Dobro je zvučalo sve to sranje o domovini i jedinstvu. Napaljene patriote po kafićima i TV programima lajali su nešto o bibliji u jednoj i maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al’ baš je dobro zvučalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al’ to sa biblijom i mačem… Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski.. Popaljenost me držala sve dok jebena vojna policija nije došla po mene. Zanos je posle toga ekspresno nestao.

Zadah napalma i sladunjavi vonj poluraspadnutih lešina već su se i u samo tlo uvukli. Kužni vazduh nimalo ne doprinosi oporavku od mučnine. Vetar je dobro usmeren, pa ipak je preslab da bi rasterao smrad uništenja i smrti. Možda je tako bolje, pomišljam, vetar ume da bude smrtonosan.

– Ka… Kako se to dešava? – najzad prestaje da povraća.

– Uzdah kad ne treba. Buđenje na lošem mestu. Loša sreća. Ne znam ni sam. – zaželeh se cigarete i zavlačim ruku u džep jurišne vetrovke. Probušeno! Ko zna gde mi je kutija ispala. Proklete dotrajale uniforme. Nijedna nije nova. Resursa ponestaje. Skidaju sa leševa, okrpe, operu i navlače na buduće leševe.

– Ne mogu… Ne mogu… – žutokljunac. Regrutne komisije ne rade psihološki profil. Klinca nisu smeli ovamo poslati. Nikad ne bi smeo da se nađe na oštrici. Nije mu ovde mesto.

– Možeš! Ili možda više voliš da te bace onamo? – neka sam proklet ako znam zašto mi je tako drag. Pesnička duša.

Uostalom, možda i jesam proklet. Možda smo svi prokleti.

Dečko podiže pogled i usmerava ga ka sanitarnom kordonu koji se rasprostire na manje od kilometar ispred nas. Muka mi je od bljuvotina, pa se i sam okrećem. Dan je vedar i jasno vidim da se vatreni zid postojano drži. Proboji se neprestano otvaraju, ali plameni jezici iz bacača u rukama operativaca ugljenišu svaki pokušaj infiltracije.

Klinac sluđeno promatra front, još uvek oslonjen na mene. Pre no što progovori, jedan od operativaca nestaje. Dva susedna sanitarca rutinski skreću plamen oružja ka jami koja se otvara na mestu odakle je iščezli regrut do malopre dezinfikovao zaraženo područje. Veterani. Ne oklevaju. Osećam drhtaj balavca kraj sebe. Iz rupe iskače plamena figura, a vrištanje se čak i ovde jasno čuje. Odjekuje pucanj i nesrećnik se smiruje.

– Ubili su ga! – mali počinje da me nervira. Ponaša se kao idiot. – Zašto su to uradili?

– Podzemni proboj micelijuma razrovao je tlo koje nije izdržalo sto kilograma vojnika sa opremom.  Momci su dobro uradili. Žrtvovan je samo jedan, ostali su živi. Jebeni heroj. Doprineo je odbrani. Bez njega ne bi bilo uočeno napredovanje. – Ni sam ne znam zašto ovoliko brbljam. Smirujem ga. Smirujem sebe. Izbacujem napetost, valjda.

Tren kasnije Nikola ponovo bljuje. Zove se Nikola. Taman zaustih da ga umirim, a onda osećam promenu. Uspravljam se, skidam rukavicu, guram prst u usta, a zatim ruku podižem visoko. Bio sam u pravu. Vetar menja pravac! Uskoro će postati ubistven. Spuštam pogled i shvatam da klinac i dalje povraća.

– Stavi masku, klinac! Stavi jebenu masku! – urlam navlačeći rukavicu i podešavajući ventile.

Nikola ne reaguje na mračnu pretnju, a jedino zaštitno sredstvo visi mu oko vrata.

– Zlo mi je, gušim se – mumla, dok preko vatre napreduje oblak.

Operativci disciplinovano odstupaju prema bunkerima. Faza dva je aktivirana. Ograda što se izvija u nedogled mestimično varniči. Pod naponom je.

– Stavljaj to! Odmah! – grabim ga i povlačim ka laboratoriji. Alarm se oglašava. Nikola je skamenjen.

Tras, tras!

Šipovi su spušteni, ostajemo napolju. Grabim dečkovu masku, pokušavam da mu je navučem preko lica. Napola sam svestan promene u osvetljenju i znam da je oblak tu negde, iznad nas. Opire se, grabim ga za okovratnik i slobodnom rukom pokušavam da mu namestim masku po propisima. Ne uspevam.

Unaokolo je sve sivo. Mali se batrga. Mlati rukama unezvereno oko sebe, kao davljenik. Konačno, uspevam nekako da mu uglavim lice u gas masku i prevlačim mu remenje preko glave.

Kašlje, grabi me za ruke, ali ne popuštam. Filtracija mora biti kompletna.

Bacam pogled na granicu. Proboji se umnožavaju i vidim ih. Dolaze. Izgledaju kao mi, hodaju kao mi, umiru kao mi.

Uleću u minsko polje. Jedna, dve, tri eksplozije. Razleću se na sve strane. Nekolicina prolazi, elektrika ih pali. Dosta sam video. Spuštam glavu i privlačim klinca u zagrljaj. Čekam. Brine me njegovo krkljanje. Znam da nije trenutak za provere i ne puštam ga.

Vreme prolazi. Pitam se hoće li kiseonik izdržati. Bez potrebe. Vetar se okreće i sunce nas obasjava. Još malo.

Signal za prestanak opasnosti odjeknu pustopoljinom. Dižem pogled. Granica je neprirodno mirna. Operativci još nisu zauzeli pozicije, a neprijatelj se povukao ostavljajući za sobom spržena telesa. Nisu baš svi mrtvi i sanitarci će ih uskoro dovući ovamo. Kao i svaki put.

Nikola mi drhturi u naručju i pažljivo ga podižem. Vrata se otvaraju i podupirući klinca prevaljujem put do zgrade. Ulazimo. Zbacujem odeću, uklanjam masku sa njegovog lica. Jeza me podilazi. Istačkan je po licu, po usnama, po  nosnicama. Oči su mu zakrvavljene, usne natečene, ispod kože već su uočljivi podlivi krvi. Gotovo je. Oči mu se šire od straha i stomak mi se grči. Vadim revolver i prislanjam mu ga na slepoočnicu. Tek trenutak oklevam, a onda povlačim oroz. Pucanj je prigušen snažnim šištanjem prskalica. Antiseptička tečnost me preplavljuje. Zatim tišina. Otvaraju se unutrašnja vrata. Uzimam rezervnu uniformu, oblačim se. Andrej ulazi u trenutku kad dohvatam kanister alkohola.

– Pucao si? U kliconošu? – ne razume. Možda ni ja ne bih na njegovom mestu.

– Da. – polivam klinca. Andrej ne preduzima ništa. Predugo već ovde lagano trunemo.

– Znaš kakva te kazna čeka? – glas mu je hrapav i ravan. Nema tu emocija.

– Znam. Ako prijava stigne do komandnog punkta. – u stvari nije me briga šta će mi se desiti. Možda bi i bilo bolje da se ovo završi jednom za svagda.

– Mislim da se klinac okliznuo sa litice. – naglo preseca – pa ipak, zašto? Nisi od juče. Znaš da bismo dobili dugi dopust, samo da smo im ga isporučili. – o da, naučnici u podzemnim skloništima jedva čekaju nekog zasejanog. Posmatraju kako se spore ukopavaju u živo meso. Viviseciraju, beleže, osluškuju urlanje. Čemu? Šta su otkrili? Ne! Ne dam im ovo meso.

– Voleo sam malog. – šibica leti u širokom luku i plavkasti plamen zahvata dečakovu lešinu. – Ne dam da uskrsne. Ne ovako – dok plamen guta Nikolino telo prelazim u laboratoriju. Andrej za stolom nastavlja pripremu režnjeva kao da se ništa nije desilo. Podižem pogled na seriju staklenki sa mozgovima i vidim pulsiranje žilica i mesa. Živi su. Osećaju li bol? Osećaju li tugu? Poznaju li očaj?

Niti su ljudi, niti biljke. Simbioza. Jug je preobražen. Zapad posustaje. Ne zbog pritiska nove vrste, već zbog pobune lumpenproletarijata. Rat je skup. Gradovi su gladni.

Vadim bocu iz skrivnice i sedam na klupu. Industrijski alkohol se uz neznatnu doradu može upotrebiti na mnogo ugodniji način no što su to laborantske glavonje smislile. Ponekad čak i pomaže. Na pamet mi pada jeretička pomisao. Soj je praktično neuništiv. Vatra je jedini način da se zaustave. Šire se priče da sirovine za napalm ponestaje, radnici u fabrikama štrajkuju, nema goriva kojim bi se oružje dopremilo do granice. I još gore, širi se pobuna. Gradovi su nemirni. Potežem dug gutljaj iz boce, a vatra se širi grlom i razliva utrobom.

– E moj Andreje, zaglavili smo. Ispred nas evolucija, iza nas revolucija, a mi u sredini, između čekića i nakovnja. – naginjem flašu i zadovoljno konstatujem da žestica deluje. – Kakav god ispao taj novi svet, za nas dvojicu u njemu mesta neće biti…