Његова поезија еминентно је есејистичка. Такве, и толико добре – мада поприличан број актуалних српских песника сасвим неуспешно покушава да се укрца на нашу поетско-есејистичку (б)арку – нисмо имали досад, и немамо сада. Она има – логично је то очекивати – нешто монтењевско у себи. Промишњање које је у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила!

Наслов последње Мандићеве песничке збирке и више је него симболички. Притом, оквир није често, ако јесте уопште, рабљен као симбол у песништву оних песника који су нашем аутору претходили. Шта се њиме “покрива”? У Мандићевој “верзији” он и не руби; поготову не граничи, не одсеца. Специфичан је ризом (Жил Делез и Феликс Гатари, пишући о Кафки, ризом изједначавају с јазбином, која има многобројне улазе и излазе без врата: кроз сва се и ући и изаћи може, а не зна се која су – ако таквих уопште има – права) у који се продрети може, једнако успешно, са најразличитијих тачака. Шта је унутра: да ли је опесмљено то унутрашње или оно што га, флуидно, окружује? Може ли се – ма колико то у Мандићеву случају парадоксално било – певање песника о којем пишемо означити као певање са руба? Али, непрекидно измичућег! Покретног. Растрчалог. Тиме се указује да одавно, ма шта ми мислили, и ма шта песници у својим песмама покушавали да (ус)тврде, никаквог центра нема. Или, боље: има га, али се он налази, децентрализован, свуда, у исти мах. Може ли нам помоћи размишљање Александра Флакера (додуше везано за авангардне уметничке тенденције) о спирали? Спирала превладава супротности и пропиње се у висине. Притом, превладано не брише сасвим, већ амалгамише у себи.

Збирка је целина, неподељена на циклусе. То подарује посебно повлашћен положај песми којом се она отвара – “Оквири, једва границе, бачен шињел” коју наводимо исцела:

Оквири, једва границе, бачен шињел
Неко би казао, сужен видик –
Машински строј –  за унутрашњост провалије
наизглед ружно место из чијег
обруча искачу пријатељи, људи чије
понашање каткад наличи нестрпљивим
гробарима

Неухватљиви тон мандолине
Ох, да душе

Прва реч наведене песме у множину ставља ону која се налази у наслову збирке. Наслов једначи, она разједначује, збира одвојено. Друга оспорава границе које би се оквирима могле постићи. Трећа, сасвим онеобичена, показује да се нити читава збирка нити било која песма присутна у њој никако не смеју читати на прву лопту. Шињел који уводи, одсутну, ратну тематику,  додуше, већ овде, у првом стиху, је одбачен. Одмах потом уводи се Непознат Неко и до краја збирке остаје ту, као скривено унутрашње око које (п)осматра оно о чему се пева, оно што и он донекле и сам (о)пева. Сужен видик је сведен –  поново онеобичено – на машински строј. Скренута је пажња на унутрашњост провалије, иако ова никакву спољашњост, по логици ствари, не може ни да има. Зашто је место (унутрашњост провалије? у којој се “радња” збива) наиизглед ружно? Какав је то обруч (само тог ружног места – провалије?) из којег искачу пријатељи, али на гробаре налик? Може ли се из њега искочити а да се не оконча у устима смрти? Јесте ли живот оно што пролазност савладати може? И како, ако му је то у моћи? Поготову, ако ни најхрабрији животници и не помишљају да победе оквир. Поента песме, издвојена, одједном “расцветава” значења тако што, амбивалентно, говори о ономе што би евентуално и могло победити оквир (била би то музика, или душа под условом да је има у људима у довољној мери, и да се она једино у музици не находи) али, у исти мах, могуће, и о томе шта би оквир могао бити (звучни талас пун душиног треперења или музика као једино оглашавање душе). Ни друге песме нипошто мање сложене нису.

“Наслови” песама увек су њихови први стихови. Читава збирка пев је о разоквиравању. Ако су нас оквири, и видљиви и они који такви нису били, граничили и спутавали, да ли нас њихово уклањање (под условом да је уопште и могуће, осим у песмама, које јесу сањарење о немогућем као могућем) слободи? И од чега, заправо? И да ли заувек? Неповратно.

Шта је све оквир за Зорана М. Мандића? У песми насловљеној “Наслов”, другој у збирци: Уоквирене слике –  једва оковратници /  […] / Одсецање белине из белине / […] / Тако изгледа прелаз из / једног у други оквир. Ко / шта притом прелази? Слика? Онај ко је посматра? Само гледање? Ево осталих места на којима је о оквиру говор: песници вампири увучени у сирове коже (први стих и наслов песме; чију крв песници, укожени – но, да ли у властиту кожу? – сисају?); куси рамови нечијих нарави (Исто); Наступа тишина. Опет оквир. / Опет, корачница (“Престанимо са међусобним цитирањима”); вирусу оквира (“Свет контура – крупна бордура слике”); Нагнут над својим најновијим лаптопом / Зенесени Бог ћути. Песник будућности, / Помишљам разбиће оквир у парампарчад. // Какво ће нићи ђубриште за њим? / Каква јека парчића, на малом / Простору (Исто); Ослободити се оклопа на брзину уз пут, / Искочити кроз прозор захукталог воза (“Без бриге, ђубриште времена”); У самостанским одајама Апокалипсе / Тамни оквири заобилазе ревизију, бљак (“У самостанским одајама Апокалипсе”); Он нема куда из себе из свог / уоквиреног станишта (“Наступају чињенице”); Старогрчки оквири полако умиру (Наслов песме); Логика љубави руши оквире (“Достојевски је натерао своје јунаке”); Хиљаде адреса а / само један оквир / доказ су љубави (“Хиљаде адреса”); Мрачни оквир броја (Наслов песме); Његов (Христов – Д.С.) сценарио са васкрсењем донео је / Оквире из лудила (“Да оквири нису непобедиви”); Космоидни оркестар најоквирније је / Место апсолутно празног скупа (“У традиционално замршеним сајмовима”); оквир инфузије дисања на сламку (“И Он Душан Мандић”); Све је оквир говорио је Душан Силни / чак и онда када рушиш његов Кинески / Зид у померању претвара се у зид (“Жртва која ће савесно чувати”).

Уз реч собље, оквирач је – нимало случајно – једини неологизам присутан у Мандићевој збирци.      
Слово О налик је на оквир. Круг је оквир. Оквир је и ослобођени, разваљени круг. И човек је својеглави оквир (“У оквирима Поезије”). Лавиринт је, (анти)борхесовски, оквир. Сама Поезија је у смислу / Прикривени оквир (“Сан Бијоја Касераса”). Како се сасвим одоквирити?

Бомбардовани смо жестоким, поетичким сликама: Престанимо са међусобним цитирањима / Као да смо на каквој гозби магараца / […] / ђубриште језика, конзерва цитата (“Престанимо са међусобним цитирањима”); сметилиште језика (“Наступају чињенице”); Ограничен ум, слепо верује / Теоријама (“Представа Фидијеве руке с длетом”); И сам пишући поезију, издвајам из / дубина где су се сурвали / каменови из мора / из земље / из душе / из звезда / из подземља (“Мене ће посетити жена са велом”); Радост је скућити се у поезији (“Уоквирити пуки збир јединице и нуле”; скућавање у поезији далека је, а могуће и сасвим блиска, асоцијација на чувену кућу битка Мартина Хајдегера); Тешко је одредити / када почиње / завршава / Поезија / Бездана уметност / где је (по)етика / (ест)етика / […] Поезија / најневиније занимање (“Сан Бијоја Касераса”).

Мандићева збирка крцата је питањима (често реторским) и поентама. Ове друге се разликују од одсечних, одвојених, “библијских”, присутних у Карантину Раше Ливаде које су сводиле, закључивале и закључавале песму по томе што је изнова “отварају”, чинећи је вишесмисленом.

Пред нама је читав имагинарни музеј уметности, философије, науке, препун имена оних са којима Мандићеве песме, на најразличитије могуће начине, кореспондирају: Фидија; Каравађо; Ван Ајк; Рубљов; Ван Гог; Гоген; Полок; Шејка; старогрчки лиричари; Достојевски; Џојс; Борхес; Биој Касерас; Миљковић; Киш; Ј. С. Бах; Бетовен; Питагора; Еуклид; Сократ; Платон; Аристотел; Тома Аквински; Макијавели; Емерсон; Ниче; Берђајев; Тесла. Ни Христ није заборављен. Као ни Бекетов Годо који још једном није стигао. Међу њима, На првој страни песмарице / Башкари се окупани Бош… (“Песници вампири увучени у сирове коже”), онај за којег нису постојале никакве границе, никакви оквири у које би се сместио. Помињање Емила Сиорана, у песми “У самостанским одајама Апокалипсе” призива, могуће најчувенију и најутицајнију, књигу знаменитог румунског и француског философа Кратак преглед распадања. Мандићева збирка, између осталог, несумњиво јесте и поетски  говор о том истом. Када у песми “Овери време, та, ваљда имаш рукопис за то”, напише стих астматичну државу сунца, њиме се несумњиво алудира на истоимену књигу утописте Томаса Кампанеле.

У Мандићевим песмама збратимљене су математика и музика. Ову другу, пуну оболелих ритмова (“У међуредном слагању”), песник назива: Болести моја („Али љубав траје, увек. Заувек“). У Мандићевим песмама, у којима Време бестидно одмотава завоје (“За завесама хотелске собе”), присутан је особени симултанизам.

Свој роман је својевремено пољски песник Мјачеслав Јаструн назвао Лепа болест. У њему се о љубави говорило. Зоран М. Мандић је показао, и доказао, како се и поезија –  и не само због њене несумњиве еротске димензије, и не само зато што се у њој најлепше, и најприсније, љубе Ерос и Танатос – такође назвати може лепом болешћу. Неизлечивом.

Аутор: Душан Стојковић