastao sam u vremenu informacionih tehnologija i ne želim ničemu da sudim, ali ne bežim od kritičkog promišljanja. Poput onoih likova iz filma Stalker Andreja Tarkovskog, krećem se između Internet sajtova i Gilgamešovih pevanja, opustošene Troje i kompjutera zaraženih virusima, Maljevičevog kvadrata i Njigoševe Luče mikrokozme. Ako me drugi tako vide, nemam ništa protiv da budem post-moderni tradicionalista.

Ako o mlađoj generaciji na Balkanu možemo da govorimo kao o savremenim nomadima, kako gledate na trend iseljavanja mladih (ćesto obrazovanih) ljudi sa Balkana na zapad Evrope? Šta ti ljudi nalaze tamo, osim onog najočiglednijeg – novca i karijere?

Kao što postoji trend da mladi ljudi odlaze sa Balkana na zapad Evrope, sve je više onih sa zapada koji dolaze na ove naše prostore. Dovoljno je samo posetiti novosadski Egzit. Od postanka sveta do danas ljudi su putovali i selili se sa jednog mesta na drugo. Nekada zbog ratova i kuge, nekada iz radoznalosti i želje da upoznaju nove prostore. Kada bi mi neko ponudio da odem u Ameriku, najmoćniju i najbogatiju silu na svetu, o kojoj gotovo sve mogu da saznam gledajući televiziju, ili da posetim siromašnu i za mene civilizacijski udaljenu afričku zemlju, koja za mene predstavlja nepoznanicu, našao bih se u ozbiljnoj dilemi. Za svojih trideset godina, nisam puno putovao. Nekoliko puta u okolne zemlje. Nomadizam, u virtuelnom ili u realnom svetu, na neki način obeležava vreme u kojem živimo. Mi možemo putovati od sajta do sajta, ili hodati ispisujući knjige, kao što je to godinama radio najveći umetnik današnjice Miroslav Mandić. Krenuvši 9. novembra 1991. sa groba Vilijama Blejka, on je deset godina hodao, praveći ogromnu plavu ružu na tlu Evrope. U jednoj od svojih knjiga «Ruža lutanja», zapisao je:

Na istoku Evrope se ljudi plaše novca da ih ne uprlja, a ne plaše se svoje lenjosti, koja ih je već uprljala.

U jednoj pesmi kažete: I da je Jov živ / Bio bi post-modernista / U svakom trenutku spreman / Za jedan Internet surf. U drugoj kažete kako Vaš drug, nasuprot Vama, koji surfujete Internetom i šetate se velegradom, odlazi u manastir. Koji je smisao ovih religioznih motiva? Da li religiju percipirate kao anahronu i preživelu kategoriju, kao šansu za vraćanje u stanje praiskonske čistote, ili pak nešto treće? Koliko je ona važna danas?

U savremenom svetu, praiskonsku čistotu možemo naći i na đubrištu. Sve je energija i ona nikuda ne iščezava. Religiozne mitove vidim isključivo kao književne metafore, iako verujem u Boga. Danas je svaka stvar samim svojim postankom anahrona. U krajnoj liniji i čitava Post-moderna je anahrona u odnosu na Modernu. Savremena civilizacija proizvela je sopstvene mitove. Amerika je mit i Kuba je mit, Sida i Antraks su mit, pa i Internet ili web-sajt. Ne verujem u linearni napredak i progres čovečanstva. Jov može živeti u zemlji Uzu, ili u današnjoj Americi. Ja lično mogu surfovati Internetom ili šetati velegradom, a moj drug može odlaziti u manastir. Bitno je uspostaviti nekakav smisao u narativnosti, ispričati priču. Prostor i vreme nisu bitni. Religija je za mene nešto četvrto, peto, možda čak i šesto.

Kako se Vaša poezija odnosi spram sveta: kao korektivni, regulatorni mehanizam, ili saobraća sa tim svetom njegovim jezikom i simbolima (i samim time, možda, postaje njemu saobrazna)?

Po meni, dobra poezije ne bi trebala nikada da ima bilo kakav unapred određen imperativ u odnosu na svet. To se posebno odnosi na poeziju u doba Moderne, kada je jezik pesme postao autonoman u odnosu na društvo i sredinu u kojoj pesma nastaje. Ipak, čini se da moja poezija saobraća sa tim svetom njegovim jezikom i simbolima. Time se, na izvestan način, razbija magija poezije. Iako u pesmama u zbirci «Nove domovine» ima dosta proznih i esejističkih elemenata, koji se odnose na društvene prilike u današnjem svetu, nisam želeo da moja poezija ima bilo kakvu korektivnu ulogu. Pesme su nastale u jednom vremenu i prostoru i to im je sigurno dalo posebno poetičko obeležje. Iako za mene, kao što sam već rekao, vreme i prostor nisu bitni, ono što sam imao potrebu da iskažem, morao sam da smestim u nekakav okvir. Pišući o lirici velikog pesnika našeg jezika, Momčila Nastasijevića, drugi veliki pesnik, Vasko Popa, rekao je da se tajni možeš predati, ne možeš je otkriti, možeš postati njen deo, ali je ne možeš saznati. Jezik savremene poezije je u velikoj meri proziran, transparentan i saobrazan jeziku i simbolima sadašnjice. Mnogi pesnici više i ne pokušavaju da tragaju za tajnama. Ipak, poezija ne može biti nikakav korektivni, regulativni mehanizam. Takvi pojmovi pripadaju nekim drugim poljima ljudske delatnosti.

Generalno, kako vidite pesnika/kinju danas: njegovu poziciju u svetu i naspram sveta, da li on/ona može i treba da utiče na svet? Ima li smisla angažovana književnost i kome je ona upućena?

Ne mislim da je pozicija pesnika ili pesnikinje u tolikoj meri marginalizovana u odnosu na svet, koliko se o tome priča. U književnim krugovima vlada uvreženo mišljenje da u poslednjih pedesetak godina dominira proza, kako je pesnika sve manja i manje i da poezija izumire. Ipak, ako malo bolje pogledamo, videćemo da su veliki pesnici i pesnikinje obeležile književnost druge polovine XX veka: Čerslav Miloš, Vislava Šimborska, Silvija Plat, Alen Boske, Čarls Bukovski, Rejmond Karver, Dilen Tomas… Iako su mnogi od njih poznati kao prozni autori, njihova poezija je i te kako čitana i ima svoju publiku. Ako se osvrnemo na mikro-plan, poezija živi. U poslednje četiri godine, pojavilo se dvadesetak novih pesničkih imena na književnoj sceni Novog Sada, koji svoju kreativnost iskazuju kroz različite oblike ispoljavanja. Performansi, večeri Slem poezije, živi nastupi, zajedničko pisanje kroz radioničarski rad, dokazuju da je poezija, barem na ovim prostorima još uvek atraktivna. Da li kroz slušanje pesama navedenih pesnika uz gitarsku pratnju, koju je po novosadskim lokalima izvodila grupa Fantazuka nova, ili kroz projekat lilitiranje, a u okviru kojeg je izvođena poezija isključivo poznatih i nepoznatih pesnikinja. Posebno zanimljiv pesnički poduhvat performativnog izvođenja i zajedničkog pisanja poezije bile su Poetske rupe, u okviru kojeg su poeziju izvodili novosadski pesnik Dušan Pržulj i pesnikinja Maja Solar. Suština njihovih nastupa je bio direktan pesničko-politički angažman i dekonstrukcija prostora institucionalizovane kulture u kojima je poezija izvođena. Dokaz da angažovana književnost može da uzdrma uspavanu masu, konzumente potrošače kulture u globalizovanom svetu, jesta nastup Poetskih rupa u udarnom terminu Exit festivala 2007. Ovaj performans nikoga nije ostavio ravnodušnim, jer je postavio mnoga važna pitanja o odnosu starog i novog, Egzita kao demijurga koji širi svoje pipke po Petrovaradinskoj tvrđavi i jeftinoj vašarskoj zabavi. Masa koja je prisustvovala performansu psovala je, okretala glave i odlazila. Organizatori su bili besni, optužujući performere da su zloupotrebili gostoprimstvo Exit-a. O Poetskim rupama možete čitati na blogu http://pantomimiccarka.wordpress.com/. U ovom slučaju. angažovana poezija je delovala na ljude ali, nažalost, niko nije ništa razumeo. Odnos prema angažovanoj književnosti na najbolji način oslikava odnos književnika prema svetu u kojem živi. Svaka angažovanost u umetnosti nosi sa sobom i određeni rizik stvaranja, a rizik i uzbuđenje čine umetnost i književnost zanimljivim. Po meni, svako preispitivanje postojećeg poretka u kulturi, kao što su to radile Poetske rupe ima smisao.

U pesmama Vam se pojam pornografija javlja kao simbol otuđenja i vrhunac samodovoljnosti današnjeg čoveka. Možemo li govoriti o pornofiliji savremenog čoveka i kako ona utiče na međuljudske odnose?

Samozadovoljavanje je nešto što spada u privatnu, intimnu sferu svakog pojedinca. Pornografije je bilo i uvek će je biti. Ipak, za mene, to je samo jedna fikcija. Simulakrum u kojem se sve kraće i kraće zadržavam. Svako veče mogu da upalim poseban kanal satelitske televizije i gledam pornografiju iza koje ne stoji nikakva dublja priča. Pornografija je postala dosadna. Sve to, naravno, utiče na međuljudske odnose koji su sve površniji.

Vi kažete: nemam nostalgiju, Ali moram jednom / Da pronađem novu domovinu / Sednem za sto / I ređam logičke blokove / Iz prvog razreda osnovne / Ispod stogodišnjeg  hrasta. Šta za Vas znači nostalgija? Da li ona sputava čoveka, ima li u njoj prizvuk depresivnosti?

Sva moja nostalgija odnosi se na XX vek u kojem sam rođen i u kojem sam proveo jedan deo svoga života. XX vek je doba velikih umetničkih dometa. Pomenimo samo imena poput Sigmunda Frojda, Franca Kafke, Bertolda Brehta, Alberta Kamija, Žan Pol Sartra… Duh vremena i atmosferu u kojoj su oni živeli i stvarali možemo samo da naslutimo. Ponekad mislim da su nostalgične slike koje nam se javljaju samo mentalne projekcije i da potiču iz knjiga koje smo čitali. Slike prošlosti moguće je demistifikovati. Ređati ih kao logičke blokove iz prvog razreda osnovne škole. Igrati se sa njima. Jedno vreme je zauvek minulo. Ma koliko se divili navedenim veličinama XX veka, ne treba zaboraviti da je taj isti vek proizveo dva svetska rata, atomsku bombu, koncetracione logore, elekričnu stolicu… U njegovoj poslednjoj deceniji imali smo prilike da gledamo najužasnije ratne prizore u neposrednoj blizini. Tela su se raspadala pred našim očima, kao u pesmama Gofrida Bena, oko nas se osećala atmosfera Munkovog Krika. Ja mogu biti nostalgičan prema vremenu u kojem su rođeni moji roditelji. Mogu naslućivati kako se tada živelo. I moje detinjstvo je nepovratno prohujalo. Kako vreme bude proticalo, sve ćemo se teže vraćati u ulicu divljih kestenova, o kojoj je pisao veliki Danilo Kiš.

Kako doživljavate/komentarisete dobijanje Međunarodne nagrade za kreativnost mladih, koja će vam biti urucena 12. avgusta u Novom Sadu? Dokle autore u Srbiji prati oreol „mladi” autor i da li je to neka vrsta čuvanja terotorije za starije (tj. etablirane, pozicionirane) pisce.

Međunarodna nagrada za kreativnost mladih (povodom Međunarodnog dana mladih) biće mi uručenana inicijativu novosadskog pesnika Stojana Simića – Krpice, uz podršku Jovana Mihajila. Nije novčana, dodeljulje se bez odlučivanja žirija i izbegnuta je svaka mogućnost lobiranja. Posebno mi je drago što nagradu dobijam na inicijativu Stojana Simića – Krpice koji je, u okviru Mreže svih kreativnih, afirmisao i promovisao na stotine novih pesnički imena, različite starosne dobi i poetičkih opredeljenja. Na osnovu ličnog entuzijazma, bez podrške zvaničnih kulturnih institucija, spontanim organizovanjem književnih večeri po kafićima, na ulici i drugim atipičnim mestima za čitanje poezije,on je svojim delovanjem dao poseban pečat književnoj sceni Novog Sada u poslednjih nekoliko godina i učinio da ona postane aktivna i živa. Ne delim ljude na stare i mlade i ne očekujem od države nikakvo priznanje, iako je lepo što duže biti mlad. Mladost pruža veće mogućnosti za avanture, istraživanja i rad na sebi. Na svu sreću, barem za sada, ne zalazim u teritoriju koja je rezervisana za starije, etablirane pisce. Što je duže moguće, treba ostali izvan tog prostora.

Dragan Radovančević