Polurazvaljena stolica krcka pod mojom kilažom. Nagoveštava da bi mogla pući svakog trenutka. Ne razmišljam previše o tome. Sedim, pušim drinu bez filtera. Dim me lagano obavija, a onda nestaje, nošen udarima klima uređaja. Ispred mene osam televizora. Ispred njih more ljudi. Na svakom TV-u prenos utakmice svih mogućih sportova i teletekst sa rezultatima. Kladionica, prodavnica lažne nade. Gledam sve te izgubljene face. Drhte im ruke dok drže tikete, oči im lete sa jednog ekrana na drugi, i ubeđeni su, kako će ih Bog ovoga puta pogledati i učiniti da baš njihov tiket bude onaj dobitni. Budale. Nemaju pojma. Najgori su oni koji unapred zamišljaju kako će potrošiti novac iako im još ni prva utakmica na listiću nije prošla.

11:40. Još 20 minuta do početka druge japanske lige. Osećam kako mi vibrira mobilni u džepu. Zvuk je isključen. Zašto nepotrebno privlačiti pažnju. Lagano ga vadim i čitam poruku. Ponašam se kao da se ništa značajno nije desilo. Uzimam parče papira, gledam šifru utakmice, zapisujem je. Pored nje pišem 7+. Kvota 35. Prilazim šalteru, pružam radnici papir i topku novčanica. Prstom joj pokazujem da nema potrebe za pričom. Preznojava se, kuca, dodaje mi tiket.

– Izvolite…

– Hvala.

Posmatram tiket. Potencijalni dobitak – maksimalna moguća isplata. Upravo sam topku novca zamenio običnim parčetom papira. Nekome bi skočio pritisak, neko bi se od nervoze ludački znojio, neko od frke ne bi mogao da sedi, ali to nije slučaj sa mnom. Zašto se nervirati oko nečega što se unapred zna. Mitar je proverena veza. Pouzdan čak i kada je na drugom kontinentu. Nema te prevare u kojoj Crnogorac nije mirođija. „Poslovali“ smo zajedno. Sada mi s vremena na vreme pošalje sms čestitku u znak sećanja na dobra stara vremena. Ah, dobra stara vremena…

 

Prvu utakmicu sam namestio sa osamnaest godina. Mali fudbal protiv lokalnog bogatuna, inače druga iz odeljenja. Imao je dve leve noge, a ložio se kako zna da igra fudbal.

– Imam ekipu, razbićemo vas! – cerekao sa kao blesav.

Ok, možda je njihova ekipa disciplinovanija, bilo je tu momaka koji su godinama trenirali fudbal, vodili sportski život bez alkohola i cigara, ali ništa se nije moglo meriti sa manguparijom iz radničkog naselja. Niko te ne može isprovocirati kao neko ko je ceo život proveo igrajući fudbal na ulici, šutirajući kamenje i smišljajući kako da te prvo napuca loptom u glavu, a tek onda da da gol. Štipanje u prolazu, pljuvanje u uvo i kao slučajno gaženje po prstima bili su standardni repertoar.

– Hoćeš da učinimo utakmicu malo zanimljivijom? – bacio sam udicu.

– Na šta misliš?

– Da igramo u neki novac. Na primer, svi po 10 maraka.

– Hm… Može. Na stranu što ćemo vas razbiti, nego za to još uzimamo lovu. Hahaha. Dogovoreno.

– Ok, sutra u pet na terenu kod bazena.

Znao sam da stalno kubure sa golmanima. Uvek su se menjali na golu. To je bila naša šansa. Znači, zove se Francuz. Francuzovo pravo ime bilo je Dejan, ali svi su ga zvali Francuz, zato što su mu matorci radili u Parizu. Živeo je sa nagluvom babom. Nekada perspektivan golman koji je otkrivanjem čari noćnog života batalio sport i posvetio se flaši. Po ceo dan je blejao po kraju, trošio pare koje mu šalju matori, ponekad pikao fudbal.

– Deki, trebaš mi za sutra.

– Kaži brate.

– Igra se fudbal, sutra u pet kod bazena.

– Treba ti golman?

– Ne za moju ekupu.

– Kako ne za tvoju?

Objasnio sam mu plan.

– Doći ćeš sutra oko pola pet, presvući ćeš se, staviti rukavice i početi da radiš vežbe zagrevanja za golmane. Moraš delovati maksimalno posvećeno. Zatim će stići naši protivnici, debili, koji će nadam se progutati udicu i ponuditi ti da braniš za njih samo kako se oni ne bi menjali na golu…

– Mali, zajeban si kao kratko ćebe.

– Znači, brate, sutra se ne poznajemo. Nemoj slučajno da nam se javljaš kada dođemo na teren. Reći ću ostalima isto. Prvo poluvreme brani normalno. Drugo… Znaš već. Nije ti prvi put.

– Hahaha, važi. Dođeš mi piće mali.

– Biće i više, samo ako sve prođe kako treba…

 

Stigli smo negde oko 10 do 5 bez ikakve želje za zagrevanjem. Bila je to naša provokacija. Čak smo izvadili i pivo. Budale su zagrizle udicu, Deki je stajao na golu i zagrevao se.

– Razbićemo vas! Pogledaj bre kakvog sam golmana našao – drao se punišić.

Kreten. Nije znao šta ga čeka.

– Da počnemo. Trebam da stignem posle za grad da trošim tu lovu što ću ti uzeti.

– Počinji odmah!!!

Prvo poluvreme su nas dobili sa 2:1. Zatim je sevnula golčina sa pola terena. Za njom još 3 komada do kraja i lova se našla u mom džepu. Nisu znali šta ih je snašlo.

– Hvala momci, hvala, bili ste divni. Zadovoljstvo je igrati protiv vas – provocirao sam dok sam brojao pare.

Odvukli su se kao posrani. Šta da se radi. Nisam imao dara za slikanje i pevanje. Zato sam znao da muvam za sve pare…

Foru sa golmanom sam izveo još par puta i batalio. Počelo je da se šuška, a to je znak da je pravo vreme za prekid. Trebala mi je kinta, tražio sam neku šemu, ali ništa. A onda šansa. Kao grom iz vedra neba. Kao kec na deset. Kupovao sam žurnal na trafici, kada mi je prišao čovek i potapšao me po leđima. Znao je ko sam. Predstavio se, pružio vizit kartu sa znakom fudbalskog saveza na kojoj je ispod imena i prezimena pisalo konsultant.

– Biću direktan. Ljudi koje predstavljam misle da im možeš pomoći. U pitanju je velika suma. Pogotovu za nekog tvojih godina. Da li da nastavim dalje?

Bio sam zbunjen. Ko je bre ovaj u odelu i skupim cipelama?! Odakle zna moje ime i prezime? Da li je stvarno taj za koga se predstavlja? Možda mi neko namešta batine za neku raniju zvrčku? Da se okrenem i odem? Nisam mogao. Bilo je jače od mene. Već sam zamislio novac u džepu.

– … Da, nastavite.

– U redu. Kao prvo, ako neko pita, ovaj razgovor i susret se nikada nisu dogodili. Ako ipak nekako procuri, i dođe do nekoga ko ne sme da čuje, posledice će biti loše. Da li sam jasan?

– Da.

– Sledećeg vikenda igra se utakmica baraža za ulazak u prvu ligu omladinaca. Vaš lokalni klub protiv kluba iz Z. Tvoj brat od tetke, koliko ja znam, igra štopera.

– Jeste.

– Ovako stoji stvar. Ljudima iz Z je veoma stalo da njihovi omladinci igraju sledeće sezone sa najboljim mladim ekipama iz zemlje. Valjalo bi kada bi neko malo pomogao, posebno neko iz zadnje linije. Na primer, nesmotrenim startom. Znaš o čemu pričam?

– Znam… Ali… Šta ja imam od toga? I šta moj brat ima od toga!? – podigao sam glas – Ako ga provale, sa njim je gotovo! Može da se popiša na sve te godine treniranja i prolivenog znoja!! Možemo bre na robiju da zaglavimo!

– Polako mali, polako. Znamo da ti brat ne stoji baš najbolje u školi. Ustvari, ne stoji nikako. Verovatno će ponavljati, u najboljem slučaju, polagaće par predmeta. Tu mi uskačemo. Sa školom neće biti problema. Sledeću sezonu nastaviće u beogradskom klubu, naravno u sportskoj gimnaziji sa plaćenim stanom, hranom i džeparcem za provod. Što se tebe tiče… Hm – izvadio je parče papira i na njemu nešto zapisao – Ovo je cifra. Naravno, očekujem da i ti dođeš u Beograd. Mladi ljudi su uvek dobro došli.

Pogledao sam papir. Majko moja! Pogledao sam opet. Ne verujem! Koliki novac! I to u omladinskoj ligi!

– Ja… Pristajem… Za brata ne znam… Pitaću.

– Do srede imaš vremena.

– Kako da vas nađem?

– Ne brini, naći ću ja tebe.

Okrenuo se, zamakao za ćošak i nestao. Da li je to šansa koju sam čekao? Šansa za beg iz provincije i novi početak. Nadao sam se. Nema nazad…

 

– Dobar dan, tetka! Je l’ Neca kod kuće?

– Jeste, upadaj. Eno ga gore u sobi, uči, prilegao na knjigu.

Jeste, kako da nije, sve se plašim. Sto posto je u knjigu ubacio neki magazin sa golim ženama i pustio mozak na off.

– Ako, ako, važno je da ima dobre ocene.

Popeo sam se na sprat i na prepad uleteo u sobu.

– Gde si bre burazeru!

– Uh, idi u pizdu materinu! Preseče me. Ja reko keva.

– Stislo, a?

– Nemaš pojma koliko.

– Znam.

– Šta znaš?

– Sve. I koliko komada imaš, i kod koga, i da će pre ribe poleteti nego što ćeš završiti razred.

– Odakle bre znaš!?

– Ćuti i slušaj me dobro…

Objasnio sam mu sve od početka, šta i kako.

– Tako stoje stvari. Uzmi ili ostavi.

Minut ćutanja. Neverovatno dug. Kao da prolazi čitava večnost. Razmišljao sam da li će sada ustati, nabosti me u glavu i ispričati sve kevi koja će sve preneti mojoj kevi, samo sočnije. Kako joj je sin kriminalac, vrlo verovatno i narkoman.

– Brate… Školu nikada nisam voleo. Ako je ovo šansa da je se otarasim zauvek i zapalim za Bg, pristajem.

Kada si spreman da uvučeš svoju krv, brata, u mutne radnje, a da ne trepneš, spreman si na sve. Zagrlio sam ga.

– A sad knjigu u ruke! Pravi se da učiš. Nema izlazaka u grad. Hoću da si spreman u subotu…

 

Subota. Lep i sunčan dan. Dan odluke. Obukao sam se, vezao pertle, i pogledao se u ogledalu. Da li sam to ja? Da li je to isti onaj dečko koji je do pre par godina vrištao kada njegov tim dobije, a sada čini sve kako bi izgubio? Da, to sam ja. Rob novca, muljator, ološ, ljubitelj hleba bez motike. Čovek u crnom me je našao na ulici isto kao i prvi put. Potapšao me je po ramenu i čim je čuo željeni odgovor nestao je rekavši da se vidimo posle utakmice.

 

Sudija je svirao početak. Momci su se rastrčali. U publici roditelji igrača, mlađe kategorije, dokoni matorci i par semenkara. Sve ukupno, stotinak ljudi, plafon. Igralo se na sredini terena. Klasično krljanje bez šanse na obe strane. A onda šok. Šok za mene. Ni iz čega, lopta je došla do centarfora koji je matirao istrčalog golmana sa 30 metara. Glupi kreten je isuviše izašao sa linije! Na tribini slavlje, tetka i teča se grle, dok ja, sa lažnim osmehom na licu zamišljam kako mi u nekom prolazu lome vilicu metalnom šipkom. Poluvreme. Otišao sam do klonje. Nervozno šetam po WC-u dok mozak radi sto na sat. Smiri se, smiri se. I bolje ekipe su primale po dva gola za poluvreme pa što ne bi i ovi tvoji seljoberi, tešio sam sebe. Kurac moj! Jesu primale od Reala i Bajerna, a ne od tamo nekog R! Drugo poluvreme. Izmena odmah na početku. Ni trener domaćih nije lud. Uveo je odmah još jednu bedeviju umesto napadača. Postavio ga je do mog brata sa prostim zadatkom, samo izbijaj loptu. Najebao sam. Šezdeseti minut – tuča. Oba tima ostaju sa igračem manje. 70 minut, slobodan udarc za goste. Klinac je uzeo zalet, prebacio živi zid, lopta se od golmana odbila do igrača domaćih, pogodila ga u predelu ramena. Penal! Sudija je svirao penal. To!!! To bre!!! Vrištao sam u sebi.

– Sudija, jebem li ti majku ćoravu! – čulo se iz publike – Pederu! Majmune!

Bela tačka. Ajmo mali, ajmo. Klinac se polako zaleteo, a zatim zakucao loptu pod prečku. Gol!!! 1:1. Ajmo zaštitniče prevaranata i ološa, ajmo još samo jedan gol. Vreme je polako isticalo. 90 minut. Golman gostiju ispucao je loptu koja je došla do napadača. Oči u oči sa mojim bratom. Ovaj ga je pustio da ga pretrči, onda krenuo za njim. Sačekao je da uđe u 16. Začuo se vrisak. Šumadijska kosidba. Igrač je vrišao na travi, lopta otišla na drugu stranu. Penal i crveni karton. Burazeru bravo!!!

– Oca mu jebem nenormalnog! – razdrao se teča.

Isti klinac uzeo je loptu. Bez gledanja u pravcu gola. 1:2!!! Kraj. Preživeo sam! Preživeoooo! Pobednici su skakali po terenu, poraženi pognutih glava otišli u svalčionicu. Ostalo je samo da čekam… Čovek u crnom ispunio je obećanje. Koverta je bila spremna.

– Nadam se da se vidimo u Beogradu za par meseci – rekao je na rastanku.

– Računajte na to…

 

12:45. Poluvreme. Na teletekstu rezultat, 2:2. Još 3 komada i to je to.

– Vidi bre ove Japance, kako su se raspucali! Je l’ sam ti reko da ubacimo i 3+ na njih?! – drao se neki lik.

– Ma, brate, namešteno. Nisu dali ovoliko golova od početka lige – drugi je tešio sebe.

Nije ni svestan da je upravo rekao istinu. Svaka peta utakmica je nameštena, samo se o tome ćuti zbog zaglupljivanja širokih narodnih masa. Ne znaju ljudi da za sve treba novca. Za kopačke, lopte, dresove, za sudije, pomoćnike, za putovanja. Pa odakle? Sigurno ne od posete koja je sve gora i gora. Ko se kako snađe. Više ljudi ima u kladionici nego na stadionima. U stvari, kladionica je posećenija od stadiona, pozorišta i muzeja zajedno. U njoj se mole Bogu više nego u bilo kojoj crkvi.

13:00. Drugo poluvreme…

 

Svi putevi vode u Beograd. Najlepši na Autokomandu. Nebitno da li na levu ili desnu stranu, nebitno da li na crvenu ili crnu boju. Tu je najveća lova. Tu se vidi imaš li potencijala za veliku igru ili ostaješ zonska liga pilićar. Kada bi me ljudi pitali čime se bavim, odgovarao bih savetnik pri fudbalskom savezu. Stvarno je tako pisalo na vizit kartici. Majci i ocu rekao sam isto. Njima je to bilo dovoljno da znaju kako je svako dalje pitanje suvišno i predstavlja potencijalni šok za njihova načeta srca. Ni ja nisam hteo da idem u detalje. Tako je najbolje. Je l’ treba da im pričam kako im sin u pola noći sa javnih govornica i sigurnih telefonskih linija zove sudije i cvrkuće, „Šta misliš pičko, da li ćeš dočekati jutro?!“ Ili, „Ako sutra P. ne dobije sa 2 gola, goreće ti stan sa sve tobom, ženom i dvoje maloletne dece unutra“. Je l’ treba da znaju odakle mi stvarno auto, stan na Vračaru i kuća na moru? Ne. Samo osmeh kada dođu u posetu, ćaletu flaša vina, kevi buket cveća, parfem. Moji prsti su bili svuda. Od najvećeg ranga do seoskog takmičenja. Moji i Mitrovi. Mitar je kao i svaki Crnogorac pobegao sa rodnog krša u Beograd. Tipičan Crnogorac. Najveći auto, najnoviji mobilni, najkvarcovanija riba u gradu, taj fazon. Upoznali smo se sasvim slučajno. Nudili smo novac istom sudiji za nameštanje kup utakmice, ali na različite rezultate. On na goste, ja na domaće. Na kraju smo dotičnog prebili štanglom, a njegovu zamenu ubedili da se utakmica završi nerešeno i zajedno stavili lovu na x. Znali smo sve što se događa. Kada ide iz 2 u 1, iz 1 u 2, ko će te sezone igrati 3 za 3, čiji igrač voli da popije, kome kasni plata u klubu. Sve se koristilo. Ponekada smo prevrtali i razbijali automobile, nekada su deca „slučajno“ kasnila na povratku iz škole, ali se uglavnom sve završavalo sa pružanjem koverte sa jedne i pogledom prepunim straha sa druge strane. Ali svemu, nažalost, dođe kraj.

Kažu pametan piše, a budala pamti. Netačno. Da sam bio pametan, nikada ne bih ostavljao pisane dokaze. Ubpok je upao jednog dana, preturio kuće, stanove, računare, telefone, bankovne račune, i našao ono što ih je zanimalo. Mitar je stigao da pređe granicu sa Crnom Gorom i odatle zavarao trag. Mene su uhapsili na teniskom terenu i sproveli odmah iza rešetaka…

 

Tri godine. Tri duge godine. Vratio sam legitimaciju fudbalskog saveza i dobio doživotnu zabranu bavljenja poslova vezanh za sport.

Napolju su se stvari promenile. Kao što sam i očekivao, novi igrači su bili u igri. A kvalitet fudbala sve gori. Idemo iz početka. Preživeo sam zatvor, preživeću i slobodu. Neću valjda na normalan posao kao ovi paćenici. Par dana po izlasku, Mitar se javio iz Berlina.

– Je l’ si živ!?

– Živ sam…

– Posao?

– Ništa. Ovde sam obeležen. Moram da se smirim. Kod tebe?

– Znaš mene, uvek u šemi. Radim sa nekim Turcima. Jesu mundžosi, ali znaju da naprave kintu.

– Je l’ možeš da mi središ papire?

– Mogu. Koliko planiraš da ostaneš?

– Ne planiram da se vraćam.

– Hahaha, uvek si bio lud… Smatraj da je završeno.

– Hvala.

– Čujemo se uskoro, u stvari, vidimo se…

 

Berlin. Miris bureka, Turci koji prodaju kradene parfeme na ulici, automobili iz kojih trešti balkanski melos. Kao da nisi u Nemačkoj.

– Đe si, brate moj!

– Ćao.

– Uuu ala si se ofuco.

– Ne radi im roštilj u CZ-u.

– Hahaha, upadaj u auto. Vodim te na klopu.

Nova mečka, e klasa. Kožna sedišta, svi mogući kompjuteri i jebade.

– Posao dobro ide?

– Onako.

– Sa kim igra Herta? Moglo bi da se odigra nešto – bacio sam udicu.

– Aaaa to ne brate. To nikako. Mi smo ovde sitne ribe. Fudbal drže Albanci i Rusi. Ja sada radim boks mečeve, trke konja, ponekad basket. To ti je to. Ćutim i ne žalim se. Ipak je ovo tuđa zemlja. Bitno da je glava na ramenima. A za fudbal… o tom potom, treba dosta da se ojača.

– Jebi ga… Očekivao sam više.

– Opusti se. Našao sam ti stan. Od sutra radiš sa mnom. Navići ćeš se brzo na Švabiju.

Kada radiš ono što voliš, brzo se uhodaš. Paralelno sam učio nemački i turski, sklapao poznanstva, radio sa Mitrom. Poslovi su se sklapali kulturica. Luksuzni restorani, kožni separei, aktovke sa novcem koje se doturaju od noge do noge ispod stola. Dobar dan i doviđenja. Ništa više. Ništa utoke, ništa pretnje. Samo klimanje glavom, neobavezni razgovori o vremenu, hrani i politici, ostavljanje velikog bakšiša i pozdrav za kraj. Ali to nisam bio ja. Jednostavno, nedostajalo mi je ono nešto. Ona mala doza panike koja ti daje do znanja da radiš nešto za šta niko drugi nema muda, nešto što te tera da se osetiš živim. Počeo sam da mutim na svoju ruku. Želeo sam tu bundes ligu na srebrnom tanjiru sa izblajhanom bundes liga jebačicom pored sebe. Krenuo sam sa organizacijom ilegalnih boks mečeva. Striktno Kurdi, Hrvati, Srbi, Azijati. I striktno bez pravila. Laktovi i kolena u jaja su se tolerisali. Napušteno skladište pivare četvrtkom bilo je mesto okupljanja ljudi željnih krvi. Ubrzo sam ubacio i borbe pasa. Ubrzo i borbe ljudi protiv pasa. Ništa ne kida meso kao bul terijer našprican injekcijama koje se daju konjima za snagu. Još ako posle protivnika krene po publici da vija novu žrtvu, zabavi nikad kraja. Mitar je provalio u kakve sam kombinacije upao.

– Ne valja ti posao, rođo.

– Što! Šta mi fali!!! – drao sam se drogiran.

– Suviše se pročulo, smiri se malo.

– Ne može mi, bre, niko ništa! Najjači sam!!! Najjači!!! – lupetao sam.

– Slušaj me. Ja još malo i palim. Uštedeo sam dovoljno. Ovde vazduh postaje neprijatan, vreme je da se menja klima.

– E? Pičko!… Pa gde ćeš?

– Azija – nasmejao se – Kao i svi veliki igrači. Ako hoćeš možeš sa mnom…

– Ne. Nisam obavio ono glavno. Ono što želim od prvog dana.

– Nemoj da ti se obije o glavu.

– Ne seri previše!

– Srećno, brate moj…

Nismo se propisno ni pozdravili. Zapalio je iz Berlina posle dva dana. Mene je čekalo ono najvažnije. Posao života. Svu ušteđenu kintu skupio sam u zelenu vojničku torbu. Stavio sam je na suvozačko sedište i krenuo ka predgrađu. Zvao se Hrvoje. Ustaša iz Vinkovaca. Mrzeo je Srbe, ali bi za pare pevao četničke pesme i igrao kolo. Zet mu je sudio nemačku drugu ligu. Ovaj vikend je rešavao sve. Derbi začelja. Ko ostaje u drugoj ligi, a ko odlazi da pravi društvo amaterima. Hteo sam da to bude moj oproštajni posao.

– Dakle, ujo, dogovorili smo se?

– Naravno stari. Za kaj ti mene smatraš?

– Ništa, ništa, samo proveravam, to jest, kontroliram, kako ti kažeš.

– Hahaha. Ta šta imaš kontrolirat, ne mogu ti dat račun. Nije ti ovo supermarket, hahaha.

– Važi, onda, u nedelju na stadionu. Ćao.

– Bok, stari…

 

Kupio sam dva piva i kobaje, zauzeo mesto na tribini pored ustaše. Pogledao sam u plavo sunčano nebo. Sledi li posle ovoga duži odmor i sunčanje dupeta na nekoj dalekoj plaži? Znaće se za 90 minuta…

 

Izljubili smo se kao braća rođena. Sudija je ispoštovao dogovor.

– Lova do krova stari!!! – drao se Hrvoje dok je publika posmatrala dva Balkanca kako skaču po tribini kao mala deca – Ovo mora da se zalije!

– Nego kako!

– Znam pravo mjesto. Ljepšu pršut i bolje vino nisi kušao nikada.

– Idemo.

Moralo je ispasti neko sranje. Takav osećaj me furao. Onaj osećaj, kada ti se pred očima pojavljuju stvari koje si pre par godina sanjao. Neka vrsta flešbekova. Jedne sekunde, nastupila je neprijatna tišina, iako je oko nas bilo brdo ljudi. Kao u usporenom filmu. Nisam se prevario. Panduri su nas opkolili, vezali kao salame, i ubacili u maricu za manje od 10 sekundi. Isto sranje i iste optužbe kao u Jugi. Ovoga puta bez korumpiranog sudstva. Jedino što sam mogao da biram jeste hoću li da služim kaznu u Nemačkoj ili dole kod nas. Bolje u Švabiji. Kulturan je to svet. Bolje čuvati bulju od Arapa nego čekati da te naša jajara u CZ-u izbode za kutiju duvana. Rešetke su škljocnule iza. Aufiderzen…

 

Utakmica se završila. 5:3. Tiket je prošao. Porodica će imati hranu na stolu i ostale potrepštine bar narednih 5, 6 meseci. Sada ne brinem samo za svoje dupe. Tu su žena i klinac. Oženio sam se po povratku sa „privremenog rada u inostranstvu“. Nije znala za moju burnu prošlost. Dosta mlađa od mene, pala je na polu sedu kosu i stare mangupske fore. Pogledao me Bog. Klinca sam dobio relativno kasno. Kada odem na roditeljski, misle da sam mu deda. Boli me kurac! Ljubi ga ćale. Ima 9 godina i trenira fudbal. Telefon ponovo vibrira. Ovoga puta nije poruka. Poziv od kuće, žena.

– Halo?

– Gde si?

– Evo, šetam po gradu – trudio sam se da prikrijem buku sa ekrana.

– Nadam se da nisi zaboravio na Nenadovu utakmicu…

– Gde to da zaboravim?! Upravo sam krenuo tamo.

– Požuri, znaš koliko mu to znači.

Klinci su svake nedelje igrali mini ligu. Skupljalo se tu dosta roditelja. Debeli očevi koji u životu nisu potrčali i iskompleksirane majke koje su međusobno ogovarale muževe. Užas. Kupio sam kutiju čokoladnih bombona i krenuo ka balon sali. Ušao sam pred sam početak. Mahnuo sam nasledniku i seo u treći red. Bilo je tu talentovane dece. Moj mali je kidao. Gol i asistencija. 3:0 poluvreme. Sišao sam do dece, poljubio ga u kosu i izvadio kesu sa bombonama.

– Hajde šampioni, uzmite – pružio sam kutiju bombona.

– Hvala! – vikali su u glas.

– Vidim da ih razbijate.

– Najbolji smo – opet su se razgalamili.

– Znam, znam… Ali vidite, nije lepo da stalno pobeđujete. I oni vole da daju koji gol. Šta kažete da ih pustimo da na kraju bude 3:3? Onda vas čika V sve vodi na kolače i sok.

– Može! – zagraktali su.

– Hajde, uzmite deco bombone, uzmite.

Vratio sam se na tribinu.

– Pih, koji sam ga kurac dovodio kad ne mogu da pređu centar! Ne mogu, bre, jedan gol da daju! – drao se debeli nezadovoljni otac pored mene.

– Polako, biće bolje. Ima još da se igra.

– Nema šanse, užasni su.

– Hm… Hoćete da učinimo drugo poluvreme zanimljivijim?

– Kako mislite?

– Kladim se u 100 evra da će ispustiti pobedu.

– Ha, pa vi niste normalni!… Pristajem. Odakle vam ta suluda ideja čoveče?!

– Jednostavno, imam neki osećaj…