Već u uvodu svoje knjige eseja “Homo sucker: Poetika Apokalipse” (Algoritam, 2011) Andrej Nikolaidis jasno ističe svoje uzore bez kojih ne bi bilo ove knjige. To su Slavoj Žižek i Žarko Paić. Kako autor sebe smatra njihovim velikim dužnikom, jasno je da je njegov samostalni ulazak u teoriju vrsta ‘kompilacije’ koja je nastala, kako stoji u reklami za njegov roman Dolazak, kao “kolateralni profit pri višegodišnjim istraživanjima i proučavanjima apokalipse”.
Homo sucker možemo posmatrati i u svetlu autorove anksiozne napetosti i egzistencijalne jeze koje čine da, kako autor kaže u uvodu, bude zaglavljen između dva pola: potrebe za Zakonom, u Lakanovom smislu te reči, odnosno za simboličkim poretkom kojim se u društvu uspostavlja kakav-takav red, zasnovan na zabrani ugrožavanja drugog i potrebe za revolucijom i ukidanjem Zakona, dakle jednim vidom ‘besporednog stanja’, odnosno ‘Apokalipse’. Knjiga je podeljena u tri poglavlja koja prate autorovu razapetost. U sva tri poglavlja osećaju se stalne oscilacije između svesti o konzervativnosti uspostavljenog Zakona i straha od fanatičnih posledica ‘stanja u kome je sve moguće.
Hrist i varvarstvo
U prvom poglavlju knjige, ‘Kako se kalio Kristov čelik’, najviše se oseća autorov publicistički i esejistički pristup temi. Suočeni smo sa informativno prezasićenom, istorijsko-romansiranom ‘zbirkom’ biografija vođa milenističkih pokreta u srednjem veku. Unutar ovog poglavlja na nenametljiv način utkana je ideja da paljenje knjiga (koje počinje u srednjem veku) podrazumeva ne samo simboličku smrt Oca (lakanovski rečeno), niti ukidanje Zakona koji je ‘legitimisan’ postojanjem knjiga, nego i kraj civilizacije. Prezir prema obrazovanju i ‘prosvećenju’ koje knjiga sa sobom nosi, rađa i prezir prema moralu i označava pad u ‘varvarsko’ stanje.
Paradoks je da je Nikolaidisova ‘konzervativnost’ zapravo ateističkog tipa. On ne vidi figuru Hrista kao branitelja Zakona, već kao figuru prvog anarhiste koji je jedini odbacio Zakon u ime nenasilja, odustavši od brutalnog sprovođenja Zakona i dokazivanja sopstvene moći. Apokaliptični ‘sveci’ su uvek nastupali u ime još većeg nasilja i zločina. Hrist svojim primerom žrtvovanja odbacuje bilo kakav ‘državni projekat’ zasnovan na moći. Time se odbacuje i projekat apokalipse ili ‘drugog dolaska’ kao očekivanja uspostave novog poretka božanske moći. Za pravo verovanje nije potrebna ovakva gruba potvrda moći božanstva. Za Nikolaidisa je jedino etički prihvatljiva individualistička pozicija – verovanje bez potrebe za dokazivanjem nadmoći jedne religije nad drugom i ukidanje pozicije lične i političke moći kako bi se sprečila tiranija nad drugim i drugačijim.
Kroz veći deo knjige autor je ‘ćutao’ o svom viđenju figure savremenog homo sacera koju je Agamben istakao – onaj koji može biti ubijen, a ne može biti religijski žrtvovan (osoba u antičkom Rimu bez građanskih prava, zabranjena osoba). ‘Lice’ apokalipse koja dolazi konačno se sagledava u pripadniku mnogobrojnih slamova širom sveta, u homo suckeru, ‘onom ko je popušio’, ‘biološkom otpadu’ civilizacije, nus produktu napretka i izopštenom nepriznatom građaninu globalnog poretka. Najsiromašniji i najugroženiji će, po Nikolaidisovoj prognozi, naslediti svet.
Homo sucker ide u Holivud
Pitanje je zašto je Nikolaidis odabrao da u završnom poglavlju svoje knjige aparaturu cinika i kritičara civilizacije primeni na analizu holivudskih filmova? Moguće je da je to opet vrsta svesti o ‘filozofskom dugu’. Još je Walter Benjamin shvatio da se filozofija mora pozabaviti filmskom industrijom kao moćnim sredstvom estetizacije vladajuće politike i ideologije. Upravo holivudska mašinerija, kao estetski ‘eksponent’ liberalnog kapitalizma i ‘otvorenog’ tržišta, tradicionalno insistira na spektaklu u kome će biti predstavljen onaj (u simboličkom, lakanovskom smislu) Drugi (druge vere, nacije i boje kože ili čak druge, ne-ljudske vrste), ali na oportun, ideološki ‘pripitomljen’ način kojim se ne dovodi u pitanje opravdanost i nužnost postojeće procedure ‘demokratije’.
Posebno su zanimljive Nikolaidisove analize naizgled pro-ekoloških filmova koji se u konačnom ishodu oslanjaju na klišee o apokaliptičnoj smeni jednog poretka drugim, ‘nepravednog’ poretka civilizacije ‘pravednim’ poretkom prirode. Tu je još jednom na delu Nikolaidisova paradoksalna konzervativnost, jer da bi dekonstruisao stvarnu konzervativnost koja se krije iza prividne ideje progresa, on se stavlja na stranu onih koji su prividno protiv ekološkog ‘progresa’.
U tom duhu on analizira filmski spektakl Avatar Jamesa Camerona. Želeći da predstavi čovečanstvo i vladajući kapitalistički poredak kao izrabljivački i etički neodrživ, Cameron će u ‘antikolonijalnom’ duhu predstaviti decu Majke prirode kao ‘urođenike’ sa planete Pandore, koje kapitalisti žele da istrebe da bi eksploatisali rudno blago koje se tamo krije. Avatar, proizvod genetskog inžinjeringa i ‘čiste’ tehnologije, treba da odvrati urođenike od njihovog plana pobune, ali se tokom adaptacije njihovom načinu života zaljubi u urođeničku princezu i okrene protiv ljudske vrste. Tu Nikolaidis vidi ideološku podvalu ovog filma. Da bi priroda procvetala mora se mimikrijski poslužiti savršeno dizajniranim sredstvima tehnologije, ali i isključiti Čoveka iz svog poretka. Na delu je sukob prirode kao carstva tehnologije i čoveka kao homo suckera, nepotrebnog smeća koje mora biti odbačeno u ime progresa. Dakle, na kraju ekološke i etičke sage stoji zločin protiv čitavog čovečanstva, odnosno onih koji nemaju moć da odlučuju i upravljaju ‘tehnološkim napretkom’; dok na kraju sage o ljudskim pravima stoji potreba za njihovim ukidanjem u ime rođenja ‘novog’ subjekta, oličenja čistog terora tehnologije ‘prirode’ (poslednjeg utočišta kapitalizma).
Autor: Nikola Đoković
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This!
(U dogovoru s redakcijom, prenosimo sa booksa.hr)
