Kad je Zlato ugleda!

Ona je u onoj gužvi stajala s iste strane ceste š ćaćon. Meščini još s Mićon, Nadon, Ivanon i još one dvi njezine mlađe sestre. Zlato je to odma u hipu izračuna. Znan, jer je on unas bijo najbolji trgovac na Pazaru. On ti je zna, bogami, kad dotraš govedo odma u kilo procinit koliko je, a o godišću da i ne govorin

– Ajde, iđi! – viknu mu Prociđeni.

Zlato je osta na mistu ukopan i nije se moga pomaknit. Ko da ga je Srbin nacilja sa zoljon, pa mu šalje Mladićeve pozdrave tamo oko Knina. Eto kako je izgleda. Posrano.

– Ajde iđi, jeba ga Is's! – zovnu ga Banana.

A, tako nekako je procinio i Milenu. Mladu junicu satkanu od vatre i vitra. I pogledom koji te moga prisić popola. Dobro, ne mene jer ja san ioanko prisičen, ali Zlata je, krvi mi Is'sove!, rasiklo popola. Ko kad ujitra za studeni rasičeš suvu trisku za odložit vatru. Pržio se Zlato na toj rasplamsaloj Mileninoj vatri ko stari poskok na suncu.

– A, krmka čovika! Zovne nas na ribu, pa se nećka! – Zuba mu ga nako istobogdazajedno smisti.

Večer prije toga izašli su na naš brig i zapalili ivanjdanske svitnjake. Cila je Krajina gorila u svitnjacima. E, kaki je to prizor bio. Nu der vamo jedan, nu der tamo slideći, pa tamo s desna oko Prološca ji pet-šest, u Runovićin i Zmijavcin ji najviše, jer su to i najveća sela, pa okolo Grubina i Kamenmosta, pa gori iznad Grada. Posvud. Cila Krajina omeđena svitnjacima poput najlipšeg vinca na mladinoj kosi. Oni su gorili, ko i naše duše što su š njima gorile i pržile se k'o u paklu.

A, ko ji je pozva na tu ribu? Na tu našu pastrmku, zlaticu kako smo jon tepali. Pozva ji je Zlato, ko bog, sigurno je bijo nešto upazarijo, ali in nije tijo kazat. Ostavio je to za posle. Nek se misle.

– Ajde, iđi đava te izija, riba nan se oladi! – njijovom nestrpljenju nije bilo kraja. Ko kudaće ribu neko odnet i kuda im je to najprišnije što će učinit, toji stari momci ko škorcani lonci, kako jin je jedan zapiva.

Ni na drugoj strani nije bilo ništa lakše. Naprotiv. Milena je stajala ko na buri koja ju je lamatala amo tamo. Ni ona nije mogla odlipit oči od Zlata, od te neugledne prilike za koju nije znala je li je voli ili je mrzi ili je ravnodušna. Sve u vezi njega bilo joj je isprimišano ko mlado maslo ostavljeno da cvrči na tavi. Eto, tako su joj se osićaji mišali ili bolje rečeno pržili se na ovom našen ivanjdanskon suncu. Na ovoj našoj lipanjskoj vatri, na danu laganon ko perce, što ga je vitar nosio na svojim rukama i zavlačio joj ga među noge. Njene vatre su čas tinjale, čas buktile i tamo je bio još jedan prasak koji kao da joj je navistio sve ovo. Ivandanjski prasak koji je poletijo s noćašnjeg svitnjaka oštar ko nožica i lud ka strila. I probijo jon srce.

– Iđi ili ćemo je lovit dinamiton! – moglo je se još u toj lipljivoj vrilini i veseloj buci od njegovih pajdaša čut. A, kako bi i smislili bolju duhovitost u ove pozne momačke dane, pa da ga odlipe od jedne take nezamislive prilike ko što je ovi mali iznenadni proplamsaj sunca na voj cičoj staromomačkoj zimi. Zato je zna Zlato da ovi pazar nikako nesmi izgubit, pa nek ga oni dozivlju doboga. Svi ovi minuli Ivanjdani ko da su mu govorili; sad ili nikad!

A, vitar, taj naš divlji vitar što ispire možđane i goni bolešćinu kao da mu je navistio da se i tim danima bliži kraj i ko da je gori u Gradini di se i zameće odlučio svon svojon snagon Zlatu danas priteći u pomoć. Odlučio je ovi naš dobri stari vitar danas bit na Zlatovoj strani. I ščepa je vitar Milenu i jednostavno je gurno je tamo prema njemu. A, možda ju je i promet donija ili još neka druga nevidljiva sila, kojoj niko nije zna izvorišta i za koju se evo svi upiru da je razriše i objasne, od pratara do pisnika. Neka bolan vitrovita sila koja se, reko ti ja, spustila ozgar s Kutlešine strane i grunila je i u trenutku se našla u njegovim rukama.

Zlato joj je priklonio glavu na rame, jer ju je ‘iša rušit emocijon’ kako se on to voli pofalit, kad ono u gluvo doba noći, po zimi, na sijelu, spomene svoje ljubavne domašaje, a koji su svi odred bili kraćeg dometa nego kad opališ tandžarom. Ali, kako je ženama dovoljan i najmanji oslonac, pa bilo to i Zlatovo rame, Milena se raspekmezila ko kišna glista.

Onda je on ko na nekon staron filmu okreni isprid sebe, držeći je rukama ko kad nekome nešto objašnjavaš i reče:

– Ako ti nemoreš živit više brez mene, nemoreš, znan da ti nije lako. Ali ti moraš slušat svoje roditelje. Oni su ti najprišnjiji u životu, a posle ćemo ostalo. Posle mi moremo doć na red, znaš…

Mogu mislit kako je ta budalašćina zazvučala u njezinoj glavi. Pa da joj je ponudio neko rišenje, nešto opipljivo, za šta bi se mogla uvatit, a ne slušat roditelje! Možda je i on bio svjestan te svoje gluposti i razabirao po možđanim šta bi jon novoga moga ponudit, ali priviše je to bilo za njegove kapacitete, koji su, reko, samo na Pazaru dolazili do izražaja. Krajičkom oka primjetio je kako se Nada, ta njeznina sestra, ta nesrtnica, šulja prema njima s onim svojim sumornim i ozbiljnim izrazon lica i zna je da se ni ovaj put ničemu dobromu ne more nadat.

– Volin te! – rekla je Milena i jedna joj se suza skupila ispod oka, jedan mali potočić jon je kreno i počejo teći. Zlatu su se grudi stegle, srce mu je počelo kurvanjski udarat da ga je osjetio u damarima, i procinio je da mu još samo malo vrimena priostaje, te mislio jon ovo napokon reći:

– Nema druge nego biž’ skupa sa menom!

Ali ni to nije uspio. Nije uspio kao ni mnogo puta do tad u sličnim situacijama kada je svemu pokušava dat neki smisao i neki oblik. Nije uspio, jer reko, osta je paraliziran, što je i bila njegova najveća boljka.

– Ostavi se nje, pogrdo jedna! – sikćala je ozdal Nada. – Odmakni se doli! Odmakni se doli od nas, đavle jedan pakleni!

Zlato je čvrsto Milenu, svoju ljubimicu stiska u rukama. Reko, ko u ‘Zamejo ji vitar’.

– Poogrdo jedna, nisi ti dostojan nje! Di će vaka cura za taku sukerinu! Di ti je kuća? Di ti je stanje i imanje? Di ti je išta? Ona je od pravoga roda, a od kojega si ti?! – i Nada stane vuć Milenu za ruku. Za jednu je vuče ona, a za drugu Zlato, ko da se natežu konopa.

– Sama će ona odlučit su kin će! – Zlato se borio ne samo rukama nego i tin svojin slabašnin ričima kojin nije moga ni crvu zapovidit i koje nisu nimalo pomagale. Ali, mora mu se priznat, barem je pokuša učinit nešto po tom pitanju, spustiti balun na zemlju, jer vidija je da je đava odnio šalu, pa se o svemu s njezinima dogovoriti. Ali, kako kad evo ne daju mu ni da se izjasni. Sve se ko od oni najtvrđi kamen žvorac odbijalo o nji.

– Policija! Policija! – čulo se kako ozdal grmi Ivana, ta druga sestrurina koja je isto tako rigala vatru i pržila živa bića okolo sebe.

Zlatu je to bijo znak da je đava odnijo šalu. Instiktivno se okrenu nekoliko puta tamo i vamo i taman kad je promislio da bi mogli šmugnit, konačno se rišit sviju i htio to napokon učinit, pa da završi cilu ovu štoriju, pa će posle vidit šta će i kako će, kad ukazaše se policajci doli kraj Kuruzišta. Znači, nikud se nije moglo, jer su s ove strane bile stine.

– Kravo jedna! – siknu Zlato prema Nadi, ne vidiviši izlaza, te još jače potežući Milenu koja je pomodrila.

U tom se trenutku Milena istrže, kao da je neka nevidljiva sila povuče, odmaknu se od njeg unazad, stade iza Nade koja se samo zadovoljno smijuljila.

– Eto ti sad! – i pokaza mu Nadurina od šake do lakta. Pokaza mu kurac, eto šta mu pokaza, ono pravo po naški, ako oće neko da mu pobliže objasnin.

– Prčin ti Is'sa, šta li mi učini?!… Kravo jedna! Kravetino! E, samo vliko!… E, samo vliko mi je tribalo da jednon za svagda završin s vama. – I pokaza Nadi koliko je to, a to je bilo onoliko koliko pod nokat stane, eto koliko je Zlatu tribalo vrimena da Mileni kaže šta smijera i kako će. Kakvu strategiju za ubuduće da razviju. Kako da njezine, a i svoje uvjere u njegove čestite namjere i na koncu jon pridloži da se uzmu. Ali, bilo je tu priviše prepreka i priviše malo vrimena da bi se stvari mogle olako savladat, olako prić priko nji.

– Kravetino jedna! – ponavlja je Zlato ne mogavši bit precizniji u opisu i osjećajima onoga što ga je snašlo.

A, kad su ova trojica vidili kako su policajci krenuli prema njemu, tako i oni odvažno krenu natrag pomoć svom drugu u nevolji. I to baš za ručka dok je mirisala pečena pastrmka i dok se lipanj ko mliko u lito priliva.

Kadli Bronzin priđe Zlatu i zatraži ga dokumente tako bešćutno i ladno ko da ga ne zna, ko da ga prija nikad u životu nije srija, ko da nije iša š njim u školu, ko da, uostalon, nije devrio š njim. Ne triba ni reći kako je to Zlata raspizdilo.

– Jebo ti Is's mater kako ne moreš prokužit neke stvari?!

– Gospodine, ometate osobu na službenoj dužnosti. – bijo je ladan taj prefrigani policajac.

– Ma šta se praviš, plisko jedan pliskavi, kuda me ne poznaš?! Kakva osobna, kakva službena dužnost?!… Nestani na sekund, prčin ti Is'sa!, da ja s ovin ovde svršin. Pa ću ti pokazat i osobnu i vozačku. Ako o'š i domovnicu ću ti pokazat! Nestani samo na sekund, unda ćemo ti i ja za sva vrimena svršit. Da ti prčin Is'sa!

Ništa takoga nije pomoglo. Bronzin je bio uporan.

Imali su on i Zlato puno toga od prija. Puno nerašćišćeni računa. Volio je Zlato devrit sa svačim. E, unda ako tako voliš, pajdo, tribaš i policajcin dat štogod da te puste na miru. A, zna se kakvi su u nas policajci. Šta'š govorit?! Još ako se uzme u obzir da je granica blizu, bilo je tu svega čega si se moga dovatit, a naš se svit, fala Bogu, dovaća svačega. E, pa kad je tako, pajdo moj, unda si se mora malo bolje pripremit. A, Zlato, kako se ispostavlja, meščini da nije dava. E! A, ko je to moga Zlatu objasnit? Pripreme mu nikad nisu bila jača strana. Zlato je sprema pare sa strane i mislio tako sam sagradit avliju. A, vi ostali slikajte se. E, ne iđe to tako, Zlato moj. Ja da san zna ja bi ti priteka u pomoć, ja bi ti objasnija, na neke stvari ukaza, jer znan ja nji, proša san ja sito i rašeto, ali nisan zna. Ali, sad je bilo kasno moj Zlato. Posle jebanja nema kajanja!

A, more bit da je toji policajac i Milenu ima na piku. Ha! Cura mlada, ko jabuka, ko je ne bi zaugriza. A, i zguza, ako baš oćeš. Bilo je tu, meščini, između njega i tojeg policajaca neko dobro nerazmršeno klupko.

Povuče ga Bronzin za rukav ko laštrik da povlači. I Zlatu se to učini priviše, jer ispadalo je u najmanju ruku ko da je silova Milenu.

– O, jeben ti krv Is'sovu, kako ne kužiš neke stvari?!… Nestani na sekund, jebemu Is'sa da ovo završin. – molio je policajca.

– Gospodine, postupam po dojavi.

– Ma kakva, bolan dojava?!… Nestani sekund, pa unda me povlači. Nestani na sekund da jon nešto objasnin, pa ćemo unda sve ti i ja raščistit…

U to ga zgrabiše i ona priostala dvojica i oboriše na zemlju. Ko po nesrći, taj dan bilo je puka na pretek, jer napose za Ivanjdana u nas, dođu iz svih krajeva; iz cetinske Krajine, iz Ercegovine, Splićani, Zagrepčani, kako smo ji zvali, ljude koji se odselili tamo, za zaradom, za poslom, jer ga je vamo u nas uvik slabo bilo. Ali, oni nikada nisu prikidali kontakt, ter su uvik dolazili vamo čin bi se ukazala prilika; za kakav blagdan, školski praznik, godišnji odmor. Ko danas. Evo nji! U naš stari kraj. Da se običaji ne izgube. Oni boljestojeći stare kuće su popravili ili su nove sagradili, neka su prazne, oni su ji uredili, da se ne izgubi sićanje da je ta i ta familija bila tu. Pa nije ni bitno što dođu jednon godišnje u nju. Neka je na ponos i diku, ako neko svrati. A, i nikad se ne zna šta će ti zaškripit u bilon svitu, pa da se unda imaš di vratit. Pametan je naš čovik. Promućuran. Vidi on na daleko.

Ne triba ni reć da je sve stalo i da smo svi stali gledat šta se događa A, bogami događalo se to da će svit podobro imat matrijala za pričat. Imaće se svit podobro na čemu ove godine ogrijat.

Iškočiše toji policajci ko pravi komandosi, odma osigurajajući inkriminirano područje (znan kako to iđe, jer i i mi smo imali policijsku obuku), otvoriše se vrata i ubaciše Zlata ko vriću pržine unutra.

Kako je u ton trenutku izgleda, bolje da ni nekažen. Izgleda ko da mu je neko na Pazaru uvalijo staro goveče pod tele, a još ga pritom to tele repom zagovnavilo po faci. Eto tako je ponajbliže izgleda, a ispod te balege i baleka po licu ne da se pajdo bijo pripa. Bijo se oladijo. Još usput ih je nekoliko po rebrin dobijo, pogotovu od Bronzina, tojeg policajca, kojemu je osta dužan. A, Bronzin ga je klepa i odzvanjalo je u njemu ko što u bronzinu odzvanja, u tom loncu koji je bijo baš u obliku njegove glave i po kojoj su ga i svi znali. A, kako će, Isukrsta ti, vako lipa cura za nekog ko ima glavu ko bronzin?! Još brez imanja, brez ičega. Š policijskom plaćom. Cccc…

I ubaciše Zlata u crnu maricu, samim time guja izađe iz nidara, propara nešto po nebesin, nečiji ćuko zalaja, neki momci napraviše škripu s autin, Gospa se ukaza tamo na stinan, a narod se započe krstit.

Svi su još tako po Duvu svetomu stali nekoliko trenutaka, dok se toji policajci ne ukrcaše, ovi temeljni ne zaustaviše promet, ter se vozilo okrenu i ode.

– O, ranca ti Is'sa, šta bi ovo?! – veli Banana.

– A, je mu ga ova rospija smisti, nebesa ti! – veli Zuba.

– Pa se ti ženi! – veli Prociđeni.

Oni posle sađoše doli za oni krajnji stol kod Čeze, bezvoljno žvačući ribu ko da je galebina, a vamo gori, za gornjin stolon ispalo je tako da se Čeza i ja dobro zapišmo š nekin Sinjanima koji su samenom gulili u Zdrugu, a koji me redovito obađu još od one akcije kad je Miro Barešić pogino, a ja izgubijo noge. Tako najranije pivce dočekasmo, privrćući sve naopako i nauposum o današnjem događaju.

***

– E, jebo san ti mater! – gurni ga Bronzin nogon u ćeliju.

– De, bolan, odveži me. – Zlato ga zamoli ko što nikog molio nije.

– Odveži se sam!

I zamanjdalji Bronzin vratin da se zamal ne raspadoše. Osta Zlato u ćeliji sam ko ćuk. Malopre je još bijo čovik, a sad postade ništa, skupa s ovin policiskin jadon okolo. Šta in je sve zatin sapsova, katolici smo, bolje da priskočim. Je li oka sklopijo, je li večera, je li duvan zamota, moga je pomislit samo neko ko pojma nema kako to iđe.

Sutradan kad je došla smjena, odvezali su ga, dali mu neke spirine za izist, ha!, sigurno nije bila pastrmka i rekli mu da još pričeka jer je dernek spojen s vikendon i da će tek u ponediljak doć sudac. Šta jin je sve opet nakon tog sapsova bolje da ni ne pričam. Katolici smo, reko.

Kad se malo smirijo, a to je bilo debelo popodne upita da mu dadnu mobitel. Ni čut nije tijo stražar. Zlato se dositi jadu.

– Aje daj mi mobitel da ću ti dvajest eura.

– Cccc… – odmahivala je pogrda glavon.

– Ajde daću ti trijes.

– Ccccc…

– Četeres!

– Ccccc…

– Evo, pobro pedeset! Daj ruku, ako si čovik.

– Ccccc…

– O jebo te Is's!

Nikako ovi pazar Zlatu nije iša od ruke. Dugo je razmišlja.

– Evo sedandeset!

– Cccc…

– O, ne mogu virovat.

Posle dobre sekirancije, Zlato viknu nešto što u svoj svojoj trgovačkoj karijeri nikad nebi napravijo;

– Evo sto! I ne dan više.

– More! – skoči se stražar. Ode tamo i donese mobitel. – Ali samo jedan poziv.

– Jedan poziv za sto eura!

– Oš ili neš?

Ne triba ni reć da se Zlato primišlja. Ali, kratko.

– Oću. – potužno unda veli.

Taman kad je počejo tipkat, stade; koga nazvat? To mu je sad bijo problem. Ako nazove Bananu, šta mu ima reć? Ako zove Zubu šta će njemu reć? Ako zove Prociđenog šta će njemu reć? I čije je sve pozive vidija na mobitelu. A, šta će im, bogareti, reć? Da ga dođu iščupat? A, kako? Da ga otmu ko u ‘Obračunu kod OK korala’? Taman posla, di je njima kuraža za tako nešto. A, da ji pita za Milenu? To ga opet prisiče. Šta li je sad š njom?

– A, rana ti Is'sovi, jadan ti san, šta ću sad?!

– Dobro se smisli; jedan poziv! – veli mu ona sukerina stražar.

Cilja ga je Zlato pogledon ko što se cilja divlji krmak.

A, da zovne Milenu?! Srce mu trkomice sleti u pete.

Okreni Zlato broj. Zazvoni. Zvoni li ga zvoni. I odzvoni.

– Pretplatnik je isključio mobilni telefon. – eto kakav je šturi odgovor od Milene opet dobijo.

Sva snaga Zlatu izađe kroz one rešetke na prozoru.

– Daj vamo mobitel. – viknu mu tokmak.

– Ne konta se ovi poziv.

– Diga si slušalicu!

– Bolan, ne konta se. Nisan ni skin priča.

Vlast ga najpre ošto pogleda. Unda se neočekivano malo smekša.

– Ajde, dobro. Ali sad čin se digne slušalica, gotovo. Taknuto, maknuto.

O, jebo ti sebi mater!, Zlato u sebi reče i nastavi promišljat koga da zovne. Čak se ponada ne bi li Milena njega nazvala, jer jon je osta broj, ali c, ni avaza od nje.

Zlatu se ponediljak učini dalje nego Božić.

– Ajde zovi, vrime isteklo.

– Odjebi. – veli mu Zlato odajući amo-tamo po ćeliji.

– Sigurno je preplatnik nedostupan! Ha, ha… – rugala mu se ta nula od čovika, nožen otvarajući neku smrdljivu konzervu zaostalu još dok su Andrijicu Šimića lovili, i izdali za one volove, te se još oblizujući jezičnom ko da i tako oće reć Zlatu koliko mu je drago. A, razumijo je Zlato dobro taj jezik brez da mu ga privodiš, ali ništa nije moga ko ni vrabac kad ga uloviš.

Na koncu je zovno rodijaka Stoju. A, razgovor je koji su ti kerovi prisluškivali gori na katu je vako iša:

– Di si Stoja šta ima?

– Evo me rodijače. Šta ima kod tebe?

– Šta će bit. U zatvoru sam.

– U zatvoru?!

– U zatvoru, rana mi Is'sovi.

– Auu. Pa kako bolan? Šta bi?

– A, šta bi? Ne daju mi k Mileni.

– Bogati?!

– Taman san je iša rušit emocijon.

– Jesi je srušija?

– Jašta san, znaš mene… Suza suzu goni, rana mi Is'sovi, teku ko proliv!

– I šta bi?

– Nada zovni policiju, spratiše me u maricu i pravac u stanicu!

– Pa šta su ti rekli tamo u postaji?

– Ma šta će mi reć, Is'sa ti?!… Samo što nije ko leptir skočila na me, ali ona krava se umiša, jebojojbogmajku!

– Ccc…

– Sekund da je ona stala, sve bi bilo gotovo. Gospina mi zuba, nije mi tribalo još dvi sekunde.

– I šta bi kasnije?

– U stanicu me otralo, eto šta ti je bilo… Ali, sam ipak san nešto napravio.

– Šta si napravio?

– Proplakala je!

– Proplakala?!

– Nije ni to malo.

– Nije. Jesi reka svojin?

– Mater mi kaže ako ona u kuću, da će ona iskuće!

– Ma bogati?!

– Napravili su mi katastrofu za nju… Ukazala mi se prilika i tribalo mi minut da to rišin, samo da mi je ima neko blokirat. Samo sekund mi je triba, jeben ti Issa!

– Kako se to tako potrevi!

– Eto! I oni me policajac uvati i gotovo , šta ću…

– Koji?

– Bronzin.

– On?! Auu… Di si baš na njeg naletio?

– Pratio me u stopu.

– Pa šta ona nakon toga? Plače, biće?

– U krivljavinu, bolan. Počela se krivit, Imocka Krajina odjekiva.

– Baš katastrofa!

– Katastrofa!… Sad me more, bolan zatvorit, more svašta!

– Pa nisi je silova!

– Tja!

– Dobro je to sve samo da ta krava nije bila tu.

– Aha…

– Oni njoj ne da ju k meni, to je očito bilo, sad se pokazalo u čemu je stvar.

– Ali ona je opet došla!

– Ona je došla uplakana. Ja san odlučio nemore se tako više… Aje ti reci.

– A, šta ću ti kazat?

– Ne mogu je više jadnu gledat, ja san bio odlučio; otra bi je u stan i reka svojin da ću je oženit, pa kud puklo da puklo… Evo držin onu košulju bok te jeba, gledan u nju, a kako je mokra, kako me je po njon prolila suzama.

– Šta ćeš sad?

– Ćaća kaže ako ona u našu kuću da mi ništa ostavit neće.

– Pajdo, sastavilo te sa svi strana.

– … Sve pare na banki, sve eure da će to dat sestri, a da meni neće ostavit ništa.

– Jeben ti srce Is'sovo!

– Ali šuti, ne smi se za ovo znat.

– Ako ona to želi ništa tu njoj roditelji ne mogu. Demokracija je ovo, pajdo.

– Ma, di si to vidijo?

– Iša neki dan u Split mlatit pedere.

– … Kaže ćaća ako ona u kuću, ja iskuće.

– Ne sekiraj se pajdo.

– A, je ovo nešto strašno, u pičku materinu… Nikom u Krajini nije desilo nešto ‘vako.

– Kako nije bolan?! I mene je isto to gonjalo pajdo.

– Nisi je moga zaustavit, ko slipa iđe k meni…

– Ma nije to još ništa gotovo.

– Misliš?

– Ne sekiraj se pajdo. Iman ja rišenje.

***

Kad je Bronzin pročita izvješće, sudac se nadušijo smijat.

– Znači, vi tvrdite da je on nju namjeravao oteti.

– Da, gospodine suče. – bijo je neuvijen Bronzin. – On nju konstantno uznemirava.

– Na koji način je uznemirava?

– Evo naše službe su otkrile njegove pozive upućene na taj broj. – Bronzin mu pruži papir.

Sudac nako priko oka izdaleka pogleda i u njeg i u papir, da se razumimo. Stariji čovik ti naš sudac, a ljudina samo taka, zna on odma te policiske smicalice. Ko kad je ovde ima četeres godina, proša je i žandara i filanca i milicajca, zna on nji u dušu. Kamoli neće ovog današnjeg redarstvenika.

– Ali to je samo jedan poziv… I na koji dotična nije odgovorila.

– Gospodine suče, radilo se o pozivu neposredno nakon izvršenja kaznenog djela, što znači da je se imalo namjeru produženja tog kaznenog djela.

– Ne znam, upitat ćemo optuženog. Optuženi ustanite. Koja je svrha ovoga poziva?

– Svrha je bila… – Zlato je bio u nedoumici ko u ‘Orkanskin visovin’.

– Svrha je bila uznemiravanje osobe! – Bronzin siknu i graknu.

– Ne pitam vas, pitam optuženog. Dakle, koja je bila svrha, razlog, namjera ovoga vašega poziva?

– Tijo san jon se javit da vidin kako je…

– Koliko znam ona s Vama ne želi komunicirat. Znači Vaše namjere su bile uznemiravanje.

– Htio sam joj reći da je volim!

– Eto vidite gospodine suče! Radilo se o kaznenom djelu uznemiravanja. – Bronzin jedva dočeka da se tako nešto Zlatu otme.

Još je neke rasprave tute bilo, nije vridna spomena, plus je sudac ima prišniji posala, jer su mu minjali krov na kući, te reče;

– Kazna je petsto kuna i zabrana primicanja dotičnoj osobi mjesec dana.

Eto kakva je to ljudina bila, toji naš sudac. A, saće u pemziju. Nikad vakog suca mi nećemo imat.

Naravno da je Bronzin tijo nešto reći suprotiva toj pripoštenoj odluci, ali je sudac onim poznatim manevrom ruke prekino sve daljnje rasprave. A, čak je i Bronzin zna da se sucu, pratru i dokturu u nas nesmiš usprotivit.

Bronzin je pogleda Zlata tako da je bilo jasno da će mu se kad tad najebat matere.

***

Samo su ritki znali da je Zlato pun ko brod. Ni na kraj pameti tin budalan to nije bilo. Mislili su sukerina ko što mu je bijo i ćaća. Ko što su svi njegovi. Ta loza koja se nije s mista pomakla i to doslovno; još su jedini gori u brdu ostali, ko da cesta vamo doli kroz polje nikad nije ni prošla i ko da ljudi se nisu naselili oko nje. E, a brdo je bilo ključ Zlatovog uspjeha. Brdo i granica. Paklena kombinacija. Ko što je uvik bila i ko što će uvik biti pa neka je sto Evropa. Škripar jesan, bijo san i osta !, pajdo moj. Modernin ričnikon rečeno Zlato je samo iskorištava prirodne potencijale.

Nekad, u stari vakat je na dernecima bilo normalno da se pošiba, pa i da se izdave čakije. I nijedan dernek nije moga brez tog. Došli bi momci sa razni strana samo za pošibat se. I to ono pošteno sa šakama, pa kom opanci kom obojci, što bi se reklo. Ili bi se u najgorem slučaju pošibali i stinan i to ako šakan nisu mogli razrišit ko je jači. U produžecima, reklo bi se. I to je bilo pošteno. Stine ili šake zavisi ko je u kojoj disciplini bijo dobar. Normalno, ovi gori s brda, Grmalji kako šmo ji još zvali, oni su bili dobri u stinan. A, bogati oni su na kamenu odresli i spavali. Kamen in je bijo jastuk. Otale ona; studen jon kamen pod glavon, a vedro nebi nad glavon. I normalno da in je kamen bija osnovni repromaterijal. Da ne kažen kakve dobre kuće su iz kamena pravili. Eno ji po dvista godina stoje. Nikakav im potres, ni granate ne mogu ništa. Samo što ga nisu u začin ili i u puru stavljali. Dobro, šalin se malo, ali da jin je kamen bijo drag dokaz je tomu da su oni mogli piljkon pogodit vrapca. E, kako ćeš ti unda takima izać na megdan?

Mi išpolja bili smo dobri u šakan. Nami je Mate Parlov bija uzor, ta niko se nije šaketa ko on. A, kako je on iz Ričica, normalno da smo slidili tu njegovu školu lakoće pokreta, brzih izmicanja i direkta kojim bi ti pamet raskopali. I mi Poljari bili smo u tom neprikosnoveni. Zato nas je is te njegove škole najviše i otišlo u Treću bojnu. A, svak zna šta je bila imocka Treća bojna. Naročito oni doli čede oko Stona i Dubrovnika. A, oj Srbi povedite Rusa, ustaša je iza svakog busa! Eh, kad bi jin to zapivali… Kakva je to bežanija bila.

Ali, u čakijama se s Ercegovcin nikako nismo mogli izmirit. Nije džaba u nji ona ganga; kad te moja čakija ubode, nećeš tribat ni kruva ni vode! Posebno su Ljutodočani bili opasni. I zbog nji je u našem kraju bilo puno partizana. Razlog tomu je bija, barem tako stari kažu, kad su vojske nalazile pa kupile ljude, pitaju u nas u koju će te vi vojsku? A, naši pitaju; u koju su vojsku Ljutodočani otišli? U ustaše!, vele. E, mi ćemo unda u partizane!, glasijo je logičan odgovor.

A, da se mi vratimo Zlatu i Mileni, naši dvoje golupčića, kojima je ko u Brezi ljubav bila zabranjena i ko da čine neki grij, a grija u nama i okolo nas je bilo koliko oš, a njima se to zamiralo. Nu!

Kad su mu vratili sve pokretnine i nekretine što ji je donijo sa sobom i što mu nisu poispadale pri onom hitnom transportu, Zlato je izaša iz policijske stanice ko ona braća u Blues Brothersima, slobodan ko ptica, i ko junac godišnjak odlučan da jednon za svagda razriši ovu svoju životnu nedaću. Kakvi misec dana neprimicanja kakvi bakrači. Ode u ti misec Milena za drugog ko s maslon.

Rodijak Stoja ga je pričeka u žutoj Opel Manti, kojon je taman bijo ubacijo oni Hemi motor što drće ko da svi đavli igraju kolo u njemu, a koji mu je rodijak posla iz Amerike. Ter ga je još bijo opitura, spustio tu manitu Mantu za kojon je svaki mlatimudan u Krajini slinijo, i koju mu je svaki od nji tijo otet, baš ko što su se Bronzin i Zlato otimali za Milenu. Šta'š govorit; izgledala je baš ko zvir što će te sad zaskočit. Stoja je turira tu vučicu samotnicu i tako vadijo mast tin policiskin kerovin što su ji osmatrali ozgar s prozora.

Pozdravili su se ko što se rodijaci i pozdravljaju i sili u auto.

– Ajmo prvo platit zavit Gospi, pa ćemo unda na posa. – Stoja odma odredi smjernice djelovanja.

Klekli su isprid oni stina di je Gospa evo sad već četvrti dan dolazila, plakala i preklinjala ove naše grišnike da se urazume, da jedni drugima ne skaču odma za vrat ako je kakav mrginj po metra vamo ili tamo, da se braća ne svađaju okolo naslidstva, sestre da ne ne otimaju za muške, muževe i žene da se poštuju u sakaramentu, dica da rastu u miru i kršćanskom odgoju, stari da uče mlade o tradiciji i sve u svemu da se ljudi lipo gledaju, a ne ko mi sa Srbima priko nikšana. Normalno, ove bivše komunjare što su navalile u crkvu da prije toga očiste srce, a ove što pokradoše svitu sve živo neka malo dadnu i sirotinji. Za neke je posebno zajebane slučajeve Gospa bila pustila i krvave suze, a jedna što je bila došla u kolicin skočila se ko divokoza i uzverala gori uz stine Gospu poljubit, ali Gospa jon se izmaknu i oplete ona doli koliko je duga i široka, ter ponovo u kolicin završi. Biće da je nešto krivo izmolila. Sve u svemu svita je bilo ko da je još uvik Ivanjdan i nisi moga doć na red da ti Gospa udjeli novu snagu i razum za buduće djelovanje.

Dobro, mora se reć da nisu svi uspili vidit Gospu, nego samo ritki, ali tako je uvik bilo; samo dvoje-troje mogu je vidit, a ostali moraju virovat. I tako se ispitava snaga njijove vire. Ne triba ni reć da su ovi što prodaju galantariju odma napravili male Gospe taman da ti u šaku more stat, tako da ti se vira pojača i da svak ima spomen od ovog za naš kraj iskupljujućeg događaja.

– Gospe moja daj nam snage da istrajemo usvom naumu i da se iščupamo iz ovog uz što manje grija. Da priuzmemo Milenu uz što manje muka, što zdraviju i čiliju, jer moraće dicu rađat i uz što manje žrtava. Bronzina tu ne računamo i da ćaća Zlatu ostavi eure i da se granica između nas i Ercegovine nikad ne ukine. Istobogdazajedno te molimo da nikad ne uliđemo u Evropsku uniju, jer tamo je sami pederluk. Eto, to su, Gospe moja, u kratkin crtama želje moje i mog rodijaka. – pridvodio je, kako i sam veli, u kratkin crtama molitvu Stoja ko da je ovo već sto puta radio. Zlato je s mislima za koje nije potribno reć di su sad, molio isto tako, neupućen u sve ovo, ali je zaključio da Stoja sigurno zna šta radi, te tako je otklonio duševne brige te vrste.

– … I da mi za cilu ovu operaciju priuzimanja Milene Zlato isplati dvi iljade eura! – dodadne na kraju Stoja ladan ko ladna Studena, ova naša rika što se ko zmija vijuga i prolazi kroz naše polje i topi nan vinograde.

Zlata prisiče ko da ga guja ujde.

– Šta to bolan bališ? – upita ga.

– To je Gospina želja.

– Okle bolan njome taka informacija?

– Evo sad mi reče.

– Sad ti reče? Ja ništa nisam čujo. A, ni vidijo je, Gospe mi!

– Nemore se tebi ukazat, jer ti si sad u problemin.

– Kako bolan?!

– Vako, oni koji ima problema i traži pomoć, on ne vidi Gospu, jer su oni u tom trenutku zaslipljeni, a samo oni koji mu pomaže more š njom razgovarat.

Zlato ga je i dalje gleda, ali ovi put ko da u Bronzina gleda.

– Tako ti je to u svitu, u Lurdu, Fatimi, u Međugorju, pa mora bit tako i u nas. – nadoda Stoja ko da je u najmanju ruku pratar pustinjak.

– Znači, dvi iljade eura? A za šta?

– Garantiran ti da će Milena večeras spavat š tobom.

– Je li?! – e, Zlato se već na tim malo zamisli i učini mu se to donekle prihvatljivo, iako bi svašta moga još pribacit ovakon pazaru. – A, okle si ti tako siguran, ranca ti Is'sa? – za svaki slučaj ga upita.

– Ne psuj prid Gospon, pogrdo jedna! Brez njezine pomoći ne bi ti ni moga obećat tako nešto. – i pokaza mu tamo na stine.

– Ja ne vidim ništa.

– Vidin ja! I osjećam kako je sad neka snaga ulišla u mene.

Zlato ga je opet gleda, sad nešto pitomije.

– More li iljadu i po eura?

– More. – odgovori mu Stoja nakon kraćeg nećkanja.- I zaboravijo san; plus troškove prevoza i ručak.

– Nikad ni za taku dnevnicu nisan čujo.

– Ovo su specijalni zadaci, a malo je stručnjaka za to. Na jedan prst mogu se pribrojat.

Zlato ga pogleda ko da će ga sad puknit, ali nije ima su čin, a i kad je ima sto prišniji stvari za napravit, ter mu veli;

– Kad krećemo u akciju?

– Odma!

***

Stali su Zlato i Stoja gori u strani, a Manta je drćala ko da jon je ladno, a nije jon bilo ladno nego je, reko, u njoj toji motor koji je Stoja bijo ugradijo i činilo se kuda će sad rodit.

– A, ranca ti Is'sa moreš li ti ovo utišat, ne mogu se skoncentrisat. – pita ga je više nego uljudno Zlato.

– Kako ću bolan utišat motor?!

– Ne znan. Isključi ga.

– A krmka čovika…

Posle još malo vrimena kako se čulo kako Manta zavija jauče, drće, zbori i mrmolji, a Zlatu kroz tilo prolazilo sve to isto, još igore, kad se skoči Stoja ko opaljen.

– Nu, nu, eno ga!

– Koga? – upita ga Zlato ko da si ga sad iza sana probudijo.

– Bronzina!

I stvarno, doli je policijski auto polako milijo cestom, ko kakav opak gušter, te još usporijo taman isprid Milenine kuće, pa malo zasta, i unda opet polako, ko da ništa drugo na ovom svitu nemaju, nastavio dalje.

– Nu, nu, vidi der pogrde, kako se plova. Ne bi da mu neće prvog sist plaća… – Stoja je promućrno ko neki ladan inspektor pratio ponašanje podređeni mu policajaca.

– A, kako ti misliš da je se dočepamo kad je ova sukerina stalno oblazi? – upita ga sasvin prirodno Zlato.

– Polako, polako… Di si navalijo… Iman ja lika i za ovake.

Bila je jedno stotinjak metara niže od Milenine kuće jedna stara mlinica koja odavno osim vrimena ništa više nije mlila, a u koju je nekad cila ova strana polja svraćala i donosila žito, a danas je ležala otužna, siva i raspala ko i sićanje na te davne i raspale dane kad je sve bilo kudikamo lipše, prozračnije i veselije. Ali, niko više nije drža ni dočeg, a kamoli do ti dana i do neke stare mlinice. Koliko i do nas branitelja, da buden precizniji. Auti bi tuda samo prozujali, ljudi nisu volili zastajat ko da su unutra duše stari mlinara, pa će ji sad zaskočit, i to da plate ono što još njijovi stari nisu mlinaru podmirili. Žene bi se još prikrstile kad bi tuda prolazile, jedino su švrake i vrapci svraćali i svijali svoja gnjizda. I još pokoje dite koje nije bilo na plejstejšenu, znalo se po njemu zavlačit ko i mi kad smo bili toji godina, i kad je reko sve stoput lipše bilo. I sad mi suze naliđu kad se sitin svega kako je bilo.

Stoja je nekako uspijo natrat jednu suzu na oko, jer moralo je i njemu barem malo bit ža, ter je kresno upalječen i potpalijo. Zametni se vatra ko da si naviljak sina zapalijo. Nji dvojica sidoše u auto i otraše na staro misto gori uz jezero gledat šta će bit. Osta naš stari mlin goreć i š njim ko da izgoriše sva ona naša stara i dobra vrimena.

Samo da nešto reknen ovde, ako se neko čudi kakvo je to jezero u brdu a nije u polju. E, to ti je isto u nas jedno od sedan svicki čuda. Dva jezera na daleko poznata; Modro i Crveno stvorila se gori u brdu ko dva bisera u oku. A, kako su nastali? E vako; nekad su tu bili Dvori i unda su se ti dvori propuntali, jer grij je je velik bijo na njima, toliko velik da je se propunta otvorila, progutala te velike i bile dvore i odma je u nju nagrnila voda da ga prikrije i da taj grij što dublje sakrije. Još se za gluve noći mogu čut jauci davno propali dvorjana kako ko iz neke duboke jeke dozivlju u pomoć. I veliko blago je otišlo š njima, blago veće nego ga cila Krajina i danas imade, ali ko god da je pokuša zaronit doli i pronać to blago, propunta bi ga propuntala i odnela u duboku vodu koja bi ga daleko tamo na moru iz vrulje izbacila. Unda bi ji mornari ugledali, i što brže bi bižali o ti vrulja i nikad tudan više ne bi plovili. I kad pogledaš doli u nj, niko ti nije ni triba pričat kakav bi se bezdan pritobon ukaza.

Stoja se nage kroz prozor, pogleda, pljuni doli u to jezero, čeka malo dok je još moga pratit tog svog zelembaća, i koji mu se još od sinoć posle oni piva i duvana u Paške skuplja u grlu. Gleda je dok se nije iznad vode raspa, ko što se taman i naš mlin zauvik raspada. Ko soko osokoljen odvrni onu Grdovićevu torcidašku; košulju bilu na svome tilu / nosit ću ja kažeš li da/ kunen se ja / za mater moju i oca moga/ život bi da, al’ dušu ne/ nju tebi san da …

– Ne sekiraj se pajdo, još malo i naša je! – tako pun vire prilipo reče svom rodijaku Zlatu. – I ne gledaš sad više u svog rodijaka, nego i u svog kuma! – još nadoda, i za svaki ga slučaj plesnu po ramenu, a Zlato prvi put s nekon nadon u dubini duše ponada se da bi i moglo bit tako, istodobno prenuvši se od te pritajene nade, ter mu samo milim rodijačkim pogledom uzvrati.

Unda izađoše iz auta i pogledaše. A, imali su i šta ividit. Cilo se selo trenutno sjatilo. Neki su se vatali za glavu, a većinon, bogami, samo nako gledali. Reko, to ti je njima bilo ko lanjski snig, kojeg ionako unas nikad nema. Bolje unda reć priklanjski, jer meščini da je priklani bijo zeru pa.

Umalo dođoše i policajci i vatrogasci. Sad je sve bilo kako triba oko mlina i oko neki nejaki pokušaja da se učini nešto.

– Sad je zovi neka izađe isprikuće! – Stoja ko poskok odlučan zapovidi svom rodijaku, domalo kumu Zlatu.

– Neće mi se tit javit.

– Oće! Zovi ka ti ja kažen!

Okreni Zlato broj, kad bogami, ni te ni ve, Milena podiže slušalicu.

– Halo. – ladno reče Milena.

– Alo, Milena Zlato je.

– Nisan ja ničije zlato.

– Zlato, bona ovde. Kako si?

– Šta te briga?

– Ajde izađi malo isprikuće da ti nešto kažen.

– Štaš mi ti reć, pod milin Isuson.

– Iman ti nešto prikovažno kazat.

– Reci vako.

– Ne mogu vako.

– Što nemorš.

– Ne mogu.

– Ih, nemoreš.

– Izađi, bona na sekund, jebem mu Is'sa, neću te pojist.

– Ajde dobro.

Čin je Zlato završio razgovor, Stoja ga upita.

– Oće li izać?

– Oće.

– Sidaj, divice ti!

Uskočiše nji dvojica u Mantu i pravac doli u požar, k Mileni. Normalno, samo su prošli opožareno područje, Bronzinove i Zlatove oči se sritoše, i ostaše zakovane jedne zadruge, rveći se š njima ko dva jarca što se rvu na ljutini.

Ne triba ni reć za koliko su došli do Milenine kuće. Za jedno četeri sekunde. Taman kad je Stoja mislijo zaškripat ona izađe.

– Sad je lipo jami u naramak i ubaci u auto! – dade mu upute Stoja.

– Kako ću, bolan?

– Oš ti da obavimo posa ili nećeš?

– Oću. – reče Zlato, a ne bijaše potpunoma siguran u to.

Zlato izađe iz auta. Polako jon se primače, i reče.

– Slušaj, nemore se više vako. Ili ti samenom il ja satebon.

– O čem bolan pričaš? – upita ga Milena i crče od smija.

– O nama pričan. Oš se udat za me?

– Zate?! – oplete Milena opet u smij. Pričeka malo, ko što se u takin trenucin i čeka, pa reče; – Oću!

Taman ko u ‘Dinastiji’.

Is'sa mi, Zlata to prisiče ko da si ga sikiron prisika, ali bijaše to lipa bol. Bijaše to kung-fu bol. Taj udarac bijaše mu draži od ičeg na von svitu.

– Bižmo! – reče jon.

– Di ću vako brez ičega?

– Ima u tvog Zlata svega, liposti moja. Okruniće tebe tvoj Zlato ko kraljicu. Ništa se ti ne tribaš sekirat. Ništa ti ne tribaš sasobon nosit. Dvorac te čeka, nušo moja!

– Dvorac?!

– Dvorac! Ja! Zlatovi i Milenini dvori!

– Pa da se propuntamo! – reče mu prislatko Milena, pa se zakikota, baci se Zlatu u zagrljaj i oni uskošiše u Mantu, sritni ko da je njijova, ko da jin je oni reper X-Zibit taman uredija za vinčanje.

Stoja vrisnu; naša je, kume!, i odvrni onu Mišinu ‘Odvest ću te na vinčanje’. A, koju bi drugu, ledine ti, pitan te ja?!

Nisu odmakli ma ni dvista metara, kad ukazaše se prid njima Poljari! Bili su obučeni u maskirne uniforme, sve one iz Treće bojne, koje su izvukli za ovu priliku i koju ko da su jedva dočekali. Bili su namazani ratničkim bojama, sa onin crnin Rambo trakan na glavi i grbon na njoj koji nije bijo Rvacki već grb našeg sela. Bilo ji je jedno trijestak. Jedino su umisto tako in omiljenog kalašnjikova u rukama imali batine ili šćapove, kako više voliš da reknen. Vidilo se da š njima nema šale.

Stoja pritisnu kočnicu, stade Manta ko ukopana. Ko kad jon je taman diskove promino.

– Ku'š sad, Isukrsta ti?! – upita se Stoja pripametno, ko kad je o toje race.

Svi su stali ko na brisanom prostoru, a između nji je bila ničija zemlja. A ničiju zemlju uvik neko mora zauzet. Domalo stupi jedan od Poljara u nju.

– A, kud ste vi pošli, a ni platit mladu! – a, taj je bijo od oni najzajebani. Ima je oni nepisani orden štakorove guzice, koji je istetovira na podlaktici, i po tom se znalo kakav je to đava bijo i šta je sve taj proša.

Na opće iznenađenje izađe Zlato iz auta i stade isprid njega.

– Pajdo, koliko pitaš?

– Trijes iljada! – veli mu novostečeni pajdo.

– Trijes iljada, čega?

– Trijes iljada eura, krvi ti Is'sove! Nije trisaka.

– Puno pitaš pajdo.

– Puno ili malo, tolika je tarifa za naše cure.

Ovi njegovi istupiše korak naprid i mlatniše šćapovin po rukan ko jedan. To je značilo da ovo nije pazar na kojem bi se Zlato smijo pogađat.

U to odzada se stvori policijski auto, zabi se Manti u zadnji kraj, Stoju to prisiče, ali ta bol nije bila nimalo ugodna, bila je to harakiri bol i samo je naslonijo glavu na volan.

Bronzin iskoči iz auta i kreni čupat Milenu. Milena vrisnu, istrzni mu se, otvori druga vrata, i poleti Zlatu. Nji dvoje se zagrliše ko dica. Sad svi stadoše, niko nije zna šta i kako, jer je svak svakog bijo opkolijo.

Kad utom banuše Grmalji sa stinan u rukama. A to su ovi Zlatovi gori iz brda. Bili su obučeni u automehaničarske kombinezone, dobro izmazane od ulja. Na glavama su imali kaubojske šešire. Istupi jedan od nji najjači i najkršniji i reče;

– Tražimo prolaz za mladence!

– A, da ti ne bi muzičku želju? – priviše kulturno upita ga Štakorova guzica.

– I muzičku želju i njega! – kaza toji najveći kauboj koji ko da je sad saša sa planine Brokeback i pokaza na Bronzina.

– Koji će ti kurac on? – potpuno pripametno upita ga Štakorova guzica.

– Pa da nam ispuniš muzičku želju!

Svi Poljari prasnuše u smij. (A, to se za one koji ne znaju odnosi na to da se u stari vakat umisto bubnja koristio bronzin za sviranje.)

– Trijes iljada i goni sve! – zadnji put veli Štakorova guzica.

– Ma, šta tijes iljada, trijes ti Is'sovi čavala?!… U naaapaaad! – zapovidi ljudina s Brokebacka. (Ih, da je jedan taki bio samenom tamo oko Benkovca, ne bi ja noge svoje izgubija.)

Kad poletiše bovani kamenja prema Poljarima. Njima se odnekud stvoriše štitovi, pa ko oni spartanci klekoše i zakloniše se njima i taj napad ji niti ne okrznu. Podigoše se, razviše se u borebenu liniju, i krenuše u protunapad. Razvi se bitka, bogami, podobra.

Kad sa strane banuše Ercegovci sa čakijan. Kad ji ugledaše Poljari i Grmalji navališe zajedničkin snagama na nji, jer jin je to bijo vjekovni neprijatelj. Opet se zametni žestok boj. I potraja sve do pridvečer. Nikud se nije moglo, ni tamo, ni vamo. Došlo policije, došlo svita, svega. Doša i Ivica Đuzel izvistit s televizijon.

Kleče Milena na kolina i stade molit krunicu. I mlado i staro jon se pridruži. Kadli evo ti Gospe. Ukaza se Gospa u svoj svojon lipoti. Sve najedanput stade, ko kad je naš svit taki. Pozva Gospa prston to dvoje mladenaca i osvitli jin put koji je bijo posut cvićen. Odoše Milena i Zlato ruku pod ruku tin puten. Otrčaše i dica za njima.

Utom, nesta Gospe, nesta Zlata, nesta Milene.

Svi se pogledaše i niko nije sad zna šta i kako.

Kad utom banuše Stokilaši iz Rakitna.

– Ajmo, brate pojist i popit nešto kod Čeze nije red da se bijemo kad se vako sve dobro završilo. – zaviče neko ko se od nji naša pametan.

– Ajmo! – zavikaše svi uglas.

I odoše svi ruku pod ruku u tom crvenom pridvečerju koje je gasnilo poput sviće lojnice i spominjući sve jedan drugom u taman kako je to nekad u stari vakat bilo.

A, diš lipše o te priče, nedilje ti!

www.marginalac.org