Kratak roman Sasvim skromni darovi, napisan je u epistolarnoj, tačnije imejl formi. Radi se o prepisci između dva brata, od kojih je stariji – Živa – vozač u građevinskoj firmi u Zrenjaninu, a mlađi – Vukašin – dramski pisac na konferenciji u Njujorku. Njihova prekookeanska prepiska, koja se odvija tokom 2010, obuhvata intimne, porodične i kulturološke teme. Nesvakidašnjost pozicije u kojoj se nalazi mlađi i izuzetnost događaja koji u tom periodu iskrsavaju pred starijeg brata (otac je teško bolestan), dovode do situacije u kojoj dvojica bliskih ljudi koji se odlično poznaju, počinju da preispituju svoj dotadašnji život i mnoge stvari o kojima se u „normalnim“ okolnostima i ne razmišlja.

Živa je blizu četrdesete godine, a Vukašin deset godina mlađi. Stariji brat je kao dvadesetogodišnjak, početkom devedesetih, proveo nekoliko nedelja na ratištu, što je, po povratku kući u „društvo preživelih vršnjaka“, prouzrokovalo nekoliko postraumatskih, alkoholom ispunjenih godina. Nakon toga nije uspeo da upiše fakultet, počinje da radi kao vozač u rodnom banatskom gradu („u jednom naselju koje je nekad bilo grad“), i postaje neko ko brine o roditeljima i (sahranama) njihovih roditelja, u društvu koje gotovo beznadno tone u „bedu sveopštu“. U njegovim početnim pismima odvija se drama susreta sa sredovečnošću, ili, patetičnije rečeno, trauma suočavanja s krajem mladosti, i to iz autsajderske, gubitničke perspektive.

Šajtinac je vešto rasporedio svoje junake u pozicije koje mu omogućuju da sa različitih strana i sa različitih stanovišta dobro osvetli pitanja koja ga zanimaju. Vukašin je uspešni mladi dramski pisac i nalazi se na konferenciji sa kolegama iz istočne i srednje Evrope. Na taj način otvara se prostor kako za pogled na Ameriku iz „naše“ perspektive, tako i za sagledavanje današnjeg odnosa između društava nekadašnje socijalističke Jugoslavije i komunističkog Istočnog bloka. Bez obzira da li govori o ratovima iz devedesetih, savremenom američkom društvu ili aktuelnoj srpskoj/vojvođanskoj zbilji, Šajtinac uspeva vrlo intrigantno da piše izvan čestih i otpornih kulturno-ideoloških stereotipa, i to na način koji proizvodi utisak spontanosti i nužnosti. To, na primer, znači da se istorija i društvo u Srbiji ne moraju i ne mogu bez ostatka svoditi na „istoriju zločina i krvožednosti“. Svet Šajtinčevog romana, koji se zapravo prostire od Čikaga do Minska, jeste veliki album različitih emigrantskih sudbina, gde je „urođeništvo“ izuzetak, a ne obrnuto.

Roman Sasvim skromni darovi može se čitati i kao porodični roman, o porodici koja je paradigmatična za savremeno srpsko društvo, ali čiji su likovi u priličnoj meri oblikovani izvan socijalne tipizacije. Pored roditelja, tu je Živina i Vukašinova sestra Gordana, baba i deda sa očeve i sa majčine strane, pominju se zatim ujak i stric. Njihove životne putanje predstavljaju skicu srpske/jugoslovenske istorije nakon Drugog svetskog rata: jedan deda je pevao „Nas i Rusa dvesta miliona“, pa zbog toga završio „u kamionu“, dok je drugi bio pobornik „jedinstvenog revolucionarnog puta“; kao student, otac gubi iluzije pri spoznaji o neprikosnovenom i „jednakijem“ društvenom statusu „socijalističke buržoazije“. Kao jedan od razloga za odlazak iz Srbije, stariji brat navodi: „Prošlo je deset godina od 2000. Niko se više ne seća ko je poražen, a ko pobeđen. … Opet su sve to izveli oni! Policija i kriminalci“. Pri tome Šajtincu uspeva da mu tekst na nenametljiv način bude nadideološki, ili možda je tačnije reći – izvanideološki. Čak i sentimentalno sećanje braće na detinjstvo u SFRJ nema površan i stereotipan tzv. jugonostalgičan ton. (Pomalo idealizovano i utopistički rečeno: „Govorim o poukama nad kojima vreme nema nikakvu moć“) Šajtinčev roman je – iako je radnja smeštena u konkretnu srednjobanatsku topografiju, a u tekstu se ponekad naiđe na karakterističnu „lalinsku“ leksiku – ostao izvan i iznad značenjski ograničavajuće i egzotizujuće lokalne boje.

Moglo bi se prigovoriti da je izbor žanrovskog okvira romana, kakav je epistolarna forma, obezbedio autoru lagodnu poziciju da može da govori o različitim sadržajima iz raznih kulturnih i društvenih domena bez potrebe da za to iznalazi odgovarajuću narativnu motivaciju (kolokvijalno rečeno: da bez mnogo truda može da govori o čemu god hoće). Međutim, Šajtinac je ostvario dobru ravnotežu između putopisno-meditativnih, esejističkih segmenata i razvijanja fabule. Ljubavne povesti obojice junaka su pomalo patetično psihologizovane i melodramski aranžirane, ali ne toliko da kvare roman u celini.

Stilska nepročišćenost, ili tačnije stilska aljkavost teksta, iako bi mogla da se čita i kao podražavanje stila imejl komunikacije dvojice bliskih ljudi, ipak je nedostatak, tj. slabija strana Šajtinčevog romana. Sintagma „razdragani pesimizam“, koju je autor postavio u podnaslov prethodnog romana Vok on!, važi i za Sasvim skromne darove, i kao intimna i kao intelektualna dijagnoza sveta o kome je reč.