Telo pesme pulsira u zavodljivoj značenjskoj nesvodivosti i neizdiferenciranosti, otvoreno za različite vidove tumačenja. Ipak, insistiranje na ovakvom asocijativnom nizanju ponekad dovodi do preteranog gomilanja motiva bez prave poente. Jednostavno, beogradski autor se suviše oslanja na moć asocijacija, a premalo pažnje poklanja dodatnom razvijanju pojedinih ideja, zato su ove pesme često nedorečene usled nedovoljno razrađene kompozicije te izostanka efektnijeg završetka.
Motiv zmije, tako čest u prvoj zbirci, ovde je prerastao u zmaja koji asocira na pramajku sveta, Tijamat, iz sumersko-akadske mitologije. Zmija, koja sa sobom nosi nešto iskonsko, primarno, krajnje jednostavno, ali i zastrašujuće, zamenjena je zmajolikom boginjom koja predstavlja prapočetak sveta, tj. mnoštvo mogućnosti koje tek treba da se ostvare i uspostave novi poredak. Oba motiva upućuju na autopoetičke tačke Stankovićevog pesničkog stvaralaštva: tako zmija asocira na gipkost, neuhvatljivost i nepripitomljenost poezije, dok zmajolika Tijamat predstavlja potencijal nesvesnog koji bi se mogao iskazati kroz pesnički jezik, tj. kroz stvaranje novog sveta. Zapravo, Barka tela se može čitati i kao autopoetički tekst o nastanku i smislu same pesme. Tako nam stihovi Jezik mi se razliva / sporednim rukavcima ukazuju na neuhvatljivost poetskog čina koji je, po Stankoviću, nezavisan od autorove volje – pesnik može samo da osluškuje teren podzemnih pulsacija i da se nada kako će se proces nastanka pesme srećno završiti. Uopšte, ovde se iskazuje veliko poverenje u snagu i delotvornost pesničke reči koja i pre rođenja, tj. izlaska na svetlo dana, živi odvojeno od svog stvaraoca. Uvodni stihovi zbirke, Hodam /iza mene ostaje /brazda nevidljivog / rala što razdire, donose nam viđenje poetskog delovanja kao nečeg što razdvaja autorov i čitaočev svet na dva dela, racionalni i iracionalni. U stihu Glas dobija mi gustinu kamena ističe se snaga nadahnuća usled kojeg pesnikova reč postaje gušća i neprohodnija, ona se pesničkim činom otelotvoruje.
Uz centralni motiv telesnosti, u ovoj zbirci je čest motiv vode kao izvora života i prostora beskrajnih mogućnosti. Sam naslov, Barka tela, upućuje nas na plovidbu nekakvom vodenom površinom, kao i stihovi Preneće me barka tela / na pravu obalu. Dakle, vodena površina je nepregledni prostor koji dezorijentiše lirskog junaka, dok je telo ovde sredstvo (samo)spoznaje, poverljivi pomoćnik u toj neizvesnoj avanturi. Telo je ovde i veza sa svetom, sa prošlošću i budućnošću, sa precima i nasleđem, ono je metafora za ambivalenciju života jer je istovremeno u našoj vlasti, ali i van nje. Tako će u stihu Telo je granica između nas i beskraja telesno poprimiti značenje nečega što nam ukazuje na naša ograničenja i na naše slabosti, na našu nemogućnost da dostignemo više sfere egzistencije. Jednom rečju, Stankovićevo viđenje telesnog je dvojako: telo može biti saveznik, ali i nešto što sputava.
U potrazi za poezijom koja će minimalnim sredstvima govoriti i više od očekivanog, Dragoljub Stanković je propustio lepu priliku da neke tradicionalne simbole i motive dodatno razvije i smesti u savremeni kontekst, a onda eventualno preispita njihov smisao u našoj epohi korišćenjem ironije, parodije i sl. Ovako, Barka tela predstavlja koloplet zanimljivih, ali neostvarenih poetskih mogućnosti.
