U Lutajućem Bokelju Malović je na imaginacijski i stilski gotovo fascinantan način uspostavio jadranski zaliv kao jedinstveni autorski književno-topografski entitet. U Prugastoplavim storijama on nastavlja da gradi Boku Kotorsku kao prepoznatljivi geografski i kulturološki znak svoje proze. Malovićeva Boka, koja je mnogo više od pozornice na kojoj je radnja smeštena, ima onu vrstu zavodljivosti koja je možda suštinski kvalitet lepe književnosti, a to je da nastaje na granicama faktografskog i imaginarnog, kao sublimirajući i raskošni palimpsest na kome se u novom osvetljenju vide tragovi različitih istorijskih epoha, kulturnih i jezičkih tradicija.
Malovićeva proza poseduje ogromnu i autentičnu jezičku energiju. Autor efektno kombinuje različite stilove, različite tipove i stupnjeve ironije i parodije, ukršta staru, danas egzotičnu, bokeljsku leksiku sa engleskim frazama iz kompjutersko-informatičkog i pop-kulturnog žargona, i ostvaruje dinamičnu jezičku polifoniju u naraciji. Primereno satiričkim intencijama, priče imaju svedenu fabulu, bez izrazitijih sižejnih preokreta i kulminacijskih preloma: više su portreti ili anegdote, isečci iz života u staroj ili savremenoj Boki. Duhovna i „energetska“ atmosfera koja je tokom vekova evropske kulture srasla uz pojam Mediterana – prostor kreativne potencije i nadahnuća, dostizanja zenita, plodnosti i životnog obilja – ima kod Malovića snažan odjek.
Zbirka sadrži dvanaest priča, koje se na tematskom, pa i stilskom nivou – iako ne sasvim strogo – mogu razvrstati u dve grupe: prvu bih nazvao satirično-antiglobalističkim, a drugu idilično-nostalgičnim, staro-bokeljskim „storijama“. Njihov raspored u knjizi je naizmeničan: prve su označene kao „bele“, a druga grupa kao „plave“, s tim da postoje i dva-tri izuzetka od takvog grupisanja. Uz tekst je pridodato tridesetak umetničkih fotografija Boke Kotorske, čiji je autor Branislav Strugar. One su diskretno ilustrativne u odnosu na tekst, i jedini problem je prilično slab kvalitet štampe.
Postupak u prvom tipu priča može se svesti na sledeće: satiričko hiperbolisanje i ismevanje neke karakteristične pojave za moderni globalizovani svet. Prva priča u zbirci, Demokrasi, donosi distopičnu viziju savremene demokratije i korporativnog kapitalizma kao puta koji neizbežno vodi ka potpunom ukidanju ljudskosti i uvoda u novo robovlasništvo. Nije sporno da zapadna demokratija i liberalni kapitalizam, a onda nužno i njihove „kulturne logike“, na stupnju razvoja kakav su dostigli na početku XXI veka, zahtevaju ozbiljan „remont“. Međutim, kao i u svim ideološkim raspravama, za značenje i vrednost nekog kritičkog stava bitan je kontekst, odnosno, presudno je ko, kako, gde, kada, za koga i sa kakvim ciljem govori.
U priči ani musmah meuniversitat olbrajt Malović ismeva teorijske i metodološke postavke tzv. studija kulture, koje vidi kao trivijalizaciju humanistike i guranje univerzitetske nastave preko ivice apsurda: junak studira na katedri za tatoo i specijalnost su mu genitalne tetovaže. Iako je priča atraktivna i duhovita, Malovićeva kritika studija kulture u našoj sredini je „netačna“, jer ne samo da taj istraživački pristup u akademskom sistemu nije dominantan, nego postoji samo u izolovanim tragovima. Tu, međutim, nije kraj nesuvislostima Malovićeve satire: u toj, a potom i u pričama Čarobni štapić, Nimbus 2012. Soul i Slika u ulju nailazimo na banalno antisemitsko „bockanje“ (doduše u light verziji) i na plitko ismevanje feminističkog aktivizma; koliko je kritika socijalne bede i bezizlaznosti u savremenoj Crnoj Gori opravdana i uverljiva, toliko je banalizovana jeftinim ismevanjem crnogorske državne nezavisnosti.
Priče koje sam nazvao „staro-bokeljskim“ donose konzervativnu idealizacijsku viziju prošlosti, kao vrednosnu protivtežu „demonu napretka“, kako to kaže narator (Bajka o ribaru, U starom Rozopeku). Malovićev tradicionalistički angažman po kome je „jedina zalivska perspektiva u retrospektivi“, uprošćen je i (prividno) naivan, a suštinski oslonjen na devetnaestovekovne etno-nacionalističke mitologeme i srednjovekovne pravoslavno-duhovne vertikale. Te priče ne samo što su arhaično kičaste, i samim tim slabe, nego formiraju kontekst u kojem i one koje bi mogle da budu dobre – to nisu, ili prestaju da budu. Mislim pre svega na pomenute priče Demokrasi, zatim Nimbus, gde je parodiran status koji kompjuterske, gadžetske tehnologije imaju danas naročito kod mladih generacija („tehnološki Hrist“). Taj kontestualni gubitak, odnosi se i na vrlo dobru tipično mediteransku i karnevalski veselu priču O.
Priče www.kotor.com i Žena je opipala koliko je želim u nesuvislosti i nepametnosti angažmana padaju do pamfletskog nivoa, a naknadno imaju autoparodični efekat. U prvoj Malović pokušava da ismeva i „satanizuje“ famozne „antiratne nevladine organizacije“. U drugoj, visoko uticajni brokerski agent (Srbin, pravoslavac) koga zatičemo na poslovnom putu u Grčkoj, leškareći u đakuziju brine o ekološkoj budućnosti planete i doživljava neočekivano preobraćenje: svesno žrtvuje karijeru i materijalnu egzistenciju odbijajući da stavi (ćirilični) potpis na ugovor o prodaji bokeljskih izvora pijaće vode nekoj multinacionalnoj korporaciji – „Ne dam, bre“. Božićna priča, koja zatvara knjigu, primer je idealizacijskog pravoslavno-moralizatorskog kiča.
Kada se podvuče crta, Malovićeve priče pripadaju diskursu srpskog kleronacionalističkog antiimperijalizma, ili malo drugačije rečeno, crkveno-guslarskog antiglobalizma, koji u konkretnim slučajevima/knjigama ima manje ili više zamaskiran vid. To je pozicija unutar književno-ideološkog polja na kojoj se, kada je reč o bitnim autorima mlađe i srednje generacije, nalaze grupa P-70 i Goran Petrović (Demokratija, povoljno). Da se poslužim kulinarskom metaforikom, Malovićeva zbirka je neslana gozba, s tim što so, tačnije odsustvo soli, ovde poprima dvostruku figurativnost, pa se iz gastronomskog prenosi na arhetipski nivo značenja. Kome je zaista stalo do savremene srpske književnosti ostaje mu samo da žali što jedan od najtalentovanijih autora na takav način traći svoj talenat.
