Sat je neumorno siktao ispuštajući najretardiraniji mogući zvuk dobrih deset minuta. Plastično kinesko sranje od sto pedeset dinara. 7 i 15. Jebem ti život! Zgrabio sam ga, istrgao baterije, i pobednički se razdrao – Pišti sad, pizda ti materina! Odvukao sam do klonje. Gurnuo sam prst koliko god sam mogao. Mlaz je krenuo. Špagete od sinoć trčale su počasni krug po wc šolji. Zatim su predale štafetu bureku od preključe. Dobro jutro. Moram pod hitno da prestanem da pijem. I da pušim. Evo od prvog. Majke mi. Pišao sam, oprao zube, stao ispred ogledala. U pizdu materinu, na šta ličim! Kao da sam prespavao na železničkoj stanici u Žitkovcu, a ne u krevetu. Brada od tri dana neuredno se ocrtavala, oštra kao šmirgla. Nikada se ne brijem ujutro. Jutro je najgori deo dana. Još ako je napolju sumorno, sa onom sitnom kišom, ko stvoreno za samoubistvo. Razmišljao sam, ako bih sada morao da se brijem, sasvim sigurno bih popizdeo nakon tri minuta, žiletom naglo cimnuo preko vratne žile, skljokao se preko lavaboa, i tu, na šarenim hladnim pločicama, iskrvario i skončao. Ne hvala, preskočiću.

Uključio sam mobilni i krenuo sa oblačenjem. Odmah su stigle dve poruke. Jedna sa par propuštenih poziva, i druga sa nepoznatog broja sadržine: „Kakav ste vi car! Obožavamo vas! Kiss“. Naravno, i smajli za kraj. O, Bože. Osvrnuo sam se na džumbus po stanu u koji kao da je pala bomba. Sa postera na zidu prašili su Stonsi. Dokaz da kvalitetna droga i seks sa nepoznatim ženama produžavaju život. Seks, droga i rokenrol! 7 i 35. Kasnim. Opet kasnim. Strpao sam na brzinu neke papire u torbu, šutnuo gomilu crteža na podu i krenuo na šljaku.

Jebeni posao. Posao je najgori deo svačijeg života. Zbog njega nastaje većina problema i nesreća. Prvo kukaš zato što si bezposlen i zevaš po ceo dan, onda se zaposliš, dođu obaveze, počne da te jaše kako ko hoće, kad hoće, da bi na kraju shvatio kako ti je pre ipak bilo puno bolje. Ne zna čovek šta ima dok to ne izgubi. Jebi ga, od nečeg mora da se živi. Ko bi rekao da ću ja jednoga dana imati normalnu šljaku. I što je najgore, da se bavim pedagoškim radom! Ej, ja da nekoga podučavam! Zadnje vreme došlo. Predavao sam likovno u gimnaziji. To je, po rečima mog ortaka Šoneta, bio boemski posao. Citiraću njegove reči posle par piva i šest stomaklija: „Brate, šta te boli kurac. Naučiš šta ima u tom njihovom planu i programu, kako li se već zove, i to posle vrtiš u krug ceo život. Što!? Da neće možda da se rodi neki novi Da Vinči ili Van Gog!? Da neće slučajno da se desi barok ili neko drugo sranje ponovo?! Idi bre! Još možeš da zevaš u klinke do mile volje. Hahaha! U suštini, klince zabole za umetnost i kulturu. Pola njih da pitaš ne bi znali ko je naslikao Mona Lizu ili u kojoj zemlji je Luvr. Zato znaju sve zvezde Granda. Trenutno se lože na tenis, ali čim počne Veliki brat, prešaltaće se na to“.

Bio je u pravu. Osim kod jedne stvari. Zevanja u klinke. Nisam se zadržao samo na zevanju. Čvrsto sam obećao sebi, bez petljanja sa učenicama. To obećanje sam pogazio posle 10 minuta prvog radnog dana. Vrteo sam se po školskom hodniku ispred kancelarije, pokušavao da provalim na koju stranu treba da krenem, a onda sam je ugledao. U uskim farmerkama i očima boje kestena. Nisam izdržao.

– Izvini, da li znaš gde je učionica 3/2? – bacio sam udicu.

– Znam, ja sam iz tog odeljenja. A što pitate?

– Ja sam novi profesor likovnog.

– Drago mi je… Ja sam Maja.

Tako je sve počelo. Bezazleno, kao i svako sranje. Par nedelja kasnije, sreli smo se u gradu. Ja pod uticajem psihoaktivnih supstanci, ona pijana kao svinja. Zaglavili smo žvalaveći se u wc-u kluba. Pored pljuvačke razmenili smo i brojeve telefona, pošto sam po njenim rečima, ja bio kul, i totalno drukčiji od drugih. Ako je u kul spadalo to što sam voleo da pijem i duvam, onda sam bio kul, neverovatno kul! Kresnuli smo se prilikom sledećeg susreta, kod mene na gajbi. Donela je kao neke njene crteže da pogledam (koji su, uzgred rečeno, blagi užas), ali čim smo prešli u dnevnu sobu, svukli smo se. O crtanju nije imala blage veze, ali zato u krevetu…

Ipak, u jednom trenutku jahanja oblio me hladan znoj. Zamišljao sam kako mi na gajbu skupa upadaju njeni roditelji, direktorka škole i murija, i kako me vezuju za stub za mučenje. Onda murija predlaže njenim roditeljima da oni imaju čast da me prvi muče ako hoće, jer ipak, u pitanju je njihova ćerka jedinica, i da slobodno mogu, na primer, za početak da mi odseku jaja. Direktorka za to vreme lista dnevnik i gde god vidi izostanak učenice kojoj predajem piše recke koje se automatski preračunavaju u udarce bičem po dupetu. Brkati pandur se samo smeje i lagano gladi gumeni pendrek. Uf, jebote! Daleko bilo.

Sve u svemu, mislio sam da to neće potrajati dugo, ali evo, ima godinu dana kako se povremeno viđamo. Uvrtela je sebi u glavu kako sam samo njen. Čak je pretila odlaskom u muriju i drukanjem, ako je ne zovem s vremena na vreme, ako me vidi sa nekom drugom učenicom, ili ne daj Bože šutnem. Ne znam šta bi se desilo ako bi saznala da sam na ekskurziju u Grčkoj, poslat kao lice odgovorno za đake, spavao sa Suzom iz 4/3 i Jecom iz 4/5. Sa obe u isto vreme.

Zvono. Vukao sam se na čas hodnikom. Na zidu su visile slike velikana, nekada đaka ove škole. Glumci, pisci, naučnici, sve učen svet. Pomislio sam, jednog dana će moja slika krasiti ćošak neke prostorije, s tim što ću ja na njoj biti obučen u prugasto odelo, sa brojem preko grudi. Ispod će pisati ime i prezime, živeo od tad do tad, bitanga, propalitet i zgubidan, profesor likovnog u pokušaju. Čas je trebalo da držim baš u Majinom odeljenju.

– Dobro jutro.

– Dobro jutro! – čulo se uglas, mada, učinilo mi se da sam iz zadnje klupe čuo i „puši kurac“. Bože moj, sve u rok službe. Razmišljao sam koje sranje da im serviram za danas. Lagano sam prelazio pogledom preko razreda. A onda sam ugledao nju. Treća klupa do prozora. Nebo plave oči, prćast nos, dekolte, minđuše u obliku medvedića. Počeo je da mi se diže. Srce je lupalo kao ludo.

– Je l’ mi to imamo novu učenicu? – pitao sam.

Stidljivo je digla ruku.

– Pa hajde ustani, reci nam nešto o sebi – navaljivao sam kao mlad majmun u sezoni parenja.

– Ja sam Tijana… Skoro sam se doselila iz Valjeva u vaš grad, i imam 18 godina.

Digao se! Digao! Apolo 18, dame i gospodo, spreman za poletanje.

– Nadam se da voliš umetnost.

– Obožavam.

– Dobro, deco, pošto smo završili sa upoznavanjem, vreme je da naučimo nešto novo… Danas ćemo pričati o aktu.

Pri pomeni golotinje nastale su ovacije i opšti smeh. Pogledi su nam se sreli. Jebem ti. Kakva eksplozija u glavi. Kakav kvar na mozgu. Bože, evo, još samo ona, i smiriću se, majke mi, još ona, i naći ću devojku svojih godina, oženiću se, ićiću na pijacu po bakaluk, skrasiti, ali, još samo ona. Tijana. Tijana. Čas je protekao u zajebanciji i pokazivanju aktova iz stare Grčke, Rima i Dalekog Istoka. Za vreme odmora provalio sam na telefonu sms od Maje.

„Stoko jedna! Nisi me ni pogledao, samo u njene sise zevaš! Napraviću ti pakao od života!“.

Obrisao sam je momentalno. Po školi se već neko vreme šuškalo o mom „problemu“ sa učenicama, ali se priča o tome uvek nekako preskakala. Uvek je imalo o drugo čemu diskutovati na nastavničkom veću. Te izostanci, te loše ocene, te prokišnjava krov… Direktorka je jedva čekala dokaz da me šutne napolje, ali nekako sam i dalje opstajao.

Jedini od profesora koji je znao u kakva sam se govna uvalio, bio je ludi Maksimilijan, od milošte zvani Maks. Kreatura od dva metra sa protočnim bojlerom umesto stomaka, nosom kao vinčesterka, i očima kao kafanske sarme. Istoričar po obrazovanju, alkoholičar po opredeljenju. Učenicama je davao nadimke po starim kraljicama, princezama i ženama bitnim za istoriju. Te Kleopatra, te Jovanka Orleanka, te Katarina Velika. Ali na tome se zadržavao. Nije ih odvlačio u krevet kao ja. Nas dvojica smo često posećivali „komoru“. Komorom smo zvali malu učionicu, skrivenu od pogleda, bazu školskog domara Milisava. Milisav je u šteku držao flašu domaće rakije i jedino je sa nama pio. Druge profesore je mrzeo, a nas iz nekog nepoznatog razloga gotivio. Živeo je u nekom okolnom selu, a posao dobio tako što mu je prethodni direktor neki rođak, i jebi ga, morao je da ga zaposli. Imao je blago teleći pogled, pogled po kome se videlo da nije prljao mozak školovanjem i čitanjem knjiga. Stalno obučen u isti džemper koji kao da je upravo skinut sa ekshumirane osobe, izazivao je neku vrstu straha, okružen gomilom časopisa tipa „Pan erotika“, „Strast“, „Seks oglasnik“ itd. Rešio sam da pauzu između časova iskoristim za čašicu razgovora. Maks je već zauzeo poziciju unutra.

– Gde si, Kazanova?

– Nemoj, Maks, molim te.

– Šta je, opet ti neka mala uvrće jaja? Hahaha!

– Jao, ljudi, što bi ja jebo onu srpkinju! – dobacivao je Milisav.

– Milisave, sipaj majke ti jednu da se malo dovedem u red. Glava mi puca, ima da se napijem da mi mozak utrne.

– E, lepo sam ja pričao da će ti te klinke doći glave… Što ne jebeš neke kojima ne predaješ, nego si se navrzo na ove tvoje?

– Ja sam ljudi onomad čuo, da su nekog učitelja u Americi osudili na 30 godina robije, zato što je spavao sa učenicom. Bilo na dnevniku. Hteli da ga spale, al’ zabranjeno valjda u toj državi – rekao je Milisav prostodušno.

– Hvala ti Milisave, baš si me utešio.

Maks se valjao po podu od smeha.

– Dobro, dobro, dosta je bilo, menjamo temu…

Nakon posla, sjurio sam se pravo kući. Rešio sam da to veče iskuliram, gledam tv, završim neki crtež, šta god. Ali ne… Oko pola osam, čulo se zvono na vratima. Maja. Sranje za laku noć.

– Mogao si bar da odgovoriš na poruku! Svinjo! – drala se u hodniku.

– Smiri se, iskuliraj malo.

– Neću da se smirim! Neću! Šta ti misliš, da možeš da me jebeš kad hoćeš i da me posle šutneš? Svima ću da kažem bre! Svima!

– Srce, smiri se malo – dodvoravao sam se – Uopšte nisi u pravu. Uđi unutra da na miru porazgovaramo, molim te.

Plašio sam se da bi neko od komšija mogao pozvati muriju. Ušla je unutra, obišla dva kruga oko stola, onda sela na krevet.

– Hoćeš neko piće?

– Neću ništa od tebe!

– Daj, bre, ne seri, pitam te lepo je l’ hoćeš neko piće!

– Neki alkohol ako imaš.

Sipao sam joj viski. Meni dupli. Kako sam stavio piće na sto, eksirala ga je.

– Ona kurva se raspituje o tebi.

– Koja kurva? – pravio sam se blesav.

– Znaš ti dobro koja!

– Uopšte me ne zanima.

– Aha, kako da ne. Buljio si u nju kao da nikad u životu nisi video sise.

I nisam. Bar ne tako dobre. Rešio sam da ćutim. Ćutanje je zlato. Samo smo tako ćutali narednih pola sata. Dosipao sam piće nadajući se da će se neko od nas dvoje onesvestiti od toliko alkohola i prekinuti napetost. Nakon četvrtog pića ustala je, sela do mene, i počela da me češka po kosi. Polako se spustala na dole i počela da odkopčava šlic. Luda klinka. Skroz.

– Je l’ da, da me voliš? – upitala je gotovo plačno.

– Volim te… Slagao sam bez treptanja. Još jedna laž neće promeniti ništa. Ionako sam dosadašnjim ponašanjem zadužio kartu za pakao u jednom pravcu. Ova laž mu samo dođe kao potvrda da putujem prvom klasom sa sve teroristima, političarima, mučiteljima i masovnim ubicama. Tokom seksa non-stop sam zamišljao kako karam Tijanu, njenu dugu kosu, beskrajno plave oči. Umalo mi njeno ime nije izletelo iz usta.

– Ako te vidim sa njom, reći ću sve roditeljima, pa ti vidi šta ćeš – rekla je na polasku kuću.

– Ona za mene i ne postoji – slagao sam i strovalio se u krevet.

Sutradan sam se već raspitao gde izlazi, gde živi, sa kim se druži. Saznao sam da voli da visi u SKC-u, kao i da će ići na svirku tamo krajem nedelje…

Subota. Došao sam ranije, zauzeo mesto na šanku sa koga se video ceo lokal. Picnuo sam se kao muška kurva, malo gela u kosi, afteršejv sa buvljaka na vratu, i karirana košulja sa zakrpama na rukavu. Svirka je počela. Pljuga, točeno crno, češanje po jajima. Bend je dobro prašio. Zigot, tako nekako. Svirali su stari rokenrol. Klinke su vrištale na gitaristu koji je namigivao i sebi unapred obezbedio kres posle svirke. Nakon sat vremena i trećeg piva, crv u glavi je proradio. Džabe se ložim – pomislio sam – mala sigurno ima nekog mladog jebača, koji za razliku od mene ima brdo para. Verovatno se sada krešu u njegovom novom džipu. Ili se možda varam?… Na moju sreću, varam se. Pojavila se! Čoveče! Uske farmerice, tange koje malo vire, a iznad tange, tetovaža. Kao sa duplerice. Kratka majica na bretele otkrivala je pirsing na pupku. Kosa uvijena u rep padala je preko desnog ramena. Ubijte me! Kriv sam. Zaljubio sam se. Noge su mi se odsekle, ruke počele da se znoje. Hteo sam da joj priđem, ali kao da mi se donja polovina tela oduzela. Pičko! Pičketino jedna pedofiličarska! Hajde, priđi sad ako si faca. Javi se. Kaži joj pred svima šta hoćeš, neka ti pukne šamarčinu, počne da vrišti, pa da završimo sa tim! Posle ti ostaje vremena da se napiješ, produžiš dalje i nahvataš neku matoru nimfomanku očajnu kao i ti. Odjednom se okrenula. Provalila me je, mahnula, i krenula ka meni. Sad ili nikad!

– Dobro veče!

– Dobro veče.

– Kako ste?

– Slušaj, nemoj molim te tako zvanično. Kada nismo u školi, možemo da budemo na ti.

Nasmejala se.

– Onda iz početka. Ćao.

– Ćao.

– Šta se radi?

– Ništa posebno. Pivo i muzika. Šta piješ?

– Dunju.

– Dečko, daj dve dunje ovde. Duple.

Zabola je pored. Celo veče sam lupao i pričao neke priče na koje je odkidala. Povremeno sam je vaćario za butine. Nije joj smetalo, ni najmanje. Onda je ona pričala kako voli da sluša Queen, Duran Duran, Police, i da čim završi srednju, pali za Ameriku na muzičku akademiju. Čoveče, kako me je naložila! Malo je falilo da je skinem tu pored šanka i silujem. Mada, to i ne bi bilo silovanje. Razmenili smo brojeve telefona, kao da niko ne vidi, iako smo se toliko mlatili i drali da su nas provalili svi. Poljubila me u obraz i otišla.

Cele nedelje sam samo na nju mislio. Jedva sam čekao da odem na posao što mi se nikada nije desilo. Samo da bih je video. Dopisivali smo se kao ludi, kao neki napaljeni tinejdžeri, a iz dna duše sam mrzeo kucanje poruka. Na kraju smo se dogovorili za viđanje, četvrtak veče kod mene u stanu. Ona neće u petak u školu, slagaće da je bolesna zbog pismenog iz matiša…

Sredio sam stan, provetrio prozore, kupio neko sranje za osveživanje vazduha, pustio Bari Vajta. Pozvonila je! Bila je tačna. Sa vrata je skočila na mene, krnula mi žvaku. Seli smo, a ja sam otvorio flašu vina.

– Šta ima?

– Ništa, smarala sam se celog dana… Buljila u tv, dopisivala se sa drugaricama.

– Mislila na mene – dobacio sam.

– Haha, pa i to… Nego, ne mogu da ostanem dugo. Rekla sam mami da idem da se vidim sa dečkom… Da vidim šta se učilo u školi danas.

– Čekaj, imaš dečka?

– Da. Pa u istom smo odeljenju. Ma znaš, Marko iz zadnje klupe.

– Mali Marko ti je dečko?

– Da, ali nema veze… To nije ništa ozbiljno.

Jadan momak. Em ima devojku kurvu, em mu se profesor likovnog sprema da je kresne. Da imam imalo savesti, sada bih ustao, rekao joj kako je sve ovo jedna velika greška, i ispratio je kući. Ali ne. Ja sam i dalje buljio u njene sise i pio vino. Prišla je i počela sa trljanjem. Prešli smo na stvar. Bacio sam je na krevet, svukao i nabacio na kitu koja se digla još kad je pozvonila na vrata. Bila je uska i vlažna. Čulo se pljuskanje naših sokova koje me je još više palilo. Nakon tri minuta okrenula me, oborila na leđa, i preuzela igru. Borio sam se da ne svršim. Sve sami pornićarski potezi. Kao da sam sa profesionalnom kurvom a ne sa učenicom srednje škole.

Odjednom, neko je počeo sa divljačkim lupanjem na vrata i pritezanjem zvona.

– Otvori, skote! Otvori! Znam da ti je ta kurva unutra! – dobro poznati glas se čuo – Ubiću i tebe i nju!!!

O, ne. Gde baš sad! Gde baš sad jebote! Nije mi bilo ni na kraj pameti da otvaram. Nisam imao snage za svađu sa ludačom. Verovatno bih probao da je zadavim, pa gurnem niz stepenice. Ili gurnem niz stepenice, pa zadavim. Nebitno. Ludovala je još 15 minuta po hodniku, šutirala vrata, vrištala, plakala, ponovo vrištala, i konačno otišla. Zamolio sam Tijanu da ode kući. Stvarno mi više nije bilo ni do čega. Posle ovoga, kita se ni bi digla ni pod tačkom razno.

– Sladak si, čućemo se – poljubila me u čelo, navukla gaćice, i izašla napolje…

A sutra… Za vreme trećeg časa murija je upala u školu i privela me. Kažu, anonimna dojava. Možeš misliti. Maks je plakao kao malo dete, Milisav i dalje imao blago teleći pogled, direktorka likovala, neki učenici aplaudirali. U stanici je sve išlo ekspresno. Optužbe, moje negiranje, nove optužbe, moja gluma amnezije, udarci pendrekom u bubrege, nove optužbe. Sve u svemu, posle par dana pritvora, Maks me izvkao napolje preko neke njegove veze. Izbacili su me sa posla, dobio sam zabranu prilaska školi, a Majini roditelji su podneli prijavu za podvođenje maloletnice. Ispred stanice me je čekao Maks, zabrinut kao da mu je sin jedinac u pitanju.

– Matori, hvala ti za ovo.

– Ništa, ništa, nego šta ćeš sad da radiš?

– Nemam pojma… Možda ću da zapalim kod tetke u Grčku… Da berem narandže.

– Obećaj mi da ćeš se okanuti ovih klinki i otići negde da se središ. Možda te čeka robija. Nije mala stvar ovo sranje što si napravio.

– Nema frke, matori.

Izljubili smo se i oprostili na ćošku. Zapalio sam pljugu, izvadio mobilni, i otvorio imenik. Slovo N. Zašto da ne. Okrenuo sam broj.

– Ćao, srce… Ovde tvoj omiljeni profesor… Koja si smena danas?