Postoji magija u prirodnim elementima. Voda, vatra, vazduh i zemlja zaista imaju neverovatnu moć da nas očaraju istovremeno nas čineći minijaturnim. U tom smislu jasne su i privlačnost i zahvalnost koju ljudi osećaju prema neverovatnoj sili i podatnosti prirode koju elementi čine. Verovatno da je najveća strast koju ljudi osećaju ona prema vodi, odnosno prema morima i rekama. Gledanje u vodu oplemenjuje maštu i istovremeno opušta. Ljudi to isto kažu i za pecanje odnosno ribarenje, mada nikada nisam imao strpljenja za to, što me, međutim, ne sprečava da uživam u knjigama koje govore o vodi i ribolovu.
Faruk Šehić je prošle godine objavio neobičan roman koji ima naslov geografsko-turističke monografije “Knjiga o Uni”. Narativ je podeljen u dva glavna toka: jedan je detinjstvo pripovedača u gradiću na Uni, njegovu ljubav prema reci i pecanju, kao i katalog vodotoka koji omeđuje iskustvo naratora; drugi, pak, predstavlja rat u Bosni i učešće Mustafe Husara u njemu, kao i posleratne godine obeležene traumama koje su proistekle iz učešća u borbama. Ova dva toka stoje u kontrapunktalnom odnosu u kojem se međusobno reflektuju i jedan kroz drugog govore o potrazi za smirenjem, za nečim što bi predstavljalo stabilnost i čvrstinu u identitetskom smislu. Kao da pripovedač želi da pronađe mesto sa kojeg će moći da kaže da su Ja koje je raslo u mirnom gradu na Uni i bivalo zaljubljeno u reku, prirodu i ljude koji su voleli reku i Ja koje je ratovalo, ubijalo i svedočilo zločinima ista osoba. U tom smislu, naslov knjige se može pročitati i kao knjiga o Jednom, jer Una nosi ime čiji je koren u latinskom “unus”, jedan.
Objedinjujući ova dva toka romana hipnotizerskom seansom kroz koju voljno prolazi, narator ima priliku da se kroz sećanja kreće prostorima svog detinjstva, ali i onima traume i sna. S obzirom na svoju tematiku, narativ je ispisan poetskim jezikom koji na momente spontano prelazi u stihove. U tom smislu pripovedanje nije linearno niti uzročno-posledično povezano. Ono se pre kreće metodama slobodnih asocijacija, gde se lirske slike detinjstva prekidaju snovima sa zastrašujućim prizorima iz rata. Ovakva narativna perspektiva i pripovedna situacija omogućuju da u njemu u podjednakoj meri funkcionišu istorija i imaginacija, realistički i fantastični pasaži i da to ne deluje neprirodno nakalemljeno jedno na drugo, naprotiv.
Čitav narativ u stvari je melanholično sećanje na bolju i užasnu prošlost ispripovedano iz nepodnošljive sadašnjosti, ali ono nije bez svojih književnih odnosno kulturnih referenci. Faruk Šehić je izuzetno inteligentan autor, koji odlično poznaje tradiciju unutar koje stvara te se u njegovom narativu oseća ne samo autentičnost doživljenog nego i razumevanje pročitanog/viđenog/naučenog. Intertekstualnost koja se kreće od Apolinera, preko francuskih nadrealista, Celana i Kiša, dodaje knjizi značajnu dimenziju istraživalačkog koje se ne kreće samo u unutrašnjoj dijahroniji, već i u večnoj sinhroniji književnosti ulazeći sa velikim piscima i delima u neprekidan i uzajamno oplemenjujući dijalog.
Žalost i melanholija imaju zajednički osnov – gubitak. Žalost, kaže Frojd, s vremenom prolazi, jer ego nalazi snage da prevaziđe nestanak objekta. Kad je u pitanju melanholija, interesantne su dve njene osobine koje pominje otac psihoanalize u svom čuvenom članku o žalosti i melanholiji (Trauer und Melancholie): jedna je tendencija osobe da negira svoj ego, da ga isprazni i osiromaši, a druga je činjenica da psihički rad melanholije ne gubi snagu sa protokom vremena. Kada, dakle, Faruk Šehić gotovo na samom kraju zapiše: “Shvatio sam da pišem knjigu o melanholiji, ona je štit sa svjetlosnim rečima”, onda nam, da tako kažem, daje jasan signal o samoj strukturi narativa i načinu na koji je on konstruisan. Njegovo uporno, gotovo opsesivno vraćanje na temu kuće, reke, grada, ali i rata i ranjavanja govore o radu melanholije. Međutim, druga stvar je značajna u pomenutom citatu, a to je “štit sa svjetlosnim rečima”. Na nekoliko mesta u priči Mustafa Husar će reći da su mnogi od njegovih prijatelja iz brigade izvršili samoubistvo. On, pak, odoleva ovom porivu, tako karakterističnom za ono što je psihoanalitički kružok oko Frojda zvao Shell-Schock, a što nam je danas poznato kao PTSP, i čak na kraju stiče snagu da izađe na ulicu sa sasvim suprotnim porivom da “zagrli cijeli horizont, zajedno sa nepomičnim nebeskim tijelima”.
Šta je uticalo na ovu promenu, šta je dovelo do toga da narator uspe da proradi (durcharbeiten) svoju traumu/melanholiju i da se na neki način odvoji od nje, da pobegne iz njenog delokruga? Očigledno da je pisanje, a ne melanholija štit sa svjetlosnim rečima. Snaga da se izrazi, da se iskaže, u romanu prikazana kao hrabrost da se narator podvrgne hipnozi, jeste način na koji Mustafa Husar uspeva da nadvlada svoje stanje. Kroz povratak u detinjstvo i oživljavanje kroz pripovedanje one ljubavi koju je osećao prema reci Uni i prirodi oko nje, te prema kući svoje bake, ljudima u njoj ali, na koncu, i čitavom gradu, narator stiče svest o mogućnosti života koja deluje potpuno izgubljeno tokom i nakon rata. Knjiga o Uni je svedočanstvo da je književnost sposobna da pomogne, da ona ima aktivnu terapeutsku funkciju, ali ne samo to. Ona je i svedočanstvo da literatura može da dosegne i omogući čitaocu uvid u metafizičku strukturu sveta, da stvari učini blistavo jasnim. Jednostavno, u pitanju je remek delo.
izvor: e-novine.com
