Počinjući pisanje o romanu Bilo nam je tako lijepo Sibile Petlevski (Fraktura, 2011.), moram sebi da postavim pitanje u kojoj meri je roman moguće čitati kao celinu, odvojeno od onoga što mu pripada u prošlosti – roman Vrijeme laži – prvi deo trilogije Tabu, ali i onoga što mu pripada u budućnosti, roman koji će završiti trilogiju. Jedan od argumenata u prilog tezi da je moguće svaki deo posmatrati odvojeno jeste i činjenica da je autorka odlučila da svaki od njih objavljuje posebno, pa je tako između objavljivanja prvog i drugog nastavka prošlo čitave dve godine. Drugi argument koji omogućava ovakvo čitanje jeste da se radi o poznatoj biografiji, odnosno da je Viktor Tausk, o kojem govori trilogija, istorijski poznata ličnost. Drugim rečima neće nam se u procesu čitanja otkriti neki detalj koji će bitno izmeniti sudbinu protagoniste. Ona je unapred već za čitaoca fiksirana i njoj se prilazi samo kao uzornoj, paradigmatičnoj, ona u suštinskim detaljima ne može biti biti otkrivena, ona može biti objašnjena, naratizovana, uvedena u književnost odnosno posvojena, drugim rečima instrumentalizovana. Treći argument jeste da se Sibila Petlevski nije odlučila za hronološki pristup biografiji, ona ne prati život Viktora Tauska od rođenja do smrti, već osvetljava one epizode, one detalje, one odnose koji joj se čine književno zanimljivim i upotrebljivim, ali i one koji mogu da odigraju važnu metaforičku ulogu, da pokažu zbog čega je spisateljici sa početka dvadeset prvog veka važno da piše o pravniku, piscu, lekaru i psihoanalitičaru iz fin de siecla.
Bilo nam je tako lijepo pisan je postupkom koji liči na metode psihoanalitičkog tretmana. To znači da se, za razliku od tradicionalnog hronološkog biografskog pristupa, u romanu sledi niz slobodnih asocijacija (metoda koju je definisao Frojd u svojoj terapijskoj praksi) koje nisu nužno hronološki poređane, a nekada odlutaju tako daleko da naratorka menja fokalizaciju, pa se od Viktora Tauska prelazi na njegovu sestru Jelku, suprugu Martu ili ljubavnicu Lu Andreas Salome. Ono što se ovim skokovitim metodom pripovedanja ističe jeste zajednička sudbina intelektualaca i pripadnika različitih manjina (etničkih i seksualnih), tako da se naslov romana Bilo nam je tako lijepo mora odnositi na čitavu epohu, na procvat i dekadenciju fin de siecla koji u evropskoj svesti nakon drugog svetskog rata važi za zlatno doba. Međutim, mora se, s obzirom da ni autorka ni potencijalni čitaoci više ne dele nikakvo konkretno iskustvo tog perioda, potražiti metaforičko značenje, analogija koja će jasno funkcionisati na principu sličnosti. Čak i ako Sibila Petlevski nije imala nameru da se usredsredi na preneseno značenje svog romana, njeni čitaoci će to svakako činiti s obzirom na sopstveno referentno polje. Na žalost, nema bolje paralele između fin de siecla i predvečerja rata u bivšoj Jugoslaviji, odnosno iz romana na nekoliko mesta izbija poređenje između ova dva razdoblja. Čak i kada Petlevska s manje ili više prava na nekim mestima osuđuje projekat Jugoslavija koji nastaje nakon Velikog rata, jer joj narativ to naprosto omogućava, ona samo pojačava pomenuto poređenje.
Zbirni narativ koji će ujediniti roman u slučaju Bilo nam je tako lijepo nije lik i delo Viktora Tauska, nego epoha i sistem složenih odnosa koji pojedinci grade prema njoj. Viktor Tausk i krug ljudi u kojem se on kreće jesu samo fokalizatori onoga što je pravi interes, odnosno pravi sadržaj složene književne poruke koju roman pokušava da prenese. Stoga se veoma mudro autorka odlučila da ne zadire mnogo u ljude koji su bili nosioci Zeitgeista, poput Freuda, ili Lou Andreas Salome, bez obzira što su i otac psihoanalize i jedna od najuticajnijih žena svog vremena ostavili neobično snažan pečat na sudbinu protagoniste, a možda je i zapečatili. Upravo je to jedna od smišljenih lakuna u tekstu, ono mesto praznine koje nedvosmisleno dokazuje da roman nema veze sa biografijom, da se radi isključivo o povodu i da je neizbežno tražiti analogije između Tauskovog i našeg vremena, a to se pojačava činjenicom da je deo svog života protagonista proveo na prostorima bivše Jugoslavije, u Sarajevu, Mostaru, Zagrebu, Beogradu.
Od manjeg značaja nije i činjenica da je Tausk bio psihoanalitičar i da je pripadao verovatno jednom od najvažnjih intelektualnih krugova u istoriji humanističkih nauka, pokretu čiji se tekstovi i danas izučavaju s jednakim žarom i pažnjom kao i u trenucima kada su napisani, pokretu koji je osporavan i napadan, nazivan najpogrdnijim imenima. Najvažnije nasleđe psihoanalize jeste umeće čitanja, veština da na osnovu nekoliko šturih podataka načinimo složen i koherentan narativ. Upravo je to što čini Sibila Petlevski, na osnovu nekoliko relativno skromnih podataka, na osnovu tuđih izjava, nekoliko originalnih tekstova, na osnovu određenog istorijskog istraživanja u kojima nije moguće pronaći celinu, već samo krhotine/parčiće smisla koji se u tipičnom psihoanalitičarskom postupku spajaju u koherentan narativ u koji pacijent, ovoga puta čitalac, mora da poveruje. Ono što je konačni cilj ove metode, onoga u šta čitaoci/pacijenti moraju da poveruju jeste da je Viktor Tausk zaista paradigmatičan slučaj intelektualca u burnim vremenima čije samoubistvo, na koncu, prerasta u čin koji nosi određenu težinu, nevezanu samo za Tauskovo psihičko stanje.
Značaj ovog samoubistva, njegova egzemplarnost osnažena je činjenicom da se narativ ne zaustavlja u trenutku kada Tausk posegne za ovim činom krajnje slobode (kako su to nazivalil egzistencijalisti). On se nastavlja i dotiče se dodatnih sudbina: Jelke i njenih ljubavnika blizanaca Ernsta i Camilla, Marte, kao i Mariusa Tauska, sina čija pisma iz jugoistočne Azije predstavljaju kontrapunkt čitavom tekstu romana. Ona su, prema rečima njegove majke, potpuno naivna i uopšte ne razumeju šta se događa. Ova kritika budućih generacija, dece zanete mogućnošću putovanja i uljuljkane relativno lagodnim životom, govori o traumi generacije koja je svoje propatila, koja je imala tu nesreću da sazri u burnim istorijskim vremenima. Istovremeno, ova kritika u sebi sadrži klicu kritike kapitalizma i kolonijalizma koji ostaju uzročnici onoga što se Tausku dogodilo. Na taj način, Sibila Petlevski nudi dva odgovora, lice i naličje priče o sudbini svog protagoniste. Jedna je psihoanalitičko oličena u oproštajnom pismu koje je Viktor uputio Freudu, između ostalih. Možemo ga pratiti i kao odraz odnosa koje Viktor ima prema ocu i ostalim očinskim i majčinskim figurama u svom životu, među koje svakako treba ubrojati i njegovu suprugu Martu. Naličje iste priče čini njegovo službovanje po Bosni, u Mostaru i Derventi, priča o čedomorki, odnos prema kolonijama koji je tematizovan kroz likove Martinog oca i Mariusa Tauska i naravno velika klanica oličena u Prvom svetskom ratu. Tek kombinacija duševnog i društvenog stanja može da objasni čin Viktora Tauska koji u ukupnosti ovih faktora ostaje suštinski beznačajan. Naime, Viktorova smrt jeste obeležila sve one kojima je kao poruka upućena, ali život se nastavio i nakon nje, i to život koji je imao smisao i punoću, za sve, čak i za ucveljenu majku koja je umrla u jevrejskom staračkom domu u Zagrebu. Život se sastoji iz prostog življenja i trpljenja, onoga na šta Tausk nije želeo da pristane, ali je u toj borbi on gubitnik. Njegova verenica Hilda Loewe je verovatno nosila ožiljak njegovog samoubistva, ali je ipak napisala ‘Das Alte Lied’ jednu od numera koje se pojavljuju u filmu Kerola Rida Treći čovek.
Sibila Petlevski ne pokušava da nas nečemu poduči svojim romanom. Iako naslov Bilo nam je tako lijepo nosi u sebi neizbežnu melanholičnu konotaciju, čitav roman bi se pre mogao posmatrati kao ironizacija ove rečenice. Jedini koji imaju pravo da to kažu jesu Jelka Tausk i njeni ljubavnici Ernst i Camillo. Svi ostali gotovo da i nisu imali lepih tenutaka u životu, odnosno oni u romanu nisu spomenuti. Drugim rečima, “bilo nam je tako lijepo…” može da se kaže samo iz perspektive današnjeg užasa. Jer dok traje, sadašnjost ne zna za lepotu, ne zna da će sutra izgledati sjajno.
Drugim rečima tek iz perspektive sadašnjeg trenutka, Jugoslavija može da deluje sjajno. Iz perspektive trenutka njenog raspada ona je delovala kao uticajna mašina iz Tauskovog članka koju treba razgraditi. I učinilo se to na nepojmljivo krvav način. Sada možemo da kažemo samo da nam je bilo tako lepo…
Roman Sibile Petlevski igra na to duplo dno, na odjek koji danas treba da čujemo iz priče o Viktoru Tausku. Igrajući na sigurno, gradeći na možda starinski način jednu čvrstu priču koja se račva i pokriva zaista veliki hronotop, autorka se posredno ipak dotakla jedne veoma osetljive identitetske tačke koja boli sve nas koji smo rođeni u Jugoslaviji dajući nam jedno melanholično, ali suštinski tačno stanje stvari.
Vladimir Arsenić
***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
