Knjiga Natalije Ž.Živković podeljena je u pet tematskih celina (Udah-dah, Senke na ofingerima, U aorti mog srca, Na letovanju i Osećajna braća). Prvi i najupečatljiviji ciklus nije samo uvertira u delo već i adekvatan  rezime za poetiku cele zbirke. Dakle, prvi ciklus, Udah-dah, tačnije prve četiri pesme koje nose i isti naslov sa malim varijacijama (Udah, Udah II, Udah III i Udah IV) na semantičkom planu označavaju jedan mali život. To je mali život kako i knjige tako i bića kao bića. Naime, udasi, jesu čvrsto povezana celina iako jezikom naizgled vazdušasta, gotovo kao da je i nema, dok pojedini stihovi „štrče“ poput antena: „Zašto su ti ruke i noga zalepljene za zid?“; „Stići će ti autobus“ (Udah); „Videh i – „Jesu“: Mnogi ljudi koje nikada nisam upoznala“(Udah III) i dr.  No, kada dublje promislimo to daje bolji „prijem“ pesme  čitaocima. 

Baš kao i u životu tako i u pesmi svaki udah je jedan mali tren. Ako zastanemo onda i primetimo. „Ovako, udahnem/o“. Udah prvi govori o rođenju bića a samim tim i pesme tj. u ovom slučaju i zbirke.  Ona korača ulicom, ona govori, ona peva. A kad peva oseća se zdravo. „Zdravlje je u rečima“. I tu, baš tim stihom koji „otrže sa usana“ ona nam daje distinktivne jedinice za dalje razumevanje njene poezije, daje nam ključ.  Dakle, s jedne strane imamo opozicije zdravo/govoriti/spavati/biti šaren/ biti u šumi i nezdravo/čutati/biti budan/siv/ živeti u gradu. Ovo mogu biti smernice koje se daju detetu počev od njegovog rođenja – učenje o tome  šta je dobro a šta, pak, nije. To se lepo nadovezuje na stih „ Svet gleda ko odojče“ u Udahu II, smisao se ponavlja, svet se polako definiše odgovorom koje je i pitanje „Ne vidi: Svet je u strukturama.“ Da bi već u Udahu III preispitivala postojanje, prispitivala to jesam“Prašina se hvata za nogavicu/Znači jesam“ u jesam li „nisam još stigla da…“ – budem – jer ako jesam i konstatujem da jesam – zašto se onda pitam (kad i pitanje potvrđuje isto). Dakle, zašto se pita? Pita se jer nije stigla da: „cvrlja u zatvoru“, „kockarka bude“, „bude svirač orgulja“, „bez noge bude“ i dr., i kako bi zaustavila taj vrtlog ne-mogućnosti ona dalje kaže: „Ovako, udahnem“ i tu je sve stalo. Vreme je stalo i za čitaoca jer ja ipak jesam – „Vreme je: Sadašnje.“

Valja spomenuti i sledeću pesmu koja se nalazi u okviru prvog ciklusa, jednu od najuspelijih. Dakle,  Žena-so, gde lirski subjekt već u prvoj rečenici zaokružuje sebe, daje granice koje su i smisao postojanja a ovde je početni smisao u vidljivosti. Kada obriše granice onda je neprepoznatljiva “stapa se sa okolinom“ i postaje objekat. Bitan momenat je kada od Realnosti beži u Realnost jer „teško je izmaštati Realnost“, njen beg je stapanje sa morem – beskonačnošću „otvorena kružnica: more i ja“. I u toj beskonačnosti kapljica ona nikako ne bira slučajno da bude so. I opet, pitanje je zašto bira da bude baš so a ne kapljica u moru? Ukoliko bi se kapljica otrgla od mora ona bi nestala, isparila ili bi se stopila sa peskom dok je so  i dalje vidljiva. Zrnce soli ima veću mogućnost da opstane i u ovom slučaju ostavi trag (na Akselu), ostvari ljubav jer samo u tom slučaju je nebitno da li je vidljiva ili ne, tu je ona već Žena-so a ne samo so, žena a ne samo začin. I tada kao žena jeste slobodna i u tonu jednih oponentnih  momenata gde „odsecanje vlasi boli“ i trenutka kada „telo u pesku je“ gde i dno mrmori ona se smeje zajedno sa Akselom celom tom svetu „prastarih/piramida faraona“, smeju se bezbrižno „usnama dva večito mlada deteta“.

Zbirka pesama „U aorti mog srca“ nastavlja se u istom maniru, bezbrižne dečje veselosti, lepršavosti i eteričnosti katkad i pomalo naivno (Španci, Zašto mi rušiš Sneška…) a negde i nevešto pa tako imamo i  manje uspelih pesama (Ona, Ona II, Vojna omaška i dr. ) koje i pored toga nisu opterećenje za čitaoca jer uprkos tome imaju finu notu već malopre spomenute dečje veselosti i lepršavosti. Otud bi se moglo reći da je njena poezija „šarena“.

Važan momenat je  pitanje „ko sam“,  koje bi u neku ruku, moglo bi se reći da je opšte mesto ali ne i u poeziji Natalije Ž.Živković. Ono se  proteže se kroz celu zbirku na vrlo osoben način:  začuđenost nad svetom je ona dečja radoznalost ali se svet pre posmatra unutar bića i ono što lirski subjekat preispituje je sopstvo u tom svetu.  Jer svet se podrazumeva, ako bismo prafrazirali pesnikinju: svet je ono što vidiš i kako vidiš, ali da bi video potrebno je saznanje ko si:
„Po čemu sam različita od stolice? Po čemu sam ista sa bilo čime?“, u upitanosti nema odustajanja:

„Jednoga dana
Ako pojedem jabuku do semena
Saznaću
Pravo ime“

Što se kategorisanja ove poezije tiče, najsrodnija je nadrealizmu, no treba postaviti pitanje je li ovde automatsko pitanje posredi?  Po vrtoglavoj smeni stihovi gde nit smisla može da izmakne i ostane oneobičena izjavna rečenica otrgnuta iz konteksta kao i nizom asocijativnih veza moglo bi se reći da jeste. Ali, kada se bolje zagledamo u formu a ona je gotovo neprimetna i deluje vazdušasto,  jedini trag je semantički preliv koji boji pesmu, ipak, ne možemo reči da je nema – Počev od udaha gde je Udah I i osmišljen od dve strofe ili Udaha III – gde su strofe raspoređene u tri celine i Udaha IV gde je pesma podeljena u četiri strofe.

Pre svega  treba napomenuti neobičnost jezika u pesmi. I pored brojnih neologizama pa i okazionalizama, pleonazama, tautologije a tako i nepravilnih gramatičkih struktura kao i nepovezanost iskaza ili bar naizgled nepovezanih iskaza – koji se opet stapaju u celinu sve daje  viši smisao kako i u  pesmama ponaosob  tako i celoj zbirci. Dakle, pogreške su s namerom korišćene negde manje-više efektne što i nije ništa novo u savremenoj poeziji.

Jezik je, dakle, elastičan. Pesnikinja eksperimentiše i rezultat je najuočljiviji u pesmama Šaputanka, Aksel, Čovek mog života, Podlac. U Šaputanki imamo jednu finu dozu eufoničnosti. Zvukovni sklop pesme svojim ritamskim i glasovnim sazvučjem veoma doprinosi tom osećaju. Na taj način su dva strukturna sloja – zvukovni i semantički dovedeni u međusobni sklad. Ali taj sklad, osim ako nije reč o prvoj strofi:

„Eulalija…
Trebalo je da se zove
Da joj izrastu od reči kljove
Da na hiljadama jezika diše
Da imenom naziva svaku kap kiše“

uspostavljen je po cenu opterećenja teksta ponavljanjem spleta glagola i asonanca. Smisao pesme podudara se sa smislom čuvene pesme „Med javom i med snom“ L. Kostića, Eulalija je baš ta pletisanka, no, naravno, Natalija Ž.Živković nije dosegla tako daleko izrazom iako je na pravom putu. Ako bi se, pak, dalo porediti, njen izraz je najbliskiji Dušku Radoviću doduše samo jezikom kojim je pisala, a ne i temom. Ta sličnost sa D. Radovićem ogleda se u neposrednosti, jednostavnosti jezika i slika kao i iznenadnog naleta duhovitosti (karakteristične su pesme Noćna sloboda, Čovek mog života, Pisci jure čitaoce i dr.). Pesmu Pisci jure čitaoce, posebno bih izdvojila zato što implicira na stanje u savremenoj književnosti. Na primer:

„Bradati pisci jure
Golobrade čitaoce sa
Kačketima natraške okrenutim
Kliču:
Budite čitaoci!“

ili:

„Ušli mladići i devojke
U nekakav hol
Pisci tuda redom prolaze
Diskove s PDF verzijom pronose
Recituju linkove“

što će reći, pesnikinja neposredno ali vrlo smisleno progovara o odnosu pisaca i čitalaca, odnosno o nametljivosti i samoreklama pisaca, gde u moru pisane reči, čitalac se gubi usred  kvaniteta, bespomoćan, jer je kvaliteta sve manje. No, to sad nije glavna tema ove zbirke, već  lakoća kojom pesnikinja plete predivo od stihova.

Osnovni utisak koji imamo o poeziji Natalije Ž. Živković je zapravo ta lakoća. Dok čitamo mi kao da „unosimo“ u sebe „reči pune vazduha“, i baš taj utisak jeste ono što je samoj pesnikinji svojstveno – stih poput vazduha, to je njen lični pečat. I baš zato, s pravom se može reći da je ova poezija tako osvežavajuća: čitalac je, jednostavno, oslobođen težine.