FOTO Dragan Radovančević

Od 29. maja do 1. juna na dve lokacije, u Berlinu i u Potsdamu, održana je konferencija pod nazivom „Postkolonijalna pravda”. Kakve su predstave kolonizatori gajili prema pokornenim narodima i kako su sopstvena znanja koristili u cilju potčinjavanja i eksploatacije čitavih kontinenata. Kako je jedinstveni evropski kulturni i religijski identitet zapadno-evropskih naroda još od XVI veka poslužio kao opravdanje za porobljavanje navodno „necivilizovanih”, a pod plaštom „širenja kulture i civilizovanosti”.

Analizom ideja o razvoju evropskog morala, sudstva, školstva, evropskih navika, pa čak i naše nauke i umetnosti, otvoreno je i pitanje: koliko je pravde u našem pravu, koliko je istinske pameti u konceptu inteligencije, koliko lepote u estetici, koliko je boga u našim religijama, a koliko istine u našim prosuđivanjima. Večna pitanja, s tim što je postkolonijalni okvir kroz koji su ona ovde obrađena dao novi misaoni repertoar. Radi ilustracije: Kerstin Knopf iz Grajfsvalda navela је kako su tela domorodačkih žena opisivana kao „zgodna za silovanje” (Andrea Smith), a modeli preuzeti sa „nižih ljudskih rasa” prenošeni su vekovima i na sama evropska društva gde su nalazili svoj novi život: kroz potlačenost evropske žene, kroz eksploataciju emigranata, kroz zakonske propise u vezi sa poslovnom etikom, religijom, (homo)seksualnošću, psihijatrijom itd.

Na ovoj konferenciji su za istim stolom sedeli potomci onih kojima je nepravda naneta (australijski starosedeoci) i oni čije se vlade nikada nisu izvinile za nanetu im nepravdu. Sedeli su u Palati Sansouci, u dvoru pruske kolonijalističke prestonice, i oni čiji su preci, njih dvadeset iz Namibije, pobijeni, a čije lobanje su bile donete u Nemačku radi rasnih „naučnih” izučavanja i potom čitav jedan vek bile izložene kao muzejski eksponati u Berlinu, tretirane kao materijalni, a ne kao ljudski ostaci. Iako nisam zapazio povišeni emotivni naboj među učesnicima, lično sam bio dotaknut tom činjenicom. Kao što je i Vislava Šimborska primetila za dekoltiranu, a potom pogubljenu škotsku kraljicu Mariju Stjuart: „decollo znači odsecam vrat, a detalj je neumitan”.