Dan polako ustupa mesto noći. Ulične svetiljke se pale, ptice prestaju sa pesmom, psi lutalice izlaze iz svojih skrovišta i počinju tumaranje bez cilja. Sa kačketom na glavi, podignutom kragnom i naočarima za sunce, opezno koračam ulicom. Vrtim se oko svoje zgrade. Pokušavam da primetim nešto neobično. Da li me prate? Da li su stigli pre mene? Da li uopšte znaju gde živim? Možda ne znaju moje pravo ime, možda ni ja ne znam njihova prava imena, ali jednu stvar znamo i oni i ja. To, da ovo neće proći bez velike buke. Ne vidim ništa čudno. Uobičajeni parkirani automobili, trafika ispred koje lokalci piju pivo, klinci koji igraju tapke na sanduku za sladoled. Odjednom, osećam, neko me hvata za jaknu u predelu lakta. Obliva me hladan znoj.

– Izvini sinko, je l’ ovo ulica Triše Kaclerovića?

Idi bre baba u pizdu materinu! Tolika sranja preživiš, toliko se krvi nagledaš i ne zaigra ti želudac, a sada, zbog jedne babe ti se odseku noge.

– Nije, gospođo, to vam je dve ulice niže.

– Hvala, sine, živ bio.

Nadam se stara, nadam se. Diši duboko, diši, smiri se. Nije samo tvoje dupe u pitanju. Ima onih koji su sada mnogo važniji. Sigurno se sekira i jede što od mene nema glasa danima. To joj u njenom stanju nije ni najmanje potrebno. Skupi muda sada, hajde, budi muško. Jebem ti život. Da li da joj kažem? Hoću… Neću… Hoću… Ma nemam pojma. Moram da uđem. Ne na glavni ulaz. To nikako. Mogao bih da sretnem nekog od komšija. Zadnji ulaz i trčanje do trećeg sprata. To je plan. Nikako lift. U liftu se najlakše gine. Tu kada te nahvataju nema bežanja. Koliko sam ih samo sredio na taj način.

Odlazim dva bloka niže niz ulicu, prelazim kolovoz, uzimam novine i grickalice da izgledam kao neko ko je najnormalnije izašao u bleju po kraju. Približavam se zadnjem ulazu. Nigde nikoga. Odmah trk, krupnim koracima ka trećem spratu, stan 16. Nečujno otključavam bravu, ulazim. Ne čuju me. Utoliko bolje. Šta uopšte radim? Ne znam gde udaram. Kada ti mozak radi 200 na sat, provališ u pojedinim trenucima da uopšte ne razmišljaš, već te samo vozi panika.

Prva vrata desno, kupatilo. Spustam poklopac i sedam na WC šolju. Palim mobilni. Kroz pola minuta počinje da vibrira. Gomila poruka sa propuštenim pozivima i pitanjima od nje. I jedna od koje se ledi krv u žilama, „Gotov si“. Dve reči od kojih se gubi tlo pod nogama, dve reči zbog kojih se osvrćem iako sam u kupatilu. Gledam vreme poruke. Poslata pre tri sata. Možda još uvek imam kakve takve šanse. Još uvek me nisu pronašli. Moram da žurim. Zavlačim ruku iza ogledala sa četkicama, pastom i pomadama. Koverta sa novcem. Trpam je u unutrašnji džep. Skidam slivnik pored kade. Počinjem da bunarim po otvoru iznad. Vadim malu torbicu, pederušu umotanu u najlon. Otvaram je. Dva pasoša sa lažnim imenom i prezimenom, jedan hrvatski, drugi ruski, pištolj sa rezervnim šaržerom, upaljač, set kalauza, prazno blokče i hemijska olovka. Trenutno sav kapital. Snađi se ili umri. Otvaram kupatilo, polako krećem ka izlaznim vratima. Par koraka i napolju sam.

– Tata?! – čulo se iz dnevne sobe.

Jebem ti život da ti jebem život. Ovo mi nije trebalo. Mala je sigurno čula nešto i pojurila ka hodniku.

– Milane, jesi li ti?! – dobro poznati glas se čuo.

Šta da kažem? Da nisam. Da zbrišem? Da li da pobegnem kao najveći ološ u trenutku kada sam provaljen, iako znam da ih verovatno neću nikad videti više?

Ona stoji preko puta. Razmazana šminka oko očiju otkriva plakanje. Drži Maju za ruku koja pokušava da se otme i poleti mi u zagrljaj. Stomak joj je do zuba. Deveti mesec, treba da se porodi za nedelju dana. Da rodi još jedno dete ovakvom lupežu. Lupežu koji se sprema da ode zauvek. Ne zna da li da me zagli ili udari. Ne zna da li joj je drago što sam živ ili bi više volela da umrem, odmah, tu, pred njom. Maja se otela i potrčala.

– Tata, tata!

Grlim je, mirišem joj kosu.

– Znala sam da ćeš doći!

– Naravno da sam došao, princezo. Zar si sumnjala u tvog taticu? – reči mi zastaju u grlu – Mogla bi i ti da priđeš da se pozdraviš – okrećem se ka njoj.

Oči joj igraju od besa. Prilazi mi polako, puca šamarčinu, a onda počinje snažno da me grli.

– Đubre jedno! Gde si ti?! Gde si?! Danima se ne javljaš!

Grlim je nemoćan da progovorim.

– Zašto ćutiš!? Zašto svaki put samo jebeno ćutiš? O čemu se radi?! Moraš da mi kažeš o čemu se radi!

Maja počinje da plače.

– Šššš, nemoj da plačeš, nemoj. Ti si velika devojčica. Hajde, hajde… Pa to se mama i tata samo igraju. Evo vidi, sada će tata da poljubi mamu, i sve će biti u redu.

Ljubim je u čelo, ona se kiselo smeje zbog deteta. Mala se smiruje.

– Hoćeš da gledaš crtaće? Hoćeš srce?…

– Aha…

– Hajdemo – postavljam je ispred televizora – Tata mora sada da popriča nešto sa mamom, a ti budi dobra.

Cigara za cigarom. Red mojih priča, red njenog plakanja i vrištanja.

– Toliko dugo si me lagao!

– To je zato što te volim.

– Ne voliš ti nikoga, skote jedan! – ponovo je briznula u plač.

– Volim te…Volim te najviše na svetu. Tebe i dete. Hteo sam najbolje za nas.

Ko zna šta se mota po njenoj glavi. Zajebano je kada posle toliko godina braka shvatiš da osoba sa kojom živiš nije službenik u banci, već čovek koji šalje ljude Bogu na istinu. Ustaje, šeta nervozno, ponovo seda, doliva novo piće, ponovo ustaje.

– Šta ćemo sada da radimo?! Šta će biti sa tobom?! Šta će biti sa nas dve?!

Mnogo pitanja, malo odgovora. Bar ne tačnih. Ona na koje imam odgovor, ne usuđujem se da kažem.

– Moram da se sklonim na neko vreme. Čim sredim poslove preko, poslaću nekoga po vas – lažem sebe.

– Zar ne možeš nekako da ispraviš stvari?

– Ne… – vadim kovertu i iz nje polovinu novca – Evo. Trebaće. Sada stvarno moram da krenem. Javiću se za mesec dana, a onda, krećemo u novi život. Daleko odavde. Samo peščane plaže,ti, Maja, ja, i naš sin.

– Kako znaš da će biti sin?

– Predosećam.

Ustajem, trudim se da izgledam odlučno, oblačim jaknu.

– Nemoj da ideš.

– Moram…

Ponovo plače. Poslednji poljubac. Osećam njene suze.

– Majo, dođi – ljubim je – Tata ide da kupi nešto, a ti budi dobra i slušaj mamu. Je l’ važi?

– Važi… A kada se vraćaš?

– Brzo – stežem kapke, zadržavam suze – Ćao, devojke!

Silazim niz stepenice. Ne smem da se okrenem, ne smem. Napolju počinje sitna kiša. Pretrčavam ulicu. Jebote, još samo jednom. Moram. Moram da se okrenem, to je jače od mene. Poslednji okret. Vidim ih na terasi kako mi mašu. Protiv nekih stvari nema borbe. Mahinalno podižem ruku i otpozdravljam. Osećam bol. Oštar bol koji se proteže kičmom 300 na sat. Milisekundu kasnije, čujem pucanj. Trenutak smrtne tišine prekida njen krik koji se odbija o fasade zgrada. Ležim na trotoaru obrazom naslonjenim na zemlju. Posmatram kako se ispod moje brade stvara velika crvena mrlja. Na momente gubim svest. Prvo na dve sekunde, pa na pet, pa sve više i više… Kiša pojačava tempo. Krv curi ka slivniku kanalizacije. Na kraju, svi završimo među govnima…